Извештај Кораћеве комисије

Ово је текст извештаја Комисије за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије, др Зорана Ђинђића. Извештај је урађен након атентата на премијера, а по свом председнику, Жарку Кораћу, Комисија се називала и: Кораћева комисија.

---

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Комисија за испитивање система
обезбеђења председника Владе Републике Србије
др Зорана Ђинђића
ДТ 72 Број: 00-002/2003-86
13. август 2003. године
Београд

ИЗВЕШТАЈ О УРЕЂИВАЊУ, ОРГАНИЗОВАЊУ I ФУНКЦИОНИСАЊУ СИСТЕМА ОБЕЗБЕЂЕЊА ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ДР ЗОРАНА ЂИНЂИЋА, С ПРЕДЛОГОМ МЕРА

I Увод

Мандат Комисије

Влада Републике Србије Одлуком о образовању Комисије за испитивање система обезбедјења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића („Службени гласник РС“, број 15/2003) је образовала Комисију за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића ( У даљем тексту Комисија).

Задатак Комисије је да испита чињенице које се односе на уређивање, организовање и функционисање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића и да поднесе извештај Влади Републике Србије, најкасније у року од 60 дана од дана именовања председника и чланова Комисије са предлогом одговарајућих мера.

Састав Комисије

Решењем о именовању председника Комисије за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића („Службени гласник РС“, број 52/2003), за председника Комисије именован је проф. др Жарко Кораћ, потпредседник Владе Републике Србије.

Решењем о именовању чланова Комисије за испитивање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића („Службени гласник РС“, број 57/2003), у Комисију су именовани чланови: мр Светозар Чиплић, судија Уставног суда Србије; Бруно Векарић, секретар Министарства правде; Жељко Рашета, начелник четврте управе БИА; Михајло Максић, пуковник, начелник Одељења за организацију полиције у МУП-у; Милован Лапчевић, пуковник, помоћник начелника Управе за обезбеђење у МУП-у и др Будимир Бабовић, експерт за полицијска питања.

Послове секретара Комисије обављала је Рада Ковачевић, саветник у Генералном секретаријату Владе Републике Србије на радном месту секретара Одбора за правни систем и државне органе.

Начин рада Комисије

Комисија је припремала Извештај у периоду од 2. јуна (када је одржана конститутивна седница) до 13. августа 2003. године и у том периоду одржала је 40 седница.

Сви састанци Комисије одржани су у згради Владе Републике Србије, Немањина бр. 11, као и сви разговори са лицима које је Комисија позвала.

Комисија је одредила посебан начин чувања своје документације, која ни у једном тренутку није изнесена из зграде Владе Републике Србије. Документација се налазила на посебно чуваном месту и сваки члан Комисије имао је у сваком тренутку могућност да је прегледа.

У току рада Комисија је упутила 85 дописа државним органима и лицима, као и примила 78 извештаја и докумената (Прилог I), која се односе или су у вези са системом обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића.

У наведеном периоду Комисија је обавила разговор са 32 лица (Прилог II).

Све седнице Комисије су снимане а затим снимци прекуцавани, тако да о току седница постоји аудио и писани запис који је саставни део документационе основе Комисије.

О свакој седници Комисије припремана је и белешка која садржи дневни ред са седнице, присуство чланова и основни ток догађаја на седници.

Извештај са седнице има 54 стране и следеће прилоге:

а) Списак свих материјала који су достављени Комисији. Материјали су обележени редним бројевима у извештају Комисије. Материјали на који се извештај односи означени су оним редним бројем под којим се налазе у овом прилогу.
б) Списак имена свих особа које су позване на разговор са Комисијом.

Структура Извештаја

Комисија је одлучила да њен извештај садржи следеће основне делове:

I Увод
II Нормативно уређивање система обезбеђења у Републици Србији.
III Околности, чињенице и догађаји који су по оцени Комисије утицали на организацију и функционисање система обезбеђења премијера Зорана Ђинђића.
IV Функционисање система.
V Основни налази Комисије.
VI Предлог мера.

Комисија жели да истакне да су се сви позвани одазвали Комисији и разговарали са њеним члановима а неки и више пута. Такође сви државни органи од којих је затражено, упутили су Комисији документа која су тражена, на чему им се Комисија захваљује.

II Нормативно уређење система обезбеђења у Републици Србији

За идентификовање система обезбеђења неопходно је уочити два основна питања: прво је који органи су према важећим прописима надлежни (дакле одговорни и обавезни) да врше одређене послове, а потом и које су то надлежности (послови и задаци) које су прописане и чине сам систем обезбеђења.

У оквиру поменутих питања, издвајају се два посебна, подједнако важна: каква је организациона структура унутар које се систем обезбеђења реализује, односно функционише, а потом и која су то лица која имају посебна овлашћења и одговорности везане за систем обезбеђења и напокон међусобни односи органа и организација везани за послове обезбеђења и безбедности.

Органи и организације

Послови и задаци који се односе на безбедност поверени су одређеним државним органима и организацијама: пре свега Министарству унутрашњих послова, као органу који врши послове државне управе у области унутрашњих послова, а потом и Безбедносно-информативној агенцији. У оквиру ова два органа, постоје организационе јединице, као и организације које врше послове из области унутрашњих послова, као и послова обавештајне и безбедносне делатности.

Правни поредак који се односи на послове и задатке обезбеђивања тзв. штићених лица обухвата више правних прописа и општих аката који се међусобно разликују по правној снази, потом по садржини, односно карактеру тог акта с обзиром на врсту материје која је њиме регулисана.

Након формирања Владе Републике Србије, неколико пута су вршене промене у правном поретку који се односи на унутрашње послове као и безбедносно-обавештајне послове. Систем безбедности а тиме и послови обезбеђења и заштите штићених личности били су изворно регулисани Законом о министарствима, као и Законом о унутрашњим пословима. Треба нагласити да након формирања нове републичке владе, у јануару 2001. године, правни поредак и правни режим у овој области није мењан, односно важили су закони донети у претходном периоду. Одредбе закона о Министарству унутрашњих послова последњи пут су мењане 21. јула 1991.^[1] године када је између осталог дефинисано да ово министарство обавља оне послове државне управе који се односе на заштиту безбедности Републике Србије, те откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење уставом утврђеног поретка као и обезбеђивање одређених личности и објеката.^[2] Поред ових надлежности, у наведеном периоду Министарство унутрашњих послова могло је вршити и друге послове и задатке, али под условом да је такво овлашћење, односно надлежности за њихово вршење добило од законодавца. Другим речима, нити један државни орган, нити једним другим актом, није могао проширити надлежности овом министарству. У обрнутом правцу, у правцу умањења надлежности, није било правног основа.

Нови закон је донет 2002. године^[3] и у погледу надлежности и организације самог министарства није донео ништа ново, штавише одредбе о Министарству унутрашњих послова дословце су преписане из претходног прописа.Тадашња организациона структура и скуп надлежности подразумевали су два основна ресора у оквиру Министарства унутрашњих послова: Ресор јавне безбедности и Ресор државне безбедности. Отуда су надлежности самог министарства расподељене на ова два ресора.

