Љубица/АТ IV

Љубица
Писац: Вице Пуцић
АТ IV

АТ IV

ШЕНА I

Љубица сама

* * *

Сад је вријеме, што цкниш веће
   да ме молес има стрти,
   и жестоке мê несреће
   довршити самом смрти.

Одијели се сад од мене 1485
   што није жалос, смрт што није,
   моје данке уцвиљене
   довршити сила ми је.

Ах мој ћаћко, мајко мила,
   неправедну ствар чините 1490
   у чем сам вас увриједила,
   тер ме уморит сад желите.

Није право завезати
   прем необичну мени виру
   проћ хтјењу ме мому дати 1495
   инострану Љубимиру.

Тко зна, тко зна, да дошо
   навлас оди пастијер нови
   за освојит дике моје
   с грабећима, јôх, целови. 1500

Ну што велим? прости браче
   Љубимире мој љубјени,
   твâ доброта славна паче
   у срцу је тужној мени

Ну оставит љубјенога 1505
   Бранислава нећу вîку,
   слатко уфање срца мога,
   му честитос свуколику.

Да толи ћеш ставне жеље
   ћаћка и мајке потлачити, 1510
   и за извршит твê весеље
   непослушна њим ћеш бити?

Умри, умри тужна прије,
   ћаћка и мајку нег увриједи,
   боје стократ умријети је 1515
   нег њих вријеђат заповиједи.

Да толи ћу оставити
   Бранислава храбренога,
   кî је живот мој честити
   и покоја узрок мога? 1520

Живјети је сада тријеби
   ако њега хоћу жива,
   његов живот стоји у теби,
   а у њему си и ти жива.

Ах! жудјена душо моја, 1525
   мој животу уздисани,
   од смртнога непокоја
   ходи вјерну твоју брани.

Куд хоћ' с тобом ти ме води,
   свијетло сунце мога дана, 1530
   земље оби а мора броди,
   свуд ћу бит ти друга уздана.

А ке 'е чудо, да се одијели
   побјегућа, јаох, диклица
   с дразијем на стан свој весели 1535
   с вјерником вјереница!

Ах! што велим тужна млада!
   да тако је несрећнице
   мале од сцијене теби сада
   час краљевске дјевојчице? 1540

Љубав и час у исто вриме
   бој сад чине срцу у мому,
   свака на свû желећи ме
   у животу стрављеному.

Хоће љубав верна и права, 1545
   у мом срцу ка 'е велика,
   љубљенога Бранислава
   да освојим вјереника.

Прости, ћаћко мој љубљени,
   не могу ти погодити, 1550
   или је сила тужној мени
   прије времена, јаох, умрити.

Браниславе, ме младости
   слатка душо, драг животу,
   ходи смртне од жалости 1555
   ослободи вјерну твоју.

Али ти си на далеко,
   драго сунце мê љубави,
   и ти од мене сад ти утеко,
   јаох, и ти ме сад остави. 1560

ШЕНА II

Краљ на пристољу, кор дворана и поклисари краља од Боемије

* * *

Поклисари:
Ведри краљу, кога слава
   неумрла се свуд простире
   угарскијех од држава
   гдигод свијето глас допире.

Од краља смо боемскога 1565
   поклисари ми уздани
   за узмножење царства твога
   поклисари сад послани.

По нами ти он поздраве
   неизбројне сад посила 1570
   и достојна бојне славе
   на мирна те зове дила,

Крвавога да од боја
   спомена се сва остави,
   и да ш њим се круна твоја 1575
   здружи у миру и састави.

Кâ нека се управ буде
   с причеститијем још шембами,
   његове су кô пожуде
   увијек здружит међу нами. 1580

Драгу кћерцу твû Љубицу,
   диклу лијепу и гиздаву,
   жели царску вјереницу
   свому сину Браниславу.

Он хваљеном свôм крепости, 1585
   стрављен с рајске ње љепоте
   изабране ње лијепости
   Татарину силном оте,

Татарину силном, који
   кроз невјернос свû немилу 1590
   на Дунају јур освоји
   с худом грабшом лијепу вилу.

