Једина мâ вило, не гнијевај на мене
тве личце прибило, јер живот мој вене.
Једини цвите мој, сва липос у ком сја,
тер мислит, чуј, немој да се гди хвалим ја.
Једина љепости, зач је тој пријека смрт 5
од моје младости, ка ме ће хрло стрт.
Јере се не хвалим, ну веле отајно
у срцу ја храним тве личце приславно.
Јер кад ја тој зачух да мислиш, госпође,
из мене мало дух о[д] туге не пође; 10
тере стах мислећи што има бит овој,
сузице ронећи немирно живот мој.
Ну мало разговор дах мому срдачцу,
мислећи кад у двор буду ја суначцу,
тој ћу ја све узнат тко јој је сповидил. 15
Није право вјероват да што нî тко видил.
Тер мени вируј сад што ти ћу овди рит:
тако ме љувен јад подуго не чин' мрит
и све што јест тугâ на свијети одасвуд,
да ми су за друга, тој буди Божји суд, 20
ако сам у том крив тва љепос што вели,
и тако будијем жив и Бог ме весели.
Тер затој молим те заутра да чекаш
јур онди, мој цвите, каконо сама знаш.
Он ки се не штеди за чâс твоју умријети, 25
у жељах допади, тако ти живјети!
Доста.
