[Кад Мориће пофаташе]
Кад Мориће пофаташе,
Биеле руке повезаше,
I у град их поведоше,
Уфатише Морић Ибру,
I брата му Морић Пашу. 5
У та доба хабер мајци:
Пофатали два Морића,
Два Морића, два Пашића. —
Стара мајка питу куха;
У руци јој оклагија, 10
А у другој златан ибрик.
Кад то чује стара мајка,
Оклагију прелораила,
Златан ибрик побацила.
Она лети кроз Шараће, 15
Кроз Шараће и Халаће:
„А бога вам, сви Шараћи,
Сви Шараћи и Халаћи,
Видисте ли два Морића?"
„А бога ми, стара мајко, 20
Видисмо ми два Морића:
Биеле руке завезане;
За њим иде кол-ћехаја.
Кад су били кроз Латинлук,
Наприд иде Морић Ибро, 25
Па за њиме братац Пашо,
Па за њима кол-ћехаја.
Па запива Морић Ибро:
„Латинлуче, широк ти си,
Атмејдану, бијел ти си, 30
Липа Маро, липа ти си,
А зиндану, мрачан ти си!“
За њим лети стара мајка.
Она лети кол-ћекаји:
„А бога ти, кол-ћекаја, 35
Поклањам ти све Шараће,
Све Шараће и Халаће,
Пусти мени два Морића!“
„А бога ми стара мајко,
Да ми дадеш Сарајево 40
Не пушћам ти два Морића."
