Када бîх вазел ја ову вил слидити,
не имах весел'ја гди ју ћу видити;
а зато, дан и ноћ желећи разговор,
не могах часа оћ да нисам прид ње двор.
Такођер стах бијесан да приде прикасно, 5
да спијевам у пјесан ње име прикрасно;
тер гди се у тузи љувено' све туку,
посла ми по слузи један дан поруку,
говоре: "Јур овој мени су драге тве
и пјесни и глас твој; затој те молим све,10
ако ћеш младости весел'је дат мојој
и вел'је радости, кад годи мож, попој."
Да рече ја рекох: "Рич не сцијен' да губиш,
уфан'је кад стекох да мене тач љубиш;
не море свак спиват јакино тва липос,15
ка сунцу досиват има моћ и крипос.
А пак се молиш још: затој се вас чуђу,
покли знат твоју мож заповид да жуђу,
ку мисли обслужит живот мој и душа;
зач неће потужит твоју рич тко слуша."20
Рих још: "Рец', госпоје, драг ти сам бирек ја,
тер ти се и моје спијеван'је мни да сја."
Ини ми одговор не море слуга рит,
нег рече: "Прид наш двор одсела опћи прит:
кад годи сриду дне угледаш, допади,25
зач у тај час уцкне овуда сви млади,
тер се ћ моћ пригледат с госпојом љувено,
а нећеш јур предат толико свршено."
На том се раставих. Затој се у себи
веће ја прославих нер да сам на неби.30
Ну кад би дан јутри, проминух кроз ње двор,
тер ончас изнутри њекоји чух говор;
и ставши разбрах ја - рече: "Што с' говорил?
ну мисли, тер пођ' тја, - овди си додворил!"
Кад ово ја зачух, пожелих умрити,35
која мних жеља дух да ми ће подрити;
толике бољезни срце ми стрнуше,
видећи гди пјесни у плач се сврнуше;
видећи гди љубав у јад се обрати,
која ми, дим управ, хти живот да скрати,40
зач је труд они глас од дразих услишит,
тере ми не би лас срдачце утишит.
А жељно цвилећи, не могах рећ слово
тер стојах мислећи: тко узрок би ово,
тко злосрд би толи да мене жалосна45
видити прî воли неголи радосна?
Туј како поражен зачех ја клет потом:
да би он омражен сам својим животом,
да би он љубави не стекал ни мира,
нег да га по трави и горах труд тира,50
нер да се још скита по водах и мору
тер да лик испита на горком мрамору,
а да се дресели за своје младости
и да смрт пожели умјесто радости,
како ју ја жељу, желећи суначце55
у жељах ко, вељу, сконча ми срдачце.
А зашто до смрце овако зачех клет?
Зашто ми све срце вељаше и памет
да њеки зал чловик овому узрок јес
и његов худ језик још гори нер зла чес;60
јер да сам што ја крив, не бих се болил тач,
ну тако да сам жив, прав патим ови плач.
Тер ако смрт прјешит не буде к мени сад,
мене ће утјешит ускоро његов јад.
Ли она од госпој, кад нађе истину,65
позрит ће ов труд мој и правду једину;
дат ће лик од ране, зач је рич одвијека:
ако лаж осване, ну мрака не чека.
