Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/20
| ←Шена деветнаеста | Јарац у памети Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Шена двадеста |
Шена двадесет и прва→ |
Илија: Ту није друге, имам се насисат крви онему лупежу од моје части који без икакве милости, једа правде, једа суда, обружи ме и опогани!
Јела (Џону): Обрни се и погледај без да ти ја ишта одговарам. (Каже
Илију).
Џоно: А, ја видим ...
Јела: Ова сама прилика задоста је за сасвијем те забушит.
Џоно: Не, нег за боље ријет, за теби се чинит сасвијем засрамит.
Илија: Врло сам разједен, сад је баш вријеме да могу пословат. Извише главе уфати ме јунаштво, тер се ћутим врловит за потућ се, ако га изнађем и с њим се сусретем до моје главе бит ће меса. Тврдо сам се заклео доћ му врха и дигнут му живот; приклат ћу му грло баш кô вижљету, није ствари која ме море одржат; дје год га најдем, смакнут ћу га тај час, захрдаћу му усред срца ...
Џоно: Кога иште ови овди?
Илија: Не иштем бре никога.
Џоно: Да што је то оружје?
Илија: Ово сам поставио на се за зле године, тер би почела киша. (Збанде) Еј, како би се моје срце намирило да га могу сахранит! Еј, Илија, мало срца!
Џоно: Што си реко?
Илија: Не велим ја ништа. (Овди Илија дава сам себи пести у стомак и заусница за навит сам себе супроћ Џону и говори збанде). Аох, за ништа ли си!
јед ми је на себе, ништо, баш ништо, зечије срце!
Јела: Ови овди, од кога се прида мном кажеш ко да си увријеђен, доста би ти имо ријет.
Џоно: Тако је, ја познам џусто по њему да си ти крива, и крива од једне највеће невјерности с којом може бити увријеђена вјера једнога становита љубовника.
Илија (збанде): Еј, да је мало срца!
Јела: А! пристани прида мном, невјернице, њеке ријечи које су одвеће немилосне и безочне ...
Илија: Илија, видиш дје се она фата за тебе и кара се; де без страха, мој
Иле, моје дијете, прибити мало веће јакости онђе! Ради стиснут срце зубима те изпрежи и прдекни га кад се окрене с оне стране, а ти одизада, и ето ти га.
Џоно (чинећи два три паса, чини се враћат Илији назада, који иде за њим
за убит га): Покли ове моје ријечи потичу твоју расрџбу, ја се имам указат
миран од твога срца и похвалит овди све што си обрала.
Јела: Тако је, тако, што сам обрала, обрала сам, да не има разлога нико
за у ничему зато прикорит ме.
Џоно: Имаш разлог, ти добро чиниш хтјет тако бранит оно што си ти хтјела.
Илија: А ко може шта супроћ тему11 рећи; она чини баш добро бранит оно
поврху шта ја имавам сву облас. Чуј ме, госпару, није ми у правди ни у путу да ми чините што ми чињавате; ја имам разлог за горко се тужит, и да нијесам чоек овако мождан, видјело би се чудне крви пролит данаске.
Џоно: С кога узрока и одкле изходу те твоје тужбе? која ти ствар чини... ?
Илија: Доста, здравоти. Ти врло добро знадеш дје ме тишти и што ме боде;
али ако имадеш душу и мариш за њу, имао би ставит пред очи да је моја жена моја жена, и хтјет ми је у браду дигнут с постеље и учинит је твојом женом, то није од добра крстјанина, бре тега није ни у Турцима.
Џоно: Овака сумња сасвијем је смијешна и потиштена. Добар чоече, пођи збогом, и више тега немој да те смета најмања мисо, и ја знам да је она твоја жена, и не само да је не љубим...
Јела: А, невјернице, како се умијеш овди лијепо причинит!
Џоно: Како? цијениш ли да ја имам најмању мисо с којом би он мого имат узрока за вјероват се од мене увријеђен? хоћеш ми учинит криво узет ме тако црне душе и тако нескладна?
Јела: Говори с њим, он ће ти моћ најбоље чинит видјет какав си.
Илија: Не, не, јок, ти бесједиш боље нег би му ја умио бесједити да зборим с њиме три године и прифаташ ови посо баш у начин како се имаде прифатит.
|