Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/27
| ←Шена четврта | Јовадин Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ПЕТА |
Шена шеста→ |
МАСЦАРИГЛИО: Небеса! што ово хоће ријет?
ЈОВАДИН: Познаше ме.
МАЏОР: Џусто, џусто, то је с чеса се веле веселим.
МАСЦАРИГЛИО (маџору): Ах, госпару, за моју љубав. Ви знате да смо ми од назад толико времена пријатељи; заклињем вас, не водите га у тамницу.
МАЏОР: Није чеса; у тему ти ја не могу ништа.
МАСЦАРИГЛИО: Да, госпару, ви сте чељаде с којојем се може учинит и доћ на коју погодјај. Је ли начин за какогод то залијепит с којијем талијером?
МАЏОР (содатима): Уклоните се мало одтоле.
МАСЦАРИГЛИО (Јовадину): Овди се хоће јаспри, ма ончас, ако хоћеш бит пуштан. Виа, фора беззи, ма брзо.
ЈОВАДИН: Ах, проклета вилајета, људи! (Вади и дава динаре)
МАСЦАРИГЛИО (дава динаре маџору): Држ', госпару.
МАЏОР: Колико је овди?
МАСЦАРИГЛИО: Један, два, три, четири, пет, шес, седам, осам, девет, десет.
МАЏОР: Не могу, не; ја сам имо јаки орден за ухитит га.
МАСЦАРИГЛИО: За карита, почекајте. (Јовадину) Брзо, дај му још оволико.
ЈОВАДИН: Бре...
МАСЦАРИГЛИО: Доспијеј ончас, говорим ти, и не губи времена. Имат ћеш јакога густа кад будеш објешен.
ЈОВАДИН (давајући динаре): Аох!
МАСЦАРИГЛИО: Држ', госпару.
МАЏОР: Ваља да и ја побјегнем заједно с њим, зашто не бих веће ни ја мого сикуро стат овди. Пустите га са мном и не крећите се ви одовле.
МАСЦАРИГЛИО: Молим вас, имајте од њега сву помњу.
МАЏОР: Обећавам вам да га нећу оставит докле год га не ставим на сикуро.
ЈОВАДИН (Масцариглиу): Збогом. Ово је сам чоек поштен кога изнадјох у овему вилајету.
МАСЦАРИГЛИО: Не губи нимало времена; ја те толико добро хоћу да бих жудио да си и дошле ћа далеко одовле. Небеса ти била у дружби! Пер веритà, ево ти једнога којуна сасвијем матриколана! Ма ево...
|