Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/29
| ←Шена шеста | Јовадин Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА СЕДМА |
Шена осма→ |
ЏОНО: Ход'те, ви ћете доћ ако и не узтјебудете, ја вас имам поставит у руке вашега оца. (Рену) Држ'те, госпару, ево вам ваше кћере коју сам извадио на сву силу из рука онега човјека с којијем је била утекла; не то поништа за ње љубав, него само цијећа вас; зашто иза дјела кога је учинила ја је имам веће не погледат ни у очи и оздравит становито од љубави коју сам имо за њу.
РЕНО: Ах, без части и без поштења!
ЏОНО: Како? проћ на они начин са мном, иза све љубави коју сам указо за те! Ја те не хулим поништа што си се пригнула на оно што је твој госпар ћаће иско од тебе; он је паметан и свијестан у свему онему што чини и ја се не тужим нимало на њ што ме прид другому оставио. Ако је поманко ријечим коју ми је био до, он има своје разлоге за то. Цијенио је, како му је било речено, да је ови други богатији од мене с веће од четири-пет тисућ дуката; а четири-пет тисућ дуката нијесу тако на одмет и који могу са свијем разлогом чинит да се узме мало труда за да један човјек поманка својој ријечи. Ма заборавит се у један час од све оне љубави коју сам ја за тебе указо, пустит се удиље разгорјет за једнијем који је стопрва к теби дошо и слиједит га срамотно супроћ вољи твога госпара ћаће, и то још савише иза толико кривина које говору да је учинио, ствар је на коју виче вас свијет, која неће бит од никога похваљена, и за коју моје срце увриједјено не може те нигда подпуно покарат.
АНИЦА: Јес истина, тако је, оћутјела сам љубави за њиме и хтјела сам га слиједит, покли ми га је ћаће био обро за вјереника. Говори све што хоћеш, оно је једно веома складно чељаде; и све кривине од којијех је потворен лажи су страховите.
РЕНО: Мучи ти ту! ти си једна магаричина, и ја знам боље од тебе што је у њему и ко је он.
АНИЦА: То му су заисто све дружи учинили и навели према њему. Можебит да је он џусто (Каже на Џона) који је изнашо начин с којијем ће га прид вами омразит.
ЏОНО: Ја сам чељаде за таку ствар учинит?
АНИЦА: Е ти, џусто ти.
РЕНО: Мучи ту! говорим ти. Ти си једна лудна.
ЏОНО: Не, не, не цијени да ја имам икакве пожуде за сместит ову женидбу и да је ово љубав у мени која ме притегла за трчат за тобом. Ја ти сам досле реко; то није друго него сама цијена коју имам за госпара твога ћаћу, и не могу поднијет да један складан човјек како он има поднијет срамоту од онезијех ријечи које би слиједили иза једнога дјела какав је ови кога си ти учинила.
РЕНО: Ја сам вам, госпару Џоно, веома држан.
ЏОНО: Збогом, госпару. Ја сам имо пожуду која се највеће може за бит ваш родјак; учинио сам све што сам мого једа бих имо једну таку час, ма сам био несрећан, и ви ме нијесте цијенили достојна од те милости. То неће запријечит за да ја не уздржим свега мога живота сву цијену за вас у свакој вашој пригоди; и ако нијесам мого бит ваш зет, ништа не мање бит ћу за свеђ ваш добар слуга.
РЕНО: Почекај, сигнор Гиугно. Начини с којијем проходите са мном тичу ме до срца и ја вам давам моју кћер, само да је ви хоћете.
АНИЦА: Ја нећу поништа другога мужа него самога госпара Јовадина.
РЕНО: А ја хоћу сад ончас да узмеш госпара Џона. Амо дај руку.
АНИЦА: Нећу, нећу заисто.
РЕНО: Знаш да ћу ти сад дат по ушима.
ЏОНО: Не, не, госпару; немојте је силоват нимало, молим вас.
РЕНО: Али њу тока слушат што јој ја заповиједам и ја умијем чинит видјет да сам ја госпар.
ЏОНО: Не видите ли, госпару, љубав коју она има за онега човјека? и хоћете ли ви да ја узмем једну која има срце све за друзијем?
РЕНО: Ово јој је учинио заисто коју мађију и видјет ћете да ће промијенит ове мисли не веле времена изиђе. Дајте ми вашу руку. (Говори ободвојици) Виа.
АНИЦА: Ја нећу...
РЕНО: Које је ово говорење! Амо ту руку, говорим ти. А, ха, ха, ха (Смије се).
ЏОНО (давајући руку): Не цијени да је ово за твоју љубав да ти давам руку. Ово је за љубав вашега госпара ћаће, за којијем сам сасвијем занесен, и он је за кога се вијерам.
РЕНО: Ја ти сам веома држан и давам ти савише десет тисућа дуката у прћију. Ончас нека пођу зват канчилијера за да се учини скритура.
ЏОНО: Уколико он дође, ми можемо, бивши поклади, постат мало весело и чинит да уљезу машкаре које су се скупиле овди око куће са свијех страна од града чујући да се жени госпар Јовадин.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|