Љубави љепша вил; нег је зрак сунчани
под небом вик видил, срдачце ме рани:
ње урес избрани, злати прам коси,
прилике кому нî, свим срце заноси;
а лишцем кое носи јак анђел згар с небес,
уздишу ким мнози, затравил мене јес;
а не вим, која чес може ме извидат,
ако ми ње урес не буде лика дат.
Љубави, твој стрил злат справи к њој огњени,
ако она буде стат немила проћ мени;
ер разлог ниједан нî, да један сузе тре
крос пламен љувени, а други весел гре.
Ма тко је да не мре желећи љувено,
анђелско кад позре ње лице румено?
Тако је суђено, тој хоће вишња моћ,
да за њом скровено свак гори дан и ноћ,
да вајмех није моћ нигдар мир пријати
нег у огњу, или хоћ или нећ, стојати,
него ли плакати, љубави, и тву влас
на помоћ вик звати, ма глуху на мој глас.