Ње уграбјену рајску дику
   он слободи, а неправом
   чини платит невјернику 1595
   гријех издавни својом главом.

I на дворе царске твоје
   слободну он ти кћерцу врати,
   ни тад славно име своје
   твој ведрини хтје казати 1600

Желећ прво, да уставити
   ви будете худе боје
   рад кîјех вîку испунити
   не уфаше жеље своје.

Драгој кћерци твојој само 1605
   славан витез и честити
   усуди се на уздано
   скровно име своје открити.

Од тада је он нареко
   дворит славну дјевојчицу, 1610
   желећи је да би стеко
   за љубљену вјереницу.

Кћерца твоја свијем хваљена
   од крепости изглед прави,
   он краљевић славна имена 1615
   бојном диком свуд се слави.

По нам' витез изабрани
   драгу кћерцу твоју проси,
   славна младца, ах, сунчани
   рајски урес ње заноси. 1620

Ово ишту сад весели
   сви боемски заточници,
   робовати сваки жели
   свîм жудјеном њих краљици.

Свијех народа ово је жеља, 1625
   сви жудјеном у покоју
   с нами сада сред весеља
   моле царску круну твоју.

Жудјенога свак од мира
   глас честити жели чути, 1630
   кијех да слиједи срећна вира
   сваки у свому срцу слути.

Још краљ царској твôј ведрини
   сабљу ову сад посло је,
   ку затонском (на равнини) 1635
   кнезу у боју отео је.

I прилијепој још Љубици
   срећне даре ми носимо,
   и весело свиколици
   у тебе је ми просимо. 1640

Краљ:
С многом хвалом мојој власти
   причестити ови дари
   неумрле су славе и части,
   причестити поклисари.

Ја поздраве весео драге 1645
   од вашега краља примам,
   и из његове руке благе,
   добровољно мир узимам.

С кîјем весељем, с кôм радости
   чујем, кћерца мâ љубљена, 1650
   да је бојне од крепости
   синка свога слободјена.

Ну се болим, да открити
   не хтје мени име своје,
   да не могу посветити 1655
   њему круну власти моје.

Тад бих ја му кћерцу моју
   кôј слободу драгу пода,
   до весео, кô ствар своју
   и час овијех врх народа. 1660

Ну сад болес ћутим многу
   која смета ме весеље,
   испунити да не могу
   краљевића славне жеље,

Јер одавна ја Љубицу, 1665
   драгу кћерцу мû једину,
   обећо сам вјереницу
   пољачкога краља сину.

I у добар час честити,
   у покоју и у миру 1670
   данаска ћу довршити
   причеститу ову виру.

Али славном Браниславу
   кî је весеља узрок мога,
   дат ћу лијепу и гиздаву 1675
   кћерцу краља хрватскога.

Која лијепа кô и Љубица,
   мога браца кћерца мила,
   краљевска се дјевојчица
   у мом двору отхранила. 1680

Она 'е сунце од лијепости,
   од доброте изглед прави,
   славни урес од крепости,
   својом хвалом сунце слави

А хрватска круна славна 1685
   вјеренику ње се храни,
   којој жудим ја одавна
   да Бранислав буде избрани.

Кога ја ћу одсад веће
   кô драгога љубит сина, 1690
   и вас за узрок моје среће
   држат ће ова краљевина.

Уфам јоштер мир жудјени
   с овом вјером утврдити,
   а и он ће тад љубјени 1695
   кô и Љубмир зет ми бити.

А и славном краљевићу
   цијеним неће мучно бити
   у весељу нову срићу
   с' свôм Даницом пригрлити. 1700

I ви мјеште мê Љубице,
   вашу узмите сад краљицу
   кôј свијетли је род и лице,
   царску лијепу дјевојчицу.

