Јеле Шћепанова
Благо теби, зелена горице,
Ка се свако лито одмадујеш,
На годину и два и три пута,
А ја јунак никад и никада!
Ја сам јунак веће остарио; 5
Ја имадем девет кћера мојих.
Све сам кћере моје разудао,
Све за бане и за капитане,
Кћер старију оставио за ме!
Још ме хоће у војску цареву! 10
Али му је кћерца говорила:
„Ништа зато, бабо добро моје!
Ти ми најди дви младе терзије,
Да ми кроје намушку хаљине;
Ја ћу за те на војницу поћи." 15
Али јој је бабо говорио:
„Не луј лудо, драга кћерце моја!
А ти имас чрне очи твоје,
По којима познават ће тебе;
А ти имаш жуте косе твоје, 20
По којима познават ће тебе;
А ти имаш биле дојке твоје,
По којима познават ће тебе."
Али му је она говорила:
„Што ја имам чрне очи моје, 25
Ал ја не ћу гледат на јунаке;
А што имам жуте косе моје,
Спремит цу их под мушке клобуке;
А што имам биле дојке моје,
Спремит ћу их под мушке доламе." 30
Када је је бабо разумио,
Не хтијаше, с мањим не могаше,
Пак јој најде дви младе терзије.
Да јој кроје намушку хаљине,
Пак оседла врана коња свога. 35
А на њ метне, што је од потрибе;
Коњу зоби, а јунаку спизе,[1]
Пак се меће коњу на рамена,
I бига га прико поја рамна.
Брез тестира у војску улиза, 40
Свом царевом војском заповида.
I још цара свлачи и облачи,
I још цару подно нога спава.
Нитко не зна, да је женска глава,
Него мајка, која је родила, 45
I сестрица, која је гојила.
Вазме перо од војске делија,
Вазме перо и фој[2] биле карте,
I напише листак књиге танке,
I шаје је старој својој мајци; 50
Овако јој у тој књизи пише:
„А бора ти, стара мила мајко!
У војску ми делија улиза,
I свом мојом војском заповида,
I још мене свлацчи и облачи, 55
I јо§ мени подно нога спава;
Дивојчина, мила мајко моја,
Дивојцина хода и говора.
Је ли дома селе Иванова,
Оли Јеле Шћепана старога?" 60
Књигу штије делијева мајка,
Књигу штије, потом другу пише,
I шаје је од војске делији.
Овако му у тој књизи пише:
„А бора ти, од војске делија! 65
А да буде насрид поја рамна.
Па га води на нове пазаре,
Гди продају боле[3] трговацке!
Ако буде незнана делија,
Куповат ће коња и сокола, 70
I чрнега праха и олова,
I остало, што је за јунака;
Ако буде гиздава дивојка,
Куповат ће свиле и иглице,
I остало, што је за дивојке." 75
Књигу штије од војске делија.
Када види, што му књига каже,
Кад је било насрид поја рамна,
Гди продају боле трговачке,
Пак је води на нове пазаре. 80
Ал делија домишљата била,
Прво купи коња и сокола
I чрнега праха и олова,
I остало, што је за јунака.
Пак купује свиле и иглице, 85
I остало, што је за дивојке.
Пак се скочи од војске делија,
Срдито јој јунак говорио:
„Што ће теби свиле и иглице?"
Али му је говорила млада: 90
„Скоро сам се јунак оженио;
Виреници, да пошајем својој."
Служила га девет годин' дана,
Кад се сврши девета година,
Али му је млада говорила: 95
„Плати мене, мили господаре!
Ја ћу поћи милу двору свому."
Пак извлачи јуначке хајине
А облачи рухо дивојачко,
Пак га бига прико поја рамна. 100
Кад то види од војске делија.
Па се удре руком по колину:
„Није змија змију преварила,
Што је мене Јеле Шћепанова."
Балдо Главић, стр. 4248.
Казивао Марковина Иван Иванов из
Лумбарде на Корчули, младић од 18 година.
