Јаох, пламен љувени расчини живот мој
* * *
Јаох, пламен љувени расчини живот мој,
вјероват а мени госпоја неће тој.
У сузах вас пловем, уздишем дан и ноћ,
вапијем и зовем, а заман, ње помоћ.
Погледом љувеним срдачце ме рани,
а личцем руменим слатки покој зани;
сад за ме не хаје, боли се а мном свит;
у гиздах ма траје липости своје цвит;
у пјеснех проводи веселе све данке,
а мене смрт води на плачне свое станке.
Јаох, мрамор студени цијепа се у сто дил
на мој плач љувени, на моју тужбу и цвил,
и срца камена растапља у сузах
ма тужба љувена, жељахни мој уздах;
кроз љубав ки цвиле, понављау болизан,
чувши ме плач диле са мноме по вас дан;
а она се не боли нит мари чут мој труд,
ма образ охоли од мене сврће свуд;
каже се од змија и звири ода свих,
налипа горчија и трава јадовних.
Ах, тко би тој сумњил на личце љувено?
тко ли би у њем мнил да је тој скровено?
Погледу љувену вироват ни сада
ни личцу румену; пуно је све јада.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|