ШЕНА III

Љубица и Бисерка

* * *

Бисерка:
Ах! утажи, ма госпоје, 1705
   зашто срнеш на смрт худу,
   сад болести горке твоје,
   кô те у смртном држе труду.

Ах! ријеке отри грознијех суза
   с твîјех сунчанијех свијетлијех очи, 1710
   и разведри твога уреса
   свијетло сунце од источи.

Љубица:
Јаох! плач горки доста није
   за мê боли утажити,
   смртим прîком тријеба ми је 1715
   мê болести довршити.

Што да учиним тужна млада?
   Које уфање да већ имам?
   У болести ако сада
   стократ на час смрт, јаох! примам. 1720

Што цкним веће? тер не вршим
   с горком смрти мê жалости,
   једном смрти што не свршим
   мноштво смртнијех од болести.

Бисерка:
Устави се, ах! устави, 1725
   на смрт прîку, јаох! не лети
   ер су у жељах од љубави
   обичаји смрт жељети.

Љубица:
На које ћу живјет смеће
   без мê душе, без живота, 1730
   ти си душа моја веће,
   живот мога ти живота,

Браниславе, живе у теби
   затрављена душа моја,
   ах! без душе кô под неби 1735
   живјет може вјерна твоја!

Бисерка:
Живи, ако нећеш теби,
   живи твому Браниславу,
   који носи свîм под неби
   твом животу љубав праву. 1740

Љубица:
То је узрок смрти моје,
   силује ме то умријети,
   ер младости живот моје
   граби ми се, јаох! на свијети.

Бисерка:
Ти јеси ли мајци твоје, 1745
   мâ краљице, жеље открила?
   твê љувене непокоје
   њој јеси ли објавила?

Љубица:
Није пристојно мени није
   име тужној од краљице, 1750
   мени је име пристојније
   од притужне несрећнице.

Ријех јој прика сред немира,
   стократ волим прије умријети,
   нег' не љубећ Љубимира 1755
   вјереника мени узети.

Бисерка:
На глас тезијех ријечи теби
   кî је одговор мајка дала?
   мâ госпоје, је ли у себи
   расрчена се указала? 1760

Љубица:
На ове гласе у жалости
   с прике згоде омрамори
   и жестокој у болести
   ништа веће не одговори.

Ну ја од горке тада смеће 1765
   силована бјех умријети,
   ал мој живот требује веће
   сад потпуно довршити.

Бисерка:
Једа Вишњи одзгар буде
   боље нег су мисли твоје 1770
   твê жестоке горке труде
   самирити, мâ госпоје.

Љубица:
Чеса, вајмех! супроћ мени
   небо се исто расрчило
   проћ наравној мôј зелени 1775
   смрт ми хоће дат немило.

О небеса, о богови,
   гди је ваша моћ и сила,
   тријеском врж'те живот ови,
   ако сам вас увриједила. 1780

Љубим заисто ви видите
   краљевића славнијех дила,
   ну ви исти свједочите,
   да 'е мâ љубав чиста била.

А ино што вам може млада 1785
   дјевојчица сагријешити?
   кî је мој гријех, кî ћеш сада
   мојом смрти, јаох! платити?

Бисерка:
Јаох! што чиниш, мâ госпоје?
   знаш да твоја смрт немила 1790
   смрт би од части славне твоје
   и од драгога твога била.

Ако хоћеш њега жива,
   живи ти сад њему и теби,
   ер кô у њему ти си жива, 1795
   тако и он живе у теби.

Љубица:
То ме јоштер живу уздржи
   у животу несрећному,
   ер се његов живот врши
   у животу тужном мому. 1800

Знам заисто прîке моје
   кад би од смрти глас примио,
   да би од исте руке своје
   смрт сам себи учинио.

Тим је живјет засад тријеби 1805
   јаох! за њега не уморити
   кî је све добро мê под неби,
   мој вјереник причестити.

Ну што живем сад дар твој је,
   ах! живота зови мога 1810
   слатки узроче срце моје,
   Бранислава љубљенога.