Новина настаје доношењем Закона о безбедносно-информативној агенцији^[4] када из надлежности Министарства унутрашњих послова бивају издвојене дотадашње надлежности које се односе на заштиту безбедности Републике Србије и откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење Уставом утврђеног поретка Републике Србије.^[5] Од тог момента послови и задаци који су чинили целину, подељени су на два самостална субјекта - Министарство унутрашњих послова као државни орган и Агенцију као посебну организацију, чији се односи заснивају на принципима сарадње.

Разлог формирања посебне организације - Агенције, који је у образложењу законског предлога наведен, јесте наставак реформи у области унутрашњих послова, а затим и већа ефикасност и законитост у обављању ових послова.

С обзиром на то да је дошло до промене у надлежности самог Министарства унутрашњих послова, било је неопходно ту чињеницу констатовати и законом, што је и учињено тек 2. априла 2003. године. Доношењем Закона о БИА, настале су законске обавезе за одређене државне органе. Најпре, прописан је законски рок од 90 дана у коме су морали бити донети сви подзаконски акти потребни за спровођење овог закона. Оваква обавеза, односила се на све оне органе којих се тицало формирање саме Агенције - дакле и Агенцију, али и Министарство унутрашњих послова.

Друга обавеза која недвосмислено произлази из промена у правном поретку јесте усаглашавање закона о министарствима са новонасталим променама у надлежностима. Имајући у виду да је нови закон о министарствима донет тек 2. априла, недвосмислено се може констатовати да је период од 19. јула 2002. године (тачније 27. јула када је Закон о Безбедносно-информативној агенцији ступио на снагу и почео да производи правно дејство) па до априла 2003. године био период наусаглашености у правном поретку, јер су до тада Министарство унутрашњих послова и Безбедносно-информативна агенција имали исте надлежности у оном делу који се односио на заштиту Републике Србије и спречавање подривања или рушења уставног поретка (ова се појава назива позитиван сукоб надлежности).

Безбедносно-информативна агенција је овим законом самостална агенција (члан 1), настала издвајањем одређених надлежности и функција из Министарства унутрашњих^[6] послова, при чему је стекла својство правног лица (члан 3).

Директор руководи радом Агенције, а њега поставља и разрешава Влада Републике Србије (члан 5). Законом је изричито прописано да се у Агенцији образују посебне организационе јединице (члан 6) чиме је организациона структура Агенције сегментарно структуирана. При томе, истовремено су прописана начела на којима Агенција мора почивати: то су она начела која се примењују у министарствима и посебним организацијама ( а Агенција јесте по свом правном статуту посебна организација). Међутим, истовремено је законом остављена могућност, с обзиром на специфичности послова и задатака, да организациона структура Агенције буде прилагођена специфичностима одређених послова.

Имајући у виду организационе потребе Агенције, као и специфичност њених послова и задатака, директору Агенције прописане су одређене нормативно-инструктивне надлежности. Наиме, он има законско право да (члан 8) интерним упутствима ближе уређује поједина питања која се односе на: унутрашњу организацију; на обављање одређених послова из делатности Агенције; као и да даје обавезне инструкције о начину обављања одређених послова.

Односи према другим државним органима

Непосредним односима Агенција је везана за Народну скупштину Републике Србије, за Владу Републике Србије, као и за Министарство унутрашњих послова.

Прва веза са Владом Републике Србије произлази из владиног овлашћења да поставља и разрешава директора Агенције (члан 5). Друга веза проистиче из чињенице да Влада доноси начелне ставове и смернице које се односе на безбедносно-обавештајну политику (члан 18) и обавезују Агенцију да их се придржава у свом раду, тако да Влада, поред закона, прописује одређене оквире рада Агенције.

Напокон, трећи вид везе је обавеза директора Агенције да два пута годишње Влади подноси извештај о раду Агенције и стању безбедности у држави (члан 17).

Однос Агенције према Народној скупштини Републике Србије дефинисан је обавезом директора Агенције (члан 17), да као и Влади, подноси најмање два пута годишње извештај о раду агенције као и о стању безбедности у Републици Србији.

Посебан однос Агенција има са Министарством унутрашњих послова при чему се разликују две ситуације: прва подразумева редовне односе, док се друга везује за изузетне прилике и такви односи представљају изузетак од правила.

Редовни односи (члан 16) различите облике сарадње који морају узајамно бити уређени посебним актом - споразумом. Њиме је потребно ближе одредити - дефинисати видове сарадње, као и дефинисати на који начин ће сарадња бити остваривана у питањима која су од интереса за безбедност и уставни поредак Републике Србије, као и у оним питањима везаним за безбедност људи и имовине.

Поред редовних постоје и ванредни односи који се појављују као изузетак, када настану посебни разлози који се тичу безбедности Републике Србије. Тада, Агенција има законско право - могућност да преузме и непосредно врши послове који су у надлежности Министарства унутрашњих послова. Закон другим речима даје правни основ за преузимање, а да би до њега дошло неопходно је доношење Одлуке о преузимању и обављању коју заједнички доносе директор Агенције и министар унутрашњих послова. Ако у овом случају настане какав спор - сукоб надлежности, Влада Републике Србије је надлежна да га реши.

Законодавац је прописао и начин на који радници Агенције обављају послове преузете од Министарства унутрашњих послова - то морају чинити на исти начин и по правилима која важе за припаднике Министарства унутрашњих послова.

Безбедносно-информативна агенција не мора бити у односима само са поменутим државним органима. Наиме, законодавац је омогућио да контролу врши сваки онај орган коме се оваква надлежност пропише законом или другим прописом (члан 3 став 1) чиме је остављена могућност да се поред других органа пропишу и други видови контроле рада Агенције.

Упутство о обавезним облицима и начину остваривања сарадње Безбедносно-информативне агенције и Министарства надлежног за унутрашње послове. Донели су 24. децембра 2002. године, директор Агенције и министар унутрашњих послова, којим су дефинисани међусобни облици сарадње. Упутством је прописано 5 основних облика сарадње, али су регулисани и други односи који настају на основу овакве сарадње:

1. међусобно обавештавање - оба органа су обавезна да се међусобно обавештавају. Истовремено су дефинисани и начини обавештавања: путем уступања података и сазнања који су значајни за разрешење оних чињеница које су непосредно везане за обављање послова из делокруга рада оба органа а посебно ако се односе на следеће послове:

- на активности појединаца, група и организација али под условом да је присутан елемент организованог криминала онако како је дефинисан у члану 3 Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала („Елемент организованог криминала у смислу овог закона, постоји када постоји неки од елемената удруживања ради вршења кривичних дела одређених савезним законом (члан 254. КЗ СРЈ), договор за извршење кривичног дела одређеног савезним законом (члан 253. КЗ СРЈ) или злочиначко удруживање (члан 227 КЗ РС“) и да поред набројаног постоји елемент иностарности;
- на активности појединаца, група и организација усмерених на извршење кривичних дела из члана 2. горе поменутог Закона (1. кривична дела против уставног уређења или безбедности СРЈ, 2. против човечности и међународног права; 3. фалсификовање и прање новца, неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, недозвољена трговина, недозвољена трговина оружјем, муницијом или ексползивним материјама, трговина људима, разбојништво, разбојничка крађа, давање и примање мита, изнуда и отмица; 4. друга кривична дела за која је као најмања запрећена казна затвора у трајању од најмање пет година;
- на унутрашњи и међународни тероризам,
- на кривична дела против човечности и међународног права,
- на угрожавање безбедности и уставом утврђеног поретка Републике Србије,
- на угрожавање економских основа земље и корупцију већег обима,
- на илегално наоружавање, као и стварање паравојних и параполицијских формација,
- на податке из кривичних, прекршајних и оперативних евиденција и евиденције о стањима и статусима физичких и правних лица, и других државних органа.

