ЧИЊЕН'ЈЕ ПРВО
ПРИКАЗАЊЕ ПРВО
ЕНЕА, АКАТЕ, СВЈЕТНИК, АСКАНИЈО I ДРУЖИНА
ЕНЕА:
О моји дрази, моји храбрени,
који у сваком труду и тузи
вазда јесте били мени
љубежљиви, вјерни друзи, 180
ето, ко смо небескога
краља снижно ми молили,
краљества смо латинскога
крај жудјени ухитили.
Али наша тешка срећа 185
и оди нас не оставља,
нег нам смеће иза смећа
иза труда труде справља.
Починути ми сцијенисмо
сред обилне стране ове, 190
али се у њој намјерисмо
на огњене боје нове.
Није покоја темељита
ни весела вик под неби,
у ниједном добру од свита 195
човјек миран није у себи.
Али за све чес неправа
прогонит нас напредује;
велику нам помоћ дава,
што праведнос с нам војује 200
Јоште овиј ех од земаља
ми не добро на крај стасмо,
а у Латина ведра краља
поклисара што посласмо.
Он велике не без сцијене, 205
као је сваки вас видио,
крепком вјером утврдјене
с нам је увјете учинио.
Врх увјета, за чес моју,
и да је ваша радос већа, 210
једину ми кћерцу своју
вјереницу дат обећа.
Све то мале кроз узроке
с луде чести би сметено,
и они час у жестоке 215
љуте боје обратјено,
а то ер невјеш Асканијо,
обичајне слиједећ лове,
кошутицу јес убио
младе кћери Латинове. 220
Колика се с тога дила,
о храбрени моји бојници,
с обје стране крв пролила,
видјели сте сви колици.
Уфам се, уфам, да се не ће 225
дуго вријеме радовати,
тко је узрок ове од смеће,
тко је заврго ове рати.
Ви, храбрене дике моје,
за мало се потрпите, 230
и жудјене на покоје
храните се и држите.
Не стиче се час витешка
од онега тко почива;
на свијету се срећа тешка 235
с устрпјењем придобива.
Судјено је, ко видимо,
у небеском вишњем двору,
тешке труде да трпимо
и на суху и на мору. 240
ДРУЖИНА:
О војевода наш избрани,
сину Анкиза разумнога,
свуд сцијењени, свуд пјевани
цић разума ставна твога,
све колико ово нами 245
с хотјењем се божијем згађа,
поднесенијем за тугами
нека је пака радос слађа.
АКАТЕ:
Спомен'мо се, што Аполо
нам у Делфијех пророкова; 250
што Арпија клетијех коло;
што ли мудрос Еленова;
што твој ћаћко мудри Анкизе
често нами споменива,
ки се из труда овијех изе, 255
сад небеска поља ужива;
што Кумеа нам Сибила
сред камене спјева спиле,
која нам је навијестила
страшне боје и немиле: 260
тиберинска брза ријека
сва да ће се закрвавит,
да Јуноне худа и пријека
не ће се од нас нигдје уставит;
да зле Гррке и другога 265
овдје ћемо наћи Акила,
кога, како и првога,
божица је породила;
најпослије мудра и ставна
зареде се пророчница, 270
иза труда друзијех справна
да ти је овдје вјереница.
ЕНЕА:
Мој свјетниче, вриједни Акате,
и ви остала дружбо мила,
ки час вјечну добивате 275
кроз витешка ваша дила,
уфам, ко су испуњена
пророчанства тијех пророка,
да ће овди поднесена
од нас бити зла жестока; 280
тако да се згодит има,
као рекоше исти они,
да за трудим крвавима,
кијем нас худа чес прогони,
јошиер ћемо пуни славе 285
супротиве све добити,
и сред лијепе теј државе
у миру се покојити.
Сваки од вас у толико,
како и досле, дружбо моја, 290
смионо срце и велико
настој казат посред боја.
Смиону чељад срећа утјеши,
тко је смион, славу стјече,
а од страшива срца бјежи 295
час и хвала тја далече.
Ну ти, драги мој породе,
не мој с наглом тач паметим
сретат буне, труде и згоде,
неприличне твојијем љетим. 300
Десница ће за сад моја
и мач ови трјесковити,
докле узрастеш, посред боја
тебе чуват и бранити;
а ти слатко моје уфање, 305
кад се упазит будеш јачи,
кроз јуначко дјеловање
непријатеље наше тлачи.
АСКАНИЈО:
Паче, ћаћко, ја ћу први
за те у сваком трудит боју, 310
ни ћу штедит моје крви,
за узмножит славу твоју.
У крипости тве витешке
лијепо ми се изгледати;
право је, да има труде тешке, 315
тко је родјен за владати.
ЕНЕА:
По чињењу, синко, мому
учи крепос и труд прави,
а је да вишњи у другому
болу срећу теби објави. 320
Ћаћко Енеа, дундо Екторе
чин' да ти су свуд изгледи,
као се слава стећи море,
час неумрла као се слиједи.
Ну ми, мили друзи моји, 325
ход'мо доспјет укопати
витезове јур који
погураше посред рати.
Достојно је, поштовани
да су од нас и са више 330
они, ки нас у овој страни
својом крвим утврдише.
Палантово тијело пака,
смртну справу кад справите,
дио најбољијех од јунака 335
болну ћаћку понесите.
Ах, зли Турно и неправи,
који у мадца храбренога
тву десницу окрвави
и оте дио срца мога, 340
твом ћеш крвим платит мени
смрт, ком га си поразио,
и оружје, у несцијени
које му си уграбио.
А ево из града Лауренскога 345
краљ с краљицом на двор ходи;
мир, за дана ки је овога,
међу нами, њих изводи.
Колико бих с моје стране
весео био нада свима, 350
да мир ови вјечни остане,
ки за данас подах, њима!
