* * *
[Лијепа Маре бисер ниже][1]
Лијепа Маре бисер ниже
својим драгим под наранжом.
Лијепој Мари драги рече:
„Што си моја Маре блиједа,
кано цвјетак јарсомина? 5
Али ти је што до мене,
ал до миле мајке моје,
ал до миле братје моје?"
Лијепа Мара драгу рече:
„Ни ми, драги, ни до тебе, 10
ни до миле братје твоје,
ни до старе мајке твоје,
нег до старе мајке моје.
Зашто мајка кара мене
за ниједно дјело моје, 15
доходење често твоје.
Нека мајка кара мене,
дојди, драги, и довече."
Лијепој Мари драги рече:
„Нећу, Маре, дојт' довече, 20
послат ћу ти коња мога,
ти га прими добровољно,
кано мене драга твога."
Лијепа Мара драгу рече:
„Кад ми нећеш дојт' довече, 25
пошаљи ми коња твога
и на коњу брата твога,
примит ћу га добровољно,
коња твога ја зловољно:
нећу ти га напојити, 30
нећу ти га затворити,
пустат ћу га низ ливаде,
да ти греде пустопаше."
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
|
|
Референце
- ↑ "Зора далматинска", година III, 1846, бр. 27, стр. 215.
Извор
Олинко Делорко: Народне пјесме отока Зларина, "Народна умјетност", 1980, књига 17, стр. 298-299.