2. обезбеђивање различитих непосредних облика помоћи - под овим се подразумева физичка, стручна, техничка и друга помоћ, али на основу претходног договора директора Агенције и министра унутрашњих послова. Овакву је помоћ могуће пружити и договором неких других лица која одреде директор Агенције и министар.

3. исправе - израда и давање на коришћење оних исправа које издаје Министарство унутрашњих послова а које су Агенцији потребне за обављање послова из свог делокруга.

4. разјашњавање чињеница и околности - непосредно укључивање службеника оба органа и разјашњавање оних чињеница и околности до којих су припадници једног од ова два органа дошли вршећи своје послове и задатке, под условом да те чињенице и околности могу бити од значаја за вршење послова и задатака оног другог органа.

5. решавање међусобних захтева - сви међусобни захтеви који се односе на давање сагласности, на одлуке или провере а које су потребне за издавање оружаног листа, дозвола, држављанства, виза, заснивања радног односа као и вршења других послова из редовних делатности. Сви ови захтеви се морају приоритетно решавати.

6. несметано кретање - припадници Агенције имају право да се несметано крећу и бораве у граничном појасу и преко граничних прелаза, као и да им у вези са тим буде пружена сва неопходна стручна, техничка и друга помоћ.

Други део овог упутства чине одредбе којима се утврђује методологија којом ће се претходно прописани облици сарадње остваривати, као и активности које прате прописане облике сарадње. Тако су оба органа, и Агенција и Министарство обавезни да воде евиденцију о сваком акту сарадње који је прописан овим упутством.

Оба органа се међусобно извештавају о мерама и радњама које се предузимају у прописаним облицима сарадње - или другим речима, подносе тзв. обостране извештаје о сваком акту сарадње који је предузет. Поред овога размењују оперативну и кривично - процесну документацију која је везана за поступање по тим информацијама и захтевима - другим речима прави се архива о прикупљеним документима на основу сарадње.

Надаље у хитним случајевима припадник Агенције, од припадника Министарства може тражити непосредну физичку, стручну и техничку помоћ која је везана за услове из делокруга Агенције. Припадник Министарства унутрашњих послова дужан је да помоћ пружи у складу са законом и прописаним правилима службе.

Оба органа могу пружити стручну, техничку или физичку помоћ појединцима - лицима која су од значаја за рад Агенције или Министарства. Међутим, овај вид сарадње није аутоматски применљив - да би до њега дошло, потребно је да овлашћени руководилац органа или овлашћено лице упути захтев.

Агенција је обавезна да у писаној форми Министарству достави све податке до којих дође у вршењу контраобавештајне делатности који по својој природи спадају у делокруг Министарства унутрашњих послова. Поред овога, на захтев Министарства, Агенција пружа контраобавештајну заштиту оним лицима за које то захтева Министарство а за Министарство су значајни, односно такву врсту заштите и радних места које су од интереса за Министарство.

Оба органа имају обавезу да телекомуникациони систем држе у стању усклађености и функционалности и да их заједно развијају, и да тим поводом развијају и граде јединствене системе криптозаштите.

Агенција пружа услуге у вези примене и експлоатације оперативно-техничких мера и средстава, и о том подноси извештај Министарству. Овај вид пружања услуга се одвија на основу захтева Министарства и претходног договора директора Агенције и министра.

Руководилац организационе јединице у Агенцији односно Министарству може у хитним случајевима и непосредно да обавести надлежног старешину другог органа о подацима и сазнањима до којих је дошао вршећи послове из свог делокруга, по претходно прибављеној сагласности директора Агенције, односно Министарства, или другог овлашћеног лица (кога овласте директор или министар).

Постоји обавеза оба органа да у року од 15 дана од дана доношења овог упутства формирају радно тело за сарадњу, које је по свом карактеру стално и које ће координирати овим упутством прописану сарадњу на основу овог упутства. Ово радно тело има јасне надлежности да прати и анализира поступање и Агенције и Министарства по свим захтевима за сарадњу који су прописани овим упутством, да разматра приговоре и да даје предлоге за решавање питања од значаја за сарадњу. Ово тело ће тромесечно, када то захтева директор, односно министар подносити њима или другим овлашћеним лицима извештај о остваривању сарадње.

Прописана су и начела по којима се сарадња између припадника Агенције и Министарства мора обављати: професионално, уз узајамно поштовање, колегијалност и толерантност.

Оба органа се међусобно обавештавају о кривичним делима, као и о прекршајима и другим кажњивим радњама које су извршили припадници другог државног органа.

У погледу обостране обавезе формирања радне групе у року од 15 дана од дана доношења овог упутства, Комисија је непобитно утврдила да је Агенција 27. децембра 2002. године, поштујући наведени рок одредила тројицу својих представника у заједничко радно тело. Министарство је представнике из свог састава за чланство у овој комисији одредило 21. јула 2003. године, односно 7 месеци након истека предвиђеног рока^[7].

Упутство о начину обављања послова обезбеђења одређених личности и објеката, од 31. јула 1995. године. Анализа овог општег акта подразумева неколико претходних напомена. Најпре, овим Упутством су прописане радње, мере и активности којима се непосредно извршава једна законска надлежност: заштита одређених личности и објеката. У време доношења овог Упутства (31. јула 1995. године, донета од стране министра унутрашњих послова), поменута законска надлежност припадала је Министарству унутрашњих послова у оквиру којег су постојала два ресора - Ресор јавне и Ресор државне безбедности. Самим Упутством, имајући ту чињеницу у виду, прописане су конкретне обавезе оба ресора, у погледу заштите одређених личности и објеката. Важна и кључна промена настаје формирањем Безбедносно информативне агенције. Од тада послови заштите личности и објеката остају у оквиру Министарства унутрашњих послова, па следствено томе, поменуто Упутство се односи само на Министарство унутрашњих послова, јер оно - Упутство представља спроведбени акт, акт извршења законске надлежности - заштите личности и објеката. Другим речима Агенција више није била обавезана одредбама овог Упутства, с обзиром да јој и није припадала надлежност заштите личности и објеката. Штавише, да је Агенција поступала у складу са Упутством, она би поступала противзаконито.

Други проблем међутим, односи се на саме мере садржане у Упутству. Наиме, оно је јасно прописивало да се предузимају оне радње за које је у време његовог доношења једино био надлежан и оспособљен Ресор државне безбедности. Након доношења закона о БИА-и, јавила се правна празнина и противуречност - орган који је једини надлежан да врши одређене послове и задатке и што је још важније који је оспособљен да их врши, више их не може вршити у пословима заштите личности и објеката јер за то више није надлежан, односно не постоји.

Упутством су детаљно прописане мере и радње које се примењују у функцији заштите личности. Оне су подељене по више критеријума: 1. према чињеници који субјект их примењује - на мере које примењује Ресор јавне, односно Ресор државне безбедности, 2. према врстама мера и радњи које се предузимају, 3. према степену безбедности који се примењује.

Упутством су одређене мере и радње као и делокруг организационих јединица. Из круга доле поменутих мера и радњи, касније се Упутством врши прецизна расподела надлежности између два ресора.

