Кад види овај вил, која је суначце,
јер мени љувен цвил скончаје срдачце,
анђелска ње липос сву памет постави,
постави сву крипос да мене оздрави,
тер сврну у радос свој образ и чело,5
на моју тер младос позире весело.
Ако ли још налип толики буде кад
да се тај час и хип не створим прид њом рад,
из грла пушта глас анђелски да спива,
а проспе злати влас ким сунцу досива;10
прси бил' отвори, највеће што жељу,
тер како не створи да се ја весељу?
тер како не чини у рају да сам ја
мој цвитак једини из кога сунце сја?
Паче се за радос памет ми замути,15
толику гди сладос за љубав оћути,
толиком гди мене милостју надили,
ком не да да вене живот мој ни цвили.
Затој сам становит да ова од госпој
боли се, јадовит кад види живот мој.20
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
