Кад годи споменем, мој Боже, ствар ову,
вазда ја повенем тер хотно смрт зову.
У моје госпође нађох се једном двор,
ка за мал час пође погледат на прозор;
али ти туђе гре, јак да се хоће стрт, 5
од смиха тер сва мре а дахти како хрт.
Ончас к њој потекох, мислећи што је ово:
"Суначце, - тер рекох, - једа је што ново?"
Ништа ми не може за велик час ријети
од смијеха, мој Боже, нег руке простријети, 10
у којих угледах птичицу држећи,
тер памет ја не дах што има тој рећи.
Јоште јој забављах велми ја оному,
зашто се не стављах нимало злу мому.
Ну када срдачце од смијеха утажи, 15
још рекох: "Суначце, што ј' ово, ну кажи."
Туј свапи: "А што ћеш? од ствари јур ових
то ли знат све хоћеш, ото тој улових!"
Тада ја муком стах мислећи у себи,
зач толи нигдар плах одговор прî не би. 20
Тер сада сâм прављу, навлаш се озлоби,
нека се не стављу она ствар што коби.
Туј сумњу ја стекох и мисал они дан,
тер дружби све рекох, покле се видих ван.
Затој ми свак једно на ову рич рече, 25
кажући наредно што ми се пак стече:
"Да ли си тач нездрав, тер не знаш тај зламен
и птице теј нарав јер згара на пламен?
Тој хоће да рече: овакој ухваћен,
овакој натјече твој живот бит плаћен." 30
Сад можем све тој рећ, јер видим и ћућу
јер ћу зло свако стећ с ње љепос горућу.