Ваља напоменути да је субјектима који предузимају прописане мере и радње остављено на стручну и оперативну процену да се определе које мере ће у конкретном случају предузети, но из Упутства се никако не може закључити да се мере не могу предузимати. Опредељене су следеће групе мера:

1. Оперативно-превентивне мере и радње - ове мере и радње се предузимају ради благовременог откривања и спречавања дејства унутрашњих екстремиста и терориста, страних обавештајних служби и међународних терористичких организација, које су усмерене на угрожавање личне безбедности штићених лица, као и угрожавање одређених објеката;

2. Мере физичког обезбеђења - примењују се ради непосредног обезбеђења штићених лица и објеката;

3. Против-диверзионе, превентивно-техничке и противпожарне мере и радње - предузимају се ради откривања и уклањања експлозивних, запаљивих, радиоактивних и других опасних материја, откривања и уклањања прислушних средстава, установљавања и уклањања техничких неисправности на уређајима и инсталацијама и спречавања тајног или насилног продирања у објекте, просторије, касе и сл;

4. Биолошко - хемијске мере заштите - примењују се ради проналажења и уклањања биолошких и хемијских материја штетних по здравље штићених личности;

5. Мере здравствене заштите - ради остваривања здравствене заштите штићених лица.

Према Упутству, а у складу са чињеничним стањем и реалном ситуацијом у обављању послова обезбеђења, Ресор државне безбедности је био обавезан да предузима следеће мере и радње:

1) праћење намера и планова, истраживање средстава и метода деловања унутрашњих екстремиста и терориста, страних обавештајних служби и међународних терористичких организација а ради прикупљања података и обавештења која су од значаја за безбедност и у вези са тим да предузима потребне мере обезбеђења;

2) обавештавање надлежне организационе јединице Министарства, као и других органа о програму боравка и путовања штићених лица ради благовременог предузимања мера обезбеђења;

3) обављање оперативно-безбедносног снимања и предузимање оперативно-превентивних безбедносних мера у односу на лица, подручја, објекте и трасе;

4) проверавање података за она лица која се стално или повремено ангажују на пословима који су од значаја за обезбеђење, као и проверавање лица која пребивају или бораве у непосредној близини објекта у коме бораве штићена лица;

5) организује и врши безбедносну заштиту и оних лица која су запослена у објектима које користи штићено лице, као и оних категорија лица која по својој професионалној активности долазе у контакт са штићеним лицима;

6) организује и обавља послове биолошке, хемијске и здравствене заштите одређених личности и објеката;

7) обавља безбедносну припрему лица која се ангажују на задацима обезбеђења;

8) сачињава процену безбедносне ситуације, предлаже степен безбедносних мера, сачињава План обезбеђења из свог делокруга и стара се о његовом спровођењу;

9) остварује сарадњу и усаглашава мере обезбеђења са представницима страних служби безбедности;

10) примењује заштитна противприслушна оперативно-техничка средства и предузима мере за спречавање уградње и откривање уграђених прислушних средстава;

11) учествује у прегледу исправности објеката, електричних инсталација на објекту и отклањању утврђених недостатака;

12) предузима мере којима се спречава тајно или насилно продирање у објекте, просторије, касе и сл;

Ово међутим нису све мере и радње које је Ресор државне безбедности био овлашћен и обавезан да предузима, с обзиром на то да је Упутством предвиђено да је Ресор државне безбедности овлашћен да предузима и све друге потребне мере и радње у обављању послова обезбеђења.

Ресор јавне безбедности је, према Упутству, у обављању послова обезбеђења био обавезан и овлашћен да предузима следеће мере и радње:

1) превентивно деловање и остваривање надзора над одређеним категоријама лица, пре свега над потенцијално опасним лицима и лицима склоним претњама и насиљу, као и предузимање потребних мера за спречавање њихових активности које су усмерене на угрожавање безбедности штићених лица и објеката;

2) прикупљање обавештења која су од значаја за безбедносну заштиту и на основу тога предузима потребне мере заштите;

3) обавља оперативно-безбедносна снимања као и физичко обезбеђење објеката који се стално или повремено користе од стране штићених лица, као и уже и шире околине ових објеката, трасе кретања и превозних средстава штићених лица;

4) предузима потребне мере према одређеним лицима попут привођења, позивање на издржавање извршних казни и сл;

5) обавља појачану контролу превозних средстава, лица и пртљага у свим врстама саобраћаја;

6) обавља појачану контролу прелажења државне границе;

7) обавља контролу пријављивања пребивалишта и боравишта;

8) обавља контролу набављања, држања и ношења оружја и муниције и преношења оружја преко државне границе;

9) обавља контролу производње, промета и чувања експлозива и запаљивих течности и гасова;

10) обавља послове противдиверзионе, превентивно-техничке и противпожарне заштите;

11) на основу процене безбедносне ситуације сачињава План мера обезбеђења из свог делокруга и стара се о њиховом спровођењу;

12) даје ескорт по потреби према процени ситуације.

Као и Ресор државне, тако и Ресор јавне безбедности поред прописаних може предузети и друге мере и радње које су потребне када се врше послови обезбеђења штићених лица и објеката.

Конкретна примена прописаних мера и радњи којима се штићено лице обезбеђује су степеноване према интензитету, обиму примене, као и према врсти мера и радњи које се примењују. Предвиђена су четири степена, а који ће конкретно бити примењен зависи од следећих фактора које прописује Упутство:

1. од аката надлежних републичких органа којима се именују личности које се обезбеђују и штите,

2. од процене безбедносне ситуације,

3. од других чињеница и околности које су од значаја за безбедносну заштиту одређених личности.

Дакле, на основу ова три елемента опредељује се и степен заштите који ступа на снагу на основу предлога Ресора државне безбедности (тачка 13, став 8 Упутства).

Први степен мера обезбеђења подразумевао је максимално ангажовање снага и средстава и примену мера и прописаних радњи. У оквиру првог степена обезбеђења одређене су следеће групе мера: а) оперативно - превентивне мере^[8], б) мере физичког обезбеђења^[9], в) противдиверзионе, превентивно-техничке и противпожарне мере^[10], г) биолошко - хемијске мере^[11] и д) мере здравствене заштите^[12].

Други степен мера обезбеђења подразумева примену свих потребних превентивних оперативно-превентивних мера, обезбеђење главних праваца кретања и пунктова са смањеним снагама у односу на први степен, а зависно од конкретне ситуације и примену противдиверзионих, превентивно-техничких, противпожарних, биолошко-хемијских и здравствених мера према потреби или на захтев. У оквиру другог степена обезбеђења прописане су следеће групе мера: а) оперативно-превентивне мере, б) мере физичког обезбеђења, в) противдиверзионе, превентивно-техничке и противпожарне мере и г) мере здравствене заштите. У овом степену обезбеђења није предвиђено предузимање биолошко-хемијских мера.

Трећи степен обезбеђења подразумева следеће групе мера: а) оперативно-превентивне мере, б) мере физичког обезбеђења и в) мере здравствене заштите. За овај степен обезбеђења нису предвиђене противдиверзионе, превентивно-техничке и противпожарне мере, као ни мере здравствене заштите.

