Коња кује Краљевића Марко

* * *



[Коња кује Краљевића Марко]

Коња кује Краљевића Марко
Златнун плочун, чавлин сребреним.
Љуба му је свићу притишћала
I сребрене чавле додавала.
Од свитиљке искра полетила 5
На колино Краљевића Марка,
На колину гаће прогориле,
Вирна му се љуба насмијала.
Кад то види Краљевића Марко,
Удари је трискун уз образе. 10
Како је лако ударијо
Три јој зуба у грло сасујо.
Кад то види Маркова љубовца
Она иде у своје камаре,
Па се обуче штакод липше море. 15
На се обуче рухо дивојашко
Шта га млада од мајке донила
I узимље сјајно огледало
I огледа своје лице било
Па је лицу млада говорила: 20
„Лице моје било си ми било,
Било си ми било и румено
Док те није Марко ударијо,
А сад си ми модро и крваво,
Да б' усахла рука Маркова, 25
Која те је тако ударила.”
Мисли она да не чује ни'ко,
Ал' је чује ње свекрва,
А свекрва њезина невирница,
Па она иде сину Марку свому, 30
Па је Марку говорила мајка:
„А мој Марко, драго дите моје,
Да ти знадеш ча ти мајка знаде,
Ти би твоју погубија љубу.”
Али јој је говоријо Марко: 35
„Кажи мени, моја стара мајко.”
Унда Марку говорила мајка:
„А мој сине, Краљевићу Марко,
Кад си љубу трискун ударијо,
Љуба иде у своје коморе, 40
Обуче се штакод липше море,
На се обуче рухо дивојашко,
Ча га млада од мајке донила,
Па узимље сјајно огледало,
Те огледа своје лице било, 45
Па је лицу млада говорила:
„Лице моје, било си ми било и румено,
А сад си ми модро и крваво,
Да б' усахла рука Маркова,
Која те је тако ударила.” 50
Ка' то чује Краљевићу Марко,
Голу сабљу носи у рукама
I отиђе љуби у камару,
Па је удре прик' свијеног паса,
Али му је говорила млада: 55
„Ал не Марко, добар господаре,
Не удри ме прик' свијена паса,
Већ ме удри прико била врата,
Под пасун је једно чедо мало,
Чини ми се да је мушка глава.” 60
Али Марко љубу не обада,
Већ је удре прик' свијена паса,
На ћорди јој чедо извадијо,
Мало чедо ал' је мушка глава.
Кад је Марко љубу погубијо, 65
Одмах се је покајао Марко,
Па се маши рукун у жепове,
Извади свилену мараму,
Па завије оно чедо мало,
Чедо носи остарјелој мајци. 70
„Ево, мајко, незрила јабука,
Којој ниси дозријати дала.”
Још мало, до три била дана,
Иде Марко на цареву војску,
Па је Марко 'вако говоријо: 75
„Моји двори огњун изгорили,
У њима се свака звирад легла,
А највише црне кукавице,
Да његовој мајци очи изваде.”

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг


Референце

Извор

Иван Пажанин, Паљетковање усмене поезије Винишћа, Чакавска рич: Полугодишњак за проучавање чакавске ријечи, Вол. XVII Но. 2, 1989., стр. 6-8.