Једном се ја справљах на нику радос поћ,
госпоји тер прављах да са мном буде доћ;
ка ми се одпроси толико љувено,
јер ми свис заноси ње разум свршено.
Зато јој још рекох: "Да дружби рећ што ћу, 5
којој се затекох да с тобом доћ хоћу?
тер ако тај обит не буде имат створ,
нека знаш јер добит хоће ме уговор."
Да знате, младости, кад ово дорих ја,
од вел'је радости памет ми зађе тја, 10
зач ончас дотече на срце јур моје
с руками, тер рече: "Реци им: ово је!
тер тако твој обит имати може створ,
и тако мож добит сваки ваш уговор.
Ер ако истину говори младос тва, 15
имам ја бит вину кон тебе, вируј, сва;
зашто се драга ствар у срцу, дим, носи,
ако ли стави вар тер себе упроси.
Тер мени рачи рећ: коликрат имена
од дразих чути нећ за веле врјемена, 20
али ти драги твој мисал сприд затјече.
Свидочи живот мој, кад ме си далече:
али ноћ али дан, вазда те ја виђу,
и јави и у сан срцем те све слиђу.
Тер да би тако моћ видит се очима 25
како се дан и ноћ у срцу драг има,
не бих те желила, зашто бих при мени
што желим видила у жељи љувени."
Постави свак памет, тер мисли скровено
остах ли тадај спет и смамљен љувено, 30
ар гди сам, сâм не знах од вел'је љубави,
којојзи хвалу дах достојно да слави;
и веће нер Адам да будем жив бити,
довик се не надам ову ствар забити,
ни бих ја никадар забити могал тој, 35
зач од ње дражу ствар не има живот мој.