Четврти степен обезбеђења подразумева следеће групе мера: а) оперативно-превентивне мере и б) мере физичког обезбеђења. Друге мере обезбеђења се примењују ако и када постоје посебни безбедносни разлози или ако то одређене личности захтевају, при чему је нејасно да ли је реч о лицима која се баве обезбеђењем или то могу бити и сама штићена лица која ће такав захтев поднети.

Самим Упутством је предвиђена могућност предузимања и појачаних мера у односу на прописане ако то налаже безбедносна ситуација, а мере по првом, другом, трећем и четвртом степену не гарантују пуну безбедност штићених личности.

Треба имати у виду да овим Упутством нису ближе одређени трећи и четврти степен обезбеђења како је то учињено са првим и другим, него су само побројане мере и радње које се имају предузети у сваком од њих.

С обзиром на околности под којима је извршен атентат на председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића желимо да подсетимо шта подразумевају мере физичке заштите по првом степену обезбеђења:

1. физичко обезбеђење објеката који се стално или повремено користе и то њихове уже и шире околине, у зони домета савременог оружја које терористи користе за извођење атентата; 2. физичко обезбеђење трасе кретања, објеката на траси и терена, тако да се оствари потпуни увид у зони домета савременог оружја и експлозивних средстава која терористи користе за вршење атентата и других облика насиља а по потреби и шире по дубини, зависно од конкретне оцене, временских услова, конфигурације терена и других фактора, с тим што се при вршењу физичког обезбеђења објеката, трасе кретања и терена користе наоружање, опрема и техничка средства која обезбеђују благовремено откривање и спречавање терористичких аката уперених на угрожавање личне безбедности одређених личности или ремећење нормалног одвијања акције.

Упутство предвиђа да се као обавезни сачињавају Планови обезбеђења за одређене личности и делегације, односно за све оне субјекте којима се на основу овог Упутства пружа обезбеђење. Тако је за штићене личности предвиђено да се сачињавају стални планови обезбеђења. Ове планове сачињавају организационе јединице ресора јавне и државне безбедности са секретаријатима унутрашњих послова и центрима Ресора државне безбедности.

Упутством је такође прописано да министар унутрашњих послова, између осталог, одређује степен обезбеђења који ће се примењивати за заштиту одређених личности.

Комисија је констатовала да је 2. априла 2002. године донет акт под називом „Досије обезбеђења објеката“ који представља План обезбеђења објеката, између осталог и план обезбеђења зграде владе Републике Србије, улица Немањина 11, и тиме је у погледу обезбеђења објекта извршена обавеза из поменутог Упутства. Примерак овог Плана који је достављен Комисији је ауторизован, односно познато је лице - руководилац који је донео пропис.

Комисија је констатовала да је јула 2002. године донет акт под називом „План мера безбедносне заштите председника Владе др Зорана Ђинђића“, чиме је испуњена обавеза из поменутог Упутства. Примерак који је добила Комисија је неауторизован, односно на себи не поседује елементе на основу којих би Комисија могла утврдити да је документ аутентичан.

Комисија је примила Извештај о Правилнику о унутрашној организацији Ресора државне безбедности од 22.11.1999. године, затим Правилник о измени и допуни Правилника о унутрашњој организацији Ресора државне безбедности од 22.06.2000. године и Правилника о изменама и допунама Правилника о унутрашној организацији Ресора државне безбедности од 27.02.2001. године који се односе на делокруг рада 6. Управе РДБ-а. Комисија је констатовала да је достављен само део Правилника о унутрашној организацији Ресора државне безбедности, односно само део аката који се односе на организацију Ресора који је укинут формирањем Безбедносно-информативне агенције. Увид Комисије је због тога непотпун, и осим констатације да је реч само о изводима Правилника, Комисија није у могућности да заузме било какав став о организацији бившег Ресора државне безбедности.

Поред извода из поменутих аката, Комисија је добила и извод из Упутства о правилима рада Безбедносно-информативне агенције (донетог 01.10.2002. године), и то чланове 3, 23, 38, 50 и 51. Комисија је на основу увида у наведене изводе недвосмислено утврдила да се Безбедносно-информативна агенција бавила, односно да је вршила стручне послове и задатке који се односе на превентивну и контраобавештајну, безбедносну и противприслушну заштиту одређених личности, органа, објеката, радних места, манифестација и других јавних скупова од посебног интереса за Републику Србију, као и шефова страних држава и влада и страних делегација у званичној посети, дипломатско-конзуларних и специјалних мисија страних држава и међународних владиних организација, у складу са законом, прописима и другим актима Владе. Комисија је констатовала да надлежности прописане овим Упутством нису у складу са Законом о Безбедносно-информативној агенцији, као ни са Законом о министарствима, с обзиром да Агенција према позитивним прописима није могла пружати заштиту домаћим штићеним лицима, што је законска надлежност Министарства унутрашњих послова.

III Околности, чињенице и догађаји који су по оцени Комисије утицали на организацију и функционисање система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића

Затечено стање

Избором Владе Републике Србије 27. јануара 2001. године, за министра унутрашњих послова изабран је Душан Михајловић. На првој конститутивној седници Владе Републике Србије истога дана, донета је само још једна одлука, а то је смена Радета Марковића са места нечелника Ресора државне безбедности (даље РДБ). Тиме је нова власт желела да јасно стави до знања да инсистира на дисконтинуитету са прошлошћу. На место новог начелника РДБ постављен је Горан Петровић, а за заменика Зоран Мијатовић.

Новоизабрани министар унутрашњих послова Душан Михајловић преузео је дужност од три кооминистра унутрашњих послова који су вршили ту функцију у прелазној Влади, односно Боже Прелевића, Стевана Никчевића и Слободана Томовића. Прелазна Влада није донела ни једну меру суштинског карактера у односу на МУП Србије и у МУП-у није дошло до промена у персоналном смислу, пре свега због политичког става прелазне Владе у којој је један од кооминистара био представник бившег режима. Душан Михајловић је навео следеће проблеме са којима се суочило ново министарство. Прво, побуна на југу Србије у општинама Бујановац, Прешево и Медвеђа, где је био ангажован велики број полицајаца, између 4500 и 5000, у борби против терориста и очувању јавног реда и мира.

Друго, већ у прелазној Влади покушано је да се да одговор на питање ко је у претходном периоду извршио тешке злочине са политичком позадином, као што су случајеви Стамболић, Ћурувија, Ибарска магистрала, покушај атентата на Вука Драшковића у Будви, као и остале неразрешене злочине, убиство директора ЈАТ-а, генералног секретара ЈУЛ-а, шефа криминалистичке полиције Београда, начелника јавне безбедности, савезног министра за одбрану. У периоду прелазне Владе је формирана радна група која је од стране медија названа „Поскок“. Међутим, да би се ови послови успешно обавили биле су потребне крупне кадровске и структуралне промене у МУП-у.

