Јадовних бољезни прси су ме пуне
У жељах љувезни, урешен пауне,
Ке м' душу подиру и с душом срдачце,
Од мука умиру, присвијетло суначце!
Мислећи дан и ноћ, мој цвите најдражи,5
Како би срце моћ да нам се утажи.
Како би моћ случит два срца што жуде
I жеље изручит, прискладно ко м' блуде.
Ја сахнем, ти блиђиш, ја мрем а ти желиш,
А све то сам видиш тер ме још дреселиш,10
Тер ми још скончаваш на поспјех живот мој
I души придаваш невољни непокој!
Гди тужиш на мене, кажући тве лице,
С уздахом ко т' вене како цвит ружице,
А очи т' вре созом, ким сјају ливаде15
Из неба кад росом зелен лис попаде.
А то све ти чиниш, ер не знаш ћуд вила,
Ких љубав не сциниш ни клетве без дила,
У мени ни тако, куну се тој богу,
Ма ну ја инако ни умијем ни могу.20
Несрећи забави, а мене не криви,
Ка нашој љубави у свему противи,
Стражи ме још преда, ох стражо неугодна,
Ка над мном све преда, час нисам слободна!
Ну да знам умрити, ме злато причисто,25
Скоро се ћ' смирити, видићеш знам ли што.
Видит ћеш хитрости дјевојке ка љуби,
Како не допусти да плату труд губи.