Бисерка:
По(ћ) ћу, али боли твоје
   и твû жалос прîку утажи,
   у несрећи, мâ госпоје, 1815
   сад краљевско срце укажи.

ШЕНА IV

Бранислав сам

* * *

Ах несрећо мâ прихуда,
   ах жестоке мê жалости!
   неправедне, вајмех! сада
   смртне горке мê болести. 1820

Да толи си управ мени
   сада веће уграбљена,
   драг покоју мој жудјени,
   слатка душо мâ љубљена!

I Љубимир твû љепоту 1825
   ах ужива сада веће,
   обљубљени мој животу,
   слатка душо све ме среће.

I још живем! Здрак сунчани
   још уживам тужан сада, 1830
   а уграбјена веће 'е мени
   она, кâ мном лијепа влада!

I мого је итко ини
   рајски урес твеј на свити.
   изван слуга твој истини, 1835
   слатка душо, освојити?

Заман ћаћка љубљенога
   поклисаре примих сада,
   ако ми увîк срца мога
   драго сунце мê запада. 1840

Заман сунце из висина
   изводит ће дан жудјени,
   сви ће здраци бити тмина
   мога сунца гди није мени.

Ну се на те бољет не ћу, 1845
   славни краљу, само увîке
   проклињат ћу мû несрећу
   и удесе моје прîке.

Они здрак ми твога уреса,
   слатка душо, сада бране, 1850
   они сунце од небеса
   тве лијепости уздисане.

Они, вајмех! супроћ мени,
   причестити мој животу,
   немило су расрчени, 1855
   грабе ми они твû љепоту.

Тебе у кôј душе моје
   јаох, прибива већи дио,
   тебе, лијепа мâ госпоје,
   худ ми је удес уграбио. 1860

Худи удеси кад сте мени
   душу моју уграбили,
   чему нијесте уцвиљени
   живот ми ови прикратили?

Кô без душе живјет може, 1865
   душа у души заплијењена
   живјет дуго, јаох! не може
   смртнијем ранам израњена.

Не, не, није већ живити,
   прîком смрти сада веће 1870
   тријеби је, вајмех, довршити
   мê болести, мê несреће.

Пођи, пођи, мâ Љубице
   Љубимиру твому у крило,
   лијепа моја чесарице, 1875
   пригрли га к теби мило.

А Бранислав твој љубљени
   увијеке ће, јаох! на свити
   у болести уцвиљени
   смртни живот проводити. 1880

Који живот да проводим?
   ах живота није у мени,
   ти си, у кôј живот водим,
   драг животу мој жудјени.

Ну мој тко ово у невријеме 1885
   сметат иде немир љути?
   Који с гласом несрећнијеме
   пораз, вајмех! сад ћу чути?

Мê Љубице, не мо'е веће
   дворкињица 'е ово избрана, 1890
   сад ће, вајмех! моје смеће
   сврху имати сегај дана.

Бисерка:
Краљевићу, твâ Љубица
   говорити с тобом жели,
   твоја веће вјереница, 1895
   твоје лице развесели.

Бранислав:
О гласнице среће моје,
   дјевојчице лијепа избрана,
   верна друго мê госпоје,
   проводице мога дана, 1900

Држан ти ћу бит у вîке,
   да те нијесам сад видио,
   од болести худе и прîке
   мој бих живот довршио.

ШЕНА V

Сјеверница, краљица од Сјевера, виленица, слази на колијех из аера

* * *

Устав'те се с брзијем коли, 1905
   моји коњи уставите,
   по небесијех који охоли
   већкрат с властим мôм летите.

Из пољачкијех лијепијех страна,
   гди мâ звијездам влас господи, 1910
   у мјеста сте ова избрана
   донијели ме сада оди.

Гди Бранимир краљ храбрени
   с Зориславом свôм љубљеном
   у великој хвали и сцијени 1915
   влада угарском краљевином.

