Јунаштво сестре бана Ленковића

* * *

Јунаштво сестре бана Ленковића

Лијепи ли су двори^[1] Ленкићеви,
Још је љепши Ленковића бане,
Још му љепша у двору сестрица,
Ку је мајка у гори родила,
Бијела вила у листак повила, 5
Тиха пчела медом задојила;
Лице јој је како снијег бијели,
Руке су јој как’ од суха злата,
Куд с’ обраћа туда сијева сунце.
Просили је сваћа одасвуда, 10
А највеће Сењанине Мате,^[2]
Сестру бане никоме не даде.
Куне му се Ленковића бане:^[3]
»Ак’ ми сестру по вољи не дадеш,
Доћ ћу ти је узети по сили; 15
Под Сењом ћу вечер вечерати,
А под твојом кулом осванути!«
Ал се бане тога не хајаше,
Него сестром вечер вечераше
I отиде ноћцу ноћевати. 20
Кад је било неко доба ноћи,
Бане сестру своју дозиваше:
»Устан', Маре, драга селе моја,
Тере појди на прозоре горње
I погледај гор’ у небо ведро, 25
Је ли јасан мјесец на западу,
Ал Даница^[4] свијетли на истоку,
Је И’ ми вријеме с коњи налит воде,
А теб’ сели с другима на воде!?«^[5]
Како бана сестра разумјела, 30
Хитро скочи на ноге лагахне
I отиде на прозоре горње.
Ал не гледа гор’ у небо ведро,
Него гледа дол' у бијеле дворе,
Двори су нам копљем ограђени, 35
Усред копља силна војски лежи,
Међу њима Сењанине Мате.
Како јих је млада угледала,
Удиљ се је по злој вољи дала
I отиде брату у коморе 40
I брату је својем говорила:
»Али не знаш, мој родјени брајне,
Двори су нам копљем оградјени,
Усред копља силна војска лежи,
Међу њима Сењанине Мате!« 45
Како бане сестру разумио,
Бане својој сестри говорио:
»Вјеруј мени, драга селе моја,
Н'јесу двори копљем оградјени,
Већ су оно од стабал хладишћа!« 50
Сестра ми је бану говорила:
»Вјеруј мени, мој родјени брајне,
Нису оно од стабал хладишћа,
Нег су оно говори јуначки!«
Како бане сестру разумио, 55
Хитро се је на ноге скочио
I отиде комори за врата:
Узме мале пушке талијанске^[6]
I отиде на прозоре горње
I меће се у младе Сењане. 60
Ал је њему лоша срећа била,
Удари га Мате Сењанине
У зло мјесто, у чело јуначко,
Рањен бане на прозоре паде.
Кад то види Сењанине Мате, 65
Ухити му младјахну сестрицу
I води је Сењу бијеломе.
Кад су дошли Сењу на огледе,
Говорила банова сестрица:
»Теби бора Сењанине Мате, 70
Одвјека је Дунај^[7] водом хладном,
Пуст' ме умит бијело лице моје,
Да не реку од Сења господа
Да је моје лице погрубљено!«
Натор се је Мате преварио, 75
Пустио је умит бијело лице.
Кад отиде умит бијело лице
А она се у Дунај хитила.
Кад то види Сењанине Мате,
Завапио из грла танкога: 80
»Покле сам се од мајке родио,
Још ме није нитко преварио,
Што је данас сестрица банова!«
I отиде Сењу бијелому.
Она млада у Дунај остала, 85
Завапио из грла танкога:
»Бијела вило, моја посестримо,
Буди сада у помоћи мојој,
Оли сада, оли већ никада!«
Ту њој бијела вила долетила, 90
Из Дунаја младу извадила
I дала јој лијека свакојака,
Да излијечи брата родјенога.
I здраво је на дворове пошла
I свога је брата оздравила.100

---

Референце

1. Под Ленкићевим дворима народни пјесник разумијева утврду Нехај. У неким пјесмама та се утврда назива и »кула Иван капетана«, односно кула Иве Сењанина. У крајевима, гдје је народна пјесма у животу човјека имала знатнији удио, појединци који су видјели Нехај тврдили обицно с поносом, да су видјен кулу Иве Сењанина.
2. Погледати стр. 135 — 146. Има више пјесама које говоре о отмици и пријевари дјевојке. Улогу отмичара у овој пјесми додијељена је Мати Сењанину.
3. Ту је очито погријешио или казивач или записивач пјесме. Свакако, стих је требао гласити: Куне му се Сењанине Мате.
4. Даница је планета Венера, најближа планета Земљи у Сунчеву суставу. По кретању планета и звијезда људи су ноћу одређивали вријеме и по том одређивању равнали су се у свакидашњим пословима.
5. .У те стихове народни пјесник унио је елементе свакодневног ћовјекова рада, особито рада на селу, кад је требало уранити, нахранити коње, напојити их и ићи по воду, далеко, некамо на извор или неко друго сабиралиште воде, како би се и ини послови тијеком дана на вријеме завршили.
6. Израз пушке талијанске или пушке талијанке, како се већ спомиње у бројним народним пјесмама, односи се на пушке израђене у Италији.
7. Дунав, као највећа и најпознатија ријека у средњој и јужној Европи, спомиње се у бројним народним пјесмама, без обзира што увијек не одговара тоћност убицирања.

Извор

Сењски ускоци у народној пјесми и повијести, Народне пјесме о сењским ускоцима, приредио Мијатовић, Анђелко, Матица хрватска, Загреб, 1983., стр. 32-35.

Варијанте

Миховил Павлиновић, Народне пјесме из Далмације и других крајева, 1860 — 1875, св. III, пј. бр. 724, ркп., МХ 28. Пјесма објављена: Анте Шимчик, Народна пјесма о Јурју Ленковићу, Село и Град, алманах, 1930, 168 — 170; О. Делорко, Народне пјесме отока Хвара, Сплит 1978. пј. бр. 38. У истој збирци под бр. 222 налази се иначица те пјесме — пј. бр. 222 — под насловом »Селе Лењковића бана и од Сења Иване«, коју је такођер на Хвару забиљежио Јурај Тадић 1896 (Народне пјесме из Стариграда, пј. бр. 22, ркп., МХ 116). Делорко је на отоку Брачу забиљежио пјесму у којој се спомиње Ика Линковића из Сења (Народне пјесме с отока Брача, 1967, ркп., ИНУ 764, 23/3). Године 1892. у »Пучком листу« (Сплит), бр. 3, стр. 17, објављена је пјесма у којој се говори како Ивку (Иваницу) Линковића из Солина проси Мате Сењанин; заправо, садржај је као и у уврштеној пјесми: кад су ишли кроз гору, дјевојка под изговором да ће сапрати са себе крв брата којега је у Солину убио Мате Сењанин бјежи и скаче у бунар. Мате јој пружа појас да изиђе из бунара, али дјевојка одбија, говорећи да више воли бити утопљеница, него убојица брата својега.