Сам систем је тражио реорганизацију, посебно што је један број новоизабраних политичара инсистирао на томе да их обезбеђују исти људи који су их обезбеђивали док су били опозиција. Објективно штићене личности имале су веће поверење у те људе него у припаднике МУП-а, посебно Ресора државне безбедности. То ће касније довести до извесних тензија, што је покушано да се реши тако што су ти људи, кад год је то било могуће, били примани у радни однос у МУП Републике Србије, уз претходну проверу. Додатни проблем представљала је чињеница да су, непосредно после промена 5. октобра 2000, припадници Јединице за специјалне операције (ЈСО) лично обезбеђивали неке од политичара ДОС-а. Они су били део тима који их је штитио. Тако је ЈСО била ангажована и на пословима обезбеђења појединих лица, али и на пословима очувања јавног реда и мира на југу Србије. Управо чињеница де је ЈСО већ била ангажована на пословима безбедности на југу Србије довела је до компромиса у постављењу руководилаца у РДБ-у. Милорад Брацановић постављен је за начелника Седме управе упркос противљењу нових руководилаца РДБ-а. Будући да је имао увид у техничке мере које је примењивао РДБ, према исказу више саговорника, постоји могућа предпоставка да је због блискости Милорада Брацановића са ЈСО, руководство ЈСО имало могућност пуног увида у примену, тајне примене техничких мера и радњи.^[13]

С обзиром да се у вези са ЈСО постављају бројна питања, узимајући у обзир улогу те јединице у атентату на председника Владе др Зорана Ђинђића, сматрамо да је потребно да извршимо анализу ЈСО. Пре тога, потребно је ипак указати на резултате активности прелазне Владе у борби против организованог криминала, посебно узимајући у обзир да је већ тада постало јасно да је водећа криминална група у Србији био тзв. Земунски клан.

Земунски клан

Покушавајући да реши нерешена убиства из претходног периода, прелазна Влада је формирала радну групу у оквиру МУП-а коју су неки медији назвали „Поскок“. Ова група је имала за циљ да анализира криминалне структуре у Србији које би могле бити извршиоци тих убистава. У основи она је имала за циљ борбу против организованог криминала. Група је формирана 23. новембра 2000. године, и њом је руководио пуковник Миле Новаковић. У групи се налазило 15 лица. Руководиоци групе су обишли неке од суседних земаља и разговарали са представницима њихових министарстава унутрашњих послова да би стекли увид у то како се они боре против организованог криминала, што је био и један од првих покушаја да се оствари регионална сарадња у борби против организованог криминала. Радна група је постигла одређене успехе као што је откривање починилаца неких отмица (Крстовић, Матијевић). Радна група је истовремено стекла врло јасну слику да је водећа криминална група у Србији такозвани Земунски клан на чијем се челу налазио Душан Спасојевић. Како у свом исказу наводи Миле Новаковић, радило се о изузетно добро организованој и агресивној криминалној групи која је организовала отмицу Мирослава Мишковића. С обзиром на значај ове отмице, МУП Србије је организовао широку акцију трагања за починиоцима. Мишковић је пуштен после плаћеног откупа. Радна група је ипак успела да идентификује отмичаре, који су уз помоћ фалсификованих исправа побегли ван граница наше земље. Тројица су идентификована у Француској и после краће процедуре испоручени Београду.

Како наводи више саговорника Комисије, док се један део МУП-а јасно супростављао овој криминалној групи, савесно радио и коначно сместио у затвор њене припаднике, полицији су истовремено свесно упућиване дезинформације да је киднаповање Мишковића извршило обезбеђење Радована Караџића. То потврђује да су извршиоци овог дела били добро обавештени о току истраге. То не чуди, с обзиром да су неки од активних радника МУП-а били у обезбеђењу Душана Спасојевића. О степену њихове агресивности сведочи чињеница да је руководилац групе пуковник Миле Новаковић добијао константне претње од припадника ове групе, чак и на дан када су они ухапшени у Паризу, због чега је МУП Србије морао да обезбеди заштиту места становања пуковника Новаковића. Може се рећи да је пуковник Новаковић стекао врло добар увид у начин функционисања ове групе. Утолико више изненађује да је приликом формирања УБПОК-а пуковнику Новаковићу понуђено да у оквиру УБПОК-а буде задужен за информисање или међународну сарадњу, што је он одбио. Комисија није нашла прави одговор на питање како је одређено руководство УБПОК-а. Штавише, како наводи пуковник Новаковић, за све време док је на челу УБПОК-а био Радован Кнежевић, од њега није тражена никаква сарадња и код њега се у каси и данас налазе сви пратећи материјали који су обезбеђени праћењем Земунског клана у вези са отмицом Мирослава Мишковића. Тако је дошло до дисконтинуитета у раду који захтева објашњење, с обзиром да је већ за време прелазне Владе Земунски клан уочен као водећа организована криминална група у Србији, и да је у оквиру новоизабране Владе Републике Србије од јануара 2001. године настављена активност против те групе.

Отмица Мирослава Мишковића била је прва индиција да је могуће да су поједини припадници ЈСО и командна структура ЈСО директно ангажовани на криминалним делатностима. Побуна ЈСО новембра 2001. године је директна последица њиховог осећања да МУП Србије почиње да предузима акције ради раскринкавања веза ЈСО са организованим криминалом. У том смислу побуна ЈСО коју је инспирисало њено руководство, представљала је покушај одбране криминалне делатности ове групе.

Јединица за специјалне операције (ЈСО)

Првобитни назив Јединице за специјалне операције био је Јединица за антитерористичка дејства (ЈАТД). Формирана је од стране Службе државне безбедности МУП-а Републике Србије. У почетку је бројала 57 припадника. У време реорганизације, средином 1996. године, ЈСО је по систематизацији требало да има 593 припадника, док је стварно ангажованих било око 450. На видео снимку са прославе годишњице оснивања, маја 1997. године, тадашњи командант јединице Франко Симатовић - Френки је изнео да су језгро ЈАТД чинили припадници СДБ МУП-а Србије, Милиције Српске крајине и добровољци из Србије. По његовом исказу, јединица је деловала у функцији заштите националне безбедности у условима директне егзистенцијалне угрожености српског народа на његовом целокупном простору. Симатовић том приликом наводи да је јединица водила борбе против хрватских оружаних полицијских снага у зонама Бенковац, Стари Госпић, Плитвице, Глина, Костајница итд. Исто тако, учествовала је у „здруженим операцијама“ у Источној Славонији, коридору код Брчког у „Дринској и Сарајевској“ операцији, док су у Западној Босни њени припадници чинили окосницу армије Фикрета Абдића. Јединица је, како наводи, била „мала, мобилна, убитачна и дискретна“. Поред непосредног учешћа у борбама, она је у неким приликама координирала борбене активности аутохтоних српских и других снага у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Овакав начин ангажовања послужио је њеним следбеницима да се позивају на „патриотизам“.

Тек септембра 1991. године део јединице прелази у Србију.

Правилником о унутрашњој организацији Ресора државне безбедности (ДТ бр. 991/96-2 од 5.4. 1996. год.) као посебна организациона јединица у саставу Ресора државне безбедности утврђује се Јединица за специјалне операције (чл. 41). Чланом 42. Правилника, ова формација се дефинише на следећи начин:

„Јединица за специјалне операције је наменска формација за извршавање наменских задатака и спровођење акција специјалног карактера.“

Правилником о систематизацији радних места Ресора државне безбедности (ДТ 01 бр. 992/96-2 од 5.4. 1996. год.) утврђена су радна места у оквиру ЈСО, услови радног места, статус, звање и предвиђени број извршилаца (члан 40).

