Изврсна љубави од моје младости,
цвите мој гиздави, опун све радости,
цић кога ја венем и цвилим дан и ноћ,
од жеље љувене м' трудну ћу стећ немоћ.
Ер када на прозор погледам, суначце, 5
притврди да је мрамор, пукло би срдачце,
мислећ ме радости невољна моја чес
кој бијеше задости позират твој урес.
Тер тужни мој образ полију сузице,
срдачцу дам пораз, све с трудом тужице, 10
мислећи разговор и слатке још псости
ке биху чут надвор с великом радости,
остале раскоше и мило живљен'је
ке бîше, мој Боже, на наше хотјен'је.
Сада ту моју чес с ким да ју уживам, 15
кад, браче, твој урес код мене не имам?
али ме тужице кому да их тужу
нег теби, душице, кому вирно служу?
Позри ме гди венем, сва моја радости,
од жеље љувене [м'] за твоје младости; 20
позри ме очице, језеро од воде,
одкуда, душице, толик плач находе,
да се јур од плача уздржат не могу,
нег живот мој сконча, морив ме небогу.
