Је ли се икада, о лузи, гди видил
* * *
Је ли се икада, о лузи, гди видил
под небом до сада од ове љепша вил?
румено ње личце призива суначце.
О свитла данице, устав се за мал час,
вилиња стражице, тер позри на образ
од ове, ка је цвит свих вила на сај свит;
и ви ине свитлости позрите за милос
овојзи младости једину на липос,
ке урес и дика вишња је прилика.
Ето је блажена, при којом почива
и вода студена, ком личце умива,
и ружа, ку носи, за урес од коси;
блажена трава и цвит, ки плеше ње ступај,
блажен се може и рит зелени дубак тај,
ки сјенцу њој чини у овој планини;
блажена и стрила, ком љубав стриља свих
из лица ње била и из очи љувених;
ер тужит слатко јес кроз рајски ње урес;
ма блажен задости, кому да добра чес
ње рајске липости и рајски ње урес
у слаткој љубави уживат на трави.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|