Правилником о унутрашњој организацији Ресора државне безбедности (ДТ 01 бр. 143 од 22.11.1999. г.) ЈСО је, као посебна Организациона јединица, дефинисана као наменска формација за извршавање задатака и спровођење акција специјалног карактера (чл. 53). У члану 66. се наводи да „опис послова и задатака унутрашњих организационих јединица које нису описане у овом Правилнику ближе прописује начелник Ресора осим Јединице за специјалне операције и Ваздухопловне јединице, чију намену, делокруг, организацију и систематизацију одређује министар унутрашњих послова на предлог начелника Ресора, актима који су саставни део овог правилника“.

Правилник о систематизацији радних места Ресора државне безбедности (ДТ бр. 142 од 22.11.1999. год.) у члану 47. наводи: „систематизација радних места и опис послова и задатака радних места ЈСО утврђује се посебним Правилником а који чини саставни део овог правилника“.

На основу чланова 53. и 56. Правилника о унутрашњој организацији РДБ од 22.11.1999. год. донет је Правилник о унутрашњој организацији ЈСО РДБ (ДТ 01 бр. 296/2000 од 11.2.2000. год.). Њиме је утврђена унутрашња организација ЈСО РДБ.

Члан 2. овог правилника гласи: „ЈСО у обављању послова из делокруга Министарства за унутрашње послове који се односе на безбедност Републике, непосредно организује и извршава офанзивно и дефанзивно антитерористичка борбена дејства. Јединица у случају потребе пружа подршку посебним и специјалним јединицима полиције“. Члан 3. овог правилника гласи: „За обављање послова из члана 2. овог правилника утврђују се унутрашње организационе јединице у Јединици за специјалне операције и то: антитерористичка група (АТГ), специјалистички тимови, чета за подршку, одељење за контраобавештајне, обавештајне и безбедносне послове (ОКООБП), као и пратећи логистички делови Јединице за специјалне операције“.

Правилник о систематизацији радних места Јединице за специјалне операције Ресора државне безбедности (ДТ бр. 01-297/2000 од 11.2.2000. год.) у члану 47. под редним бројевима 19, 34 и 35 дефинише радна места у одсеку за заштиту личности и објеката (ОЗЛО). Укупно је систематизовано 162 извршиоца.

Правилник о систематизацији радних места, као и Правилник о унутрашњој организацији ЈСО (оба од 11.2. 2000. год.) не дефинишу прецизније послове овог одсека.

Поменути правилници су последњи акти о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у ЈСО донети у време док је иста била у саставу Ресора државне безбедности.

Правилник о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у Јединици за специјалне операције Министарства унутрашњих послова (ДТ 01 број 255/2002 од 15.1.2002. год.). Члан 29. предвиђа да даном ступања на снагу овог правилника престају да важе акти донети 2000. године, што је фактички значило издвајање ове јединице из састава РДБ. Из овог акта се може видети да је одсек за заштиту одређених личности и објеката (ОЗЛО) само један од четири одсека у оквиру одељења за безбедност ове јединице.

Ни овим актом нису прецизније дефинисани послови обезбеђења (на који начин се врши, коме се и под којим условима додељује обезбеђење).

Требало би напоменути да су решења о распоређивању припадника ЈСО на основу овог правилника донета 15.4.2002. године.

Издвајањем ЈСО из РДБ, Јединица је постала посебна организациона јединица Министарства унутрашњих послова, а о намени и њеној употреби одлучивао је министар унутрашњих послова, уз претходно прибављену сагласност Владе Републике Србије.

Одлуком Владе Републике Србије од 25. марта 2003. године, Јединица за специјалне операције Министарства унутрашњих послова је расформирана.

Јединица за специјалне операције, поред ангажовања на југу Србије и пословима обазбеђења појединих личности до новембра 2001. године, ангажована је и приликом хапшења бившег председника Србије Слободана Милошевића у вили „Мир“. Сем у случају ангажовања на југу Србије, јединица је остала без праве намене у новим условима, а само њено постојање и њена прошлост били су у нескладу са политичким опредељењима нових власти у Србији. Због тога никакво изненађење не представља чињеница да је ова јединица искористила своје ангажовање у хапшењу два лица које је тражио Хашки суд новембра 2001. године ради отворене побуне против нових власти.

Изручење Слободана Милошевића Међународном трибуналу за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године

Првог априла 2001. године, Слободан Милошевић ухапшен је у вили „Мир“ на Дедињу. Само хапшење изазвало је велику пажњу домаће и стране јавности и одиграло се под веома бурним околностима. Први покушај хапшења у коме су учествовали припадници ЈСО није успео због оружаног отпора из зграде у којој се налазио Слободан Милошевић. Тек после преговора у којима је учествовао већи број особа хапшење је успело и Слободан Милошевић је пребачен у зграду Окружног затвора у Београду. Потом је, 28. јуна 2001. године, Слободан Милошевић предат истражитељима Хашког суда који су га пребацили у Хаг. Тај догађај довео је до прве политичке поделе унутар ДОС-а, која је значајно утицала на даљи развој догађаја. Припадници тзв. антихашког лобија, односно сви они који су били везани за бивши режим, по први пут су схватили да постоји могућност да добију подршку једног дела ДОС-а. Они су имали много разлога да се плаше будуће сарадње са судом у Хагу с обзиром да су учествовали у низу полицијских акција у рату и миру, које је суд у Хагу истраживао. Такође, они су се плашили да би доследна политика сарадње са судом у Хагу довела не само до преиспитивања њихове личне одговорности. Ову тезу врло вешто је пласирало руководство ЈСО, а посебно смењени командант ЈСО Милорад Луковић - Легија.

Милорад Луковић поднео је захтев за споразумни раскид радног односа 26. јуна 2001. године, после инцидента који је изазвао у ресторану „Ступица“ у Београду (Прилог I: Прилог бр. 47). Том приликом Луковић је ухапшен, уз сагласност новог руководства РДБ-а и МУП-а. Према исказима Горана Петровића и Зорана Мијатовића, до хапшења је дошло након већег броја инцидената које је Милорад Луковић пре тога изазвао, посебно у Кули. То је представљало јасан сигнал Милораду Луковићу да новоизабрано руководство РДБ-а и МУП-а Србије нема намеру да га штити приликом кршења закона због некаквих посебних „заслуга“ из прошлости, као што је било уобичајено за време претходне власти. То је такође била порука Милораду Луковићу да у новом режиму више не ужива никакве привилегије.

Побуна Јединице за специјалне операције

Према проценама већине саговорника Комисије, циљ побуне ЈСО био је изнуда персоналних промена у МУП-у, пре свега смене министра унутрашњих послова Душана Михајловића, али и Горана Петровића, помоћника министра унутрашњих послова и начелника Ресора државне безбедности, и Зорана Мијатовића, заменика начелника Ресора државне безбедности. Непосредан повод било је хапшење браће Бановић ради изручења Трибуналу у Хагу, а стварни разлози су били следећи:

-хапшење Милорада Луковића након инцидента у клубу „Ступица“, које је непосредно наредио Зоран Мијатовић уз сагласност Душана Михајловића и његова смена са чела ЈСО,

-задржавање у притвору учесника отмице Мирослава Мишковића,

-хапшења Милошевића и браће Бановић у којима је учествовала ЈСО, која стварају неспокој у редовима ове јединице због страховања да би неко од њених припадника могао бити изручен Хагу.