А то да ја, кâ њекада
   бих неговијех узрок вира,
   удионица будем сада
   и њих кћерце срећна пира. 1920

Цијеним да ће срећно бити
   ме дошастје у ове стране,
   све су жеље ме узвисити
   час њихове куће избране.

Мјесту од кад је у овому 1925
   Зорислава славна била
   ц весељу честитому
   њих час ја сам обљубила.

Она с' славнијем Бранимиром
   многе части мени учини, 1930
   и ш њиховијем примих пиром
   многе хвале мôј ведрини.

Њему славне заточнице
   ја на штиту донијех слику,
   ње сунчано која лице 1935
   и ње рајску каза дику.

С мене Љубмир смрти од прîке
   код Дунаја њега избави,
   и ш њим части кроз велике
   у честитој расте слави. 1940

I кô њих сам ја весела
   дразијем срцем свеђ љубила
   сад сам љубав исту узела
   врх њихова рода мила.

I њих лијепа кћерца драга 1945
   славна свуди дјевојчица,
   ка с лијепостим мила и блага
   сунце носи посред лица.

I Владислав причестити
   драги синак њих љубљени 1950
   славан дјелим свијем на свити
   у многој је мени сцијени.

Тијем у ове сад државе
   донијела ме љубав многа
   моје драге Зорниславе, 1955
   Бранимира драга мога.

Нека сличном у весељу
   с' згодом овијех сада вира
   ја укажем многу жељу
   кû од њихова имам мира. 1960

Али одовуд чељад ходе,
   нећу, да ме сад видити
   буду, за ове срећне згоде
   оди ћу се уклонити.

КОР

Није под сунцем крепке среће 1965
   без помоћи краља од неби,
   сва кралества људска и среће
   сатиру се сама у себи.

Не вик тако море врло
   расрчене ваља вале, 1970
   како срећа врти хрло
   свијех краљева све захвале.

Они, вјечној који у сцијени
   шибику има царску у руци,
   кому снижно небројени 1975
   клањају се вјерни пуци.

Не без страха, не без смеће
   страшући се заповиједа,
   на некрепке поглед смеће
   а он се тресе, трепти и преда. 1980

О ви, кîјем је дано згара
   влас врх смрти и живјења,
   немој да вас худа вара
   с охоласти ташта сјена.

Оно вами небо пријети, 1985
   што се од вас боје мнози,
   не летите без памети,
   гди вас плаха жеља носи.

Ер колико блага више
   уздигне вас срећа охола, 1990
   толико опет срчна ниже
   с некрепкијех вас меће кола.

Нитко није да вîк може,
   засве 'е први краљ на свити,
   узазнати, вишњи Боже, 1995
   да до сјутра жив ће бити.

Срећа врти уоколи
   без пристанка свијет уреда,
   тко је сад гори, сад је доли,
   а доњи се гори угледа. 2000

Куд умрла о памети
   стереш крила пут небеса,
   иштућ плаха разумјети
   ствари отајне од удеса.

Ку ће сврху твоје имати 2005
   жеље (на то ке управи?)
   није ти доста хтјет све знати
   ствани отајне од нарави.

Мало је да твâ свијес господи
   сунцу, звјездам и небесим, 2010
   нег господит у слободи
   скровнијем иштеш и удесим

I оно у твојој што си глави
   ти кадгоди намислила
   супроћ хтјењу од нарави 2015
   извршит је оно сила.

Без разбора, ах! не срни,
   плаха свијести, устави се,
   и на небо поглед сврни,
   вишњем хтјењу поклони се. 2020

Не оно, што си намислила,
   вîку имаш господити,
   што 'е влас вишња одлучила,
   оно има свеђ слиједити.

Угодно је краљу од неби, 2025
   да прилијепа свîм Љубица,
   Браниславе, самом теби
   буде драга вјереница.

Замани су твоји суди,
   краљу славни, ер на свити, 2030
   штогод вишња влас осуди,
   оно ће се догодити.

Сврха ата 4^а.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вице Пуцић, умро 1666, пре 358 година.