Коли је обично гди се је ставила
све име да вично учини тај вила!
Ар када од мене ку службу угледа,
често се спомене, у забит њу не да;
тер мене не плати на начин од свита, 5
ну мој труд позлати љепос ње завита.
Ако ли када грих створу јо' по ки пут,
обрати све у смих, не да се знат ни чут;
тер да њим ни веће спомене учини,
јак у дно да меће све морској пучини. 10
Зато је прилично ову рич вазди рећ:
да ничим нî вично име јур лашње стећ,
колико служен'је честократ споминат
и такођ згришен'је у забит вазимат.
