Јовадин — Монсиеур де Поурцеаугнац/24
| ←Шена прва | Јовадин Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ДРУГА |
Шена трећа→ |
МАСЦАРИГЛИО: Пер веритà, ја за мене цијеним да тако обучена неће те нигда познат; а имаш ми њеку арију колико да си вераменте која од првијех госпођа овди од града.
ЈОВАДИН: Ово што ми се чини овдје чудит да у овему вилајету не стоје нимало ни пазе ред од правде.
МАСЦАРИГЛИО: Имаш разлог, ма ти сам ја дошле реко да се овди најпрво вјеша једнога чоека, а пак се гледа је ли крив.
ЈОВАДИН: Бре, то је њекаква правда без правде.
МАСЦАРИГЛИО: Е, е, овди је правда оштра од врага, навлаштито у кривинами од ове врсте.
ЈОВАДИН: Ма кад је чоек праведан?
МАСЦАРИГЛИО: То не служи, за то и не питају; а пака овди мрзе страховито чељад од твога паиза и не имаду веће воље колико видјет објешена једнога Левантина.
ЈОВАДИН: Што је, што им сакривише Левантини?
МАСЦАРИГЛИО: Ово ти су њеке живине, непријатељи од складства и од онега достојанства кога имају чељад из кога другога мјеста. За мене, исповиједам ти сву истину, да сам у једному велику страху за те, и био бих немиран свега живота кад би се догодило да те објесу.
ЈОВАДИН: Анџак, није ово страх од смрти који ми чини бјежат, већ ер је непоштење једному трговцу ко мени бит објешен, јер кад би се то згодило, учинило би се криво нашему имену и свој чаршији трговачкој од Сарајева.
МАСЦАРИГЛИО: Имате разлог, тад веће ваша кућа не би могла приступит међу чељад од своје врсте, него би остала срамотна за свеђ. Дел ресто, настој, кад те узводим за руку, причинит ход од жене и узми говорење и све начине колико да си која прва госпођа.
ЈОВАДИН: Бре, пусти мене, видјох у ово мало земана како и шетају и бесједу овђе; само што ме смета јест ер ми је мало брада порасла и бркови.
МАСЦАРИГЛИО: Ваша је брада ништа, ер јес жена које имају браду и брке колико и ти. Дану виђимо мало како ћеш се поднијет. (Овди се Јовадин прошетива) Бон.
ЈОВАДИН: Де, дорените ми сеџету; дје ми бацисте сеџету? Еј, гетина, море ли се живјет с оваком дворбом! Анџак су намислили чинит овдје чекат ваз дан на вратима, и не дорену ми сеџету?
МАСЦАРИГЛИО: Веома добро.
ЈОВАДИН: Момче, али каоно кадуне веле, еј, јест, дјетићу! Врло ми паде на ум, дочух толич. Дјетићу, чу ли! прокаргах ти уши, дје се жаби? Тот се неће данас изнаћ ови дјетић? Неће чинит да ми дојде? Чује ли когод, али не имадем дјетића у кући?
МАСЦАРИГЛИО: Не може се куд боље; само гледам једну ствар, та ти је вала прем уска, не иможеш се добро с њоме замотат; поћу ти проискат једну већу и ширу за да боље можеш покрит фацу за да те се не позна ако се догоди да на кога наступиш.
ЈОВАДИН: Да што ће сад биват од мене?
МАСЦАРИГЛИО: Чекај ме ти ту. Сад ћу се ја у ови час вратит; ти се утолико једну мрву прошетај.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|