Побуна почиње у новембру 2001. године и траје један дан (од 9. до 10. новембра), управо у време одсуства председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића и министра унутрашњих послова Душана Михајловића из Србије. Командант ЈСО Маричић, по наређењу Луковића, који и даље врши функцију команданта ове јединице из сенке, позива све своје припаднике да напусте своје радне обавезе и повуку се у касарну, укључујући чак и чланове јединице који су радили на непосредном обезбеђењу одређених личности. Припадници ЈСО су блокирали неке саобраћајнице у Кули и аутопут код Центра Сава. Постојала је бојазан да 1500 до 2000 људи из ЈСО са пуном борбеном опремом крену у правцу Београда и изазову несагледиве последице. Као контрамеру, МУП поставља цистерне на правцу Кула-Београд. ЈСО добија посредну подршку дела врха савезне државе и неких медија који су организовани од стране Душана Спасојевића и Љубише Бухе.

У току побуне, припадници ЈСО у Кули су од Чедомира Јовановића, који се тамо налазио у функцији представника Владе Републике Србије, затражили оставку Душана Михајловића. Чедомир Јовановић овај ултиматум јасно одбија.

По мишљењу релевантних саговорника Комисије, ова јединица у том тренутку, обзиром на чињеницу да у Војсци Југославије постоји такође изражен „патриотски блок“, представља веома јаку и јасну претњу демократском поретку у Србији. Јасно је да дефинитивно не постоји оружана формација која може да се супротстави у том тренутку ЈСО-у. Стога Влада Републике Србије прихвата оставке Горана Петровића и Зорана Мијатовића, као врсту компромиса. Главне последице које су проистекле из ове побуне су:

-Издвајање ЈСО из РДБ-а и касније формирање Савета за државну безбедност при Влади Србије, чији председник постаје Др Зоран Ђинђић,

-Кадровске промене у РДБ-у и долазак Андрије Савица за начелника и Милорада Брацановића за вршиоца дужности заменика начелника ресора државне безбедности,

-ЈСО се више не ангажује на пословима обезбеђења личности,

-Креира се стратегија постепеног формирања нових полицијских формација које би могле да буду противтежа ЈСО, пре свега жандармерије, врше се кадровске промене у САЈ-у и Секретаријату унутрашњих послова у Београду.

Формирање управе за борбу против организованог криминала (УБПОК)

Влада Републике Србије свесна опасности организованог криминала почела је са реорганизацијом МУП-а да би се он прилагодио новонасталим околностима. Формирана је Управа за борбу против организованог криминала 4. јула 2001. године, за начелника Управе је постављен Радован Кнежевић, а за његовог заменика капетан Драган Карлеуша.

Један од приоритета рада ове групе било је расветљавање убиства полицијског генерала Бошка Бухе. Комисија је закључила да УБПОК није имао као приоритет праћење и расветљавање криминалне активности Земунског клана и да у периоду док је на његовом челу био Радован Кнезевић, ова група није праћена на систематски начин. УБПОК је помогао Управи криминалистичке полиције (УКП) да састави „Белу књигу“ о организованом криминалу у Србији која као четврту организовану криминалну групу у Србији наводи Земунски клан. Навешћемо шта је о тој групи речено у поменутом материјалу:

„Најмасовнија криминална група коју је организовао Спасојевић Душан зв. „Дуле“ и „Шиптар“ (од стране МУП-а поднешено му је 27 кривичних пријава за разна кривична дела од чега је само 4 пута осуђиван на мање временске казне), чланови групе су Луковић Миле зв. „Кум“ (поднешено му је 28 кривичних пријава за извршење разних кривичних дела, у кривичним евиденцијама води се као неосуђивано лице), Милосављевић Владимир зв. „Влада Будала“ (поднешено му је 22 кривичне пријаве за разна кривична дела, у кривичним евиденцијама води се као неосуђивано лице), Симовић Александар зв. „Аца“ (поднешено му је 30 кривичних пријава за разна кривична дела, у кривичним евиденцијама води се као неосуђивано лице), Симовић Милош зв. Миша (поднето му је 37 кривичних пријава за разна кривична дела, по кривичним евиденцијама једанпут осуђиван као малолетно лице), Стевановић Славко зв. „Шумски“, Бајић Никола зв. „Баја“, Милић Лоран зв. „Лоцко“, Крсмановић Ђорђе, Крсмановић Душан, Константиновић Нинослав зв. „Нино“, Јуришић Милан зв. „Јуре“, Јовановић Владимир зв. „Јапанац“, Нешковић Слободан зв. „Кобац“ и Миладиновић Драган зв. „Гагец“. У извршење кривичних дела укључују и велики број других лица из криминогених средина како из Београда и других градова Србије тако и Републике Црне Горе. Криминална делатност групе је извршење најтежих кривичних дела и то: убиства, покушаја убиства, отмица, разбојништава, изнуда – рекетирање, одузимање моторних возила и враћање оштећеним уз надокнаду, тешких крађа, насилничко понашање, недозвољено држање и ношење оружја и других дела. Једна од главних криминалних делатности групе Спасојевића је кријумчарење опојних дрога. У кријумчарењу дрога и илегалној препродаји исте повезани су са Космајац Драгославом и „Сурчинском групом“. Заједно чине једну од најјачих међународних кријумчарских група за овај део Европе. Хероин најчешће кријумчаре из Турске, Бугарске и Косова, према земљама западне Европе, а организују набавку и транспорт кокаина из Јужне Америке, такође према земљама Европе. Оперативна сазнања указују да су у Београду, Новом Саду и Зрењанину као и другим већим градовима у Србији организовали „ланац“ уличне препродаје опојне дроге хероин на „ситно“. Спасојевићева група се у задњих неколико година сукобљавала и обрачунавала са многим криминалним групама и појединцима а организовали су и извршили више ликвидација. Главни разлог обрачуна био је борба за примат и територију за извођење криминалних послова (обрачун са Сколетовом групом, Фишкалима из Пожаревца и др.). Једна од криминалних делатности групе је и одузимање моторних возила и враћање возила за новац. Крајем 2000. године и почетком 2001. године, делатност групе прерасла је у отмице људи и пуштање за милионе немачких марака. Због више извршених отмица, против групе Дулета Спасојевића, Милета Луковића и других чланова тренутно се води истражни поступак у Четвртом општинском суду у Београду. У извршењу кривичних дела група испољава дрскост, насиље и суровост и то чини уз употребу ватреног оружја. Отета лица и лица над којима су вршили изнуде и рекетирање, често држе у својим „приватним затворима“. Од вршења наведених кривичних дела стекли су велики капитал, који покушавају да легализију кроз куповину некретнина, правећи тржне центре, локале, станове, као и куповину хотела и других објеката у иностранству (Спасојевић и Луковић као кумови у Земуну су направили огромне куће са базенима и великим тржним центром). У полицији, правосуђу и политици, покушавају да добију информације и често ангажују „своје људе“ за шта издвајају велика новчана средства. У судским поступцима који се воде против њих врше велики притисак на оштећене и сведоке путем претњи, уцењивањем, поткупљивањем и другим методама. Из тог разлога се сви поступци у суду који се воде против њих често пролонгирају, одуговлаче, застаревају и већина поступака се завршава без оптужења. Имају велика упоришта и везе у свим криминогеним срединама како у Београду тако и у другим већим градовима Србије и Црне Горе и градовима западне Европе.“

Комисија констатује да тешке и оправдане квалификације које су употребљене у „Белој књизи“ у опису Земунског клана, воде до логичне претпоставке да је УБПОК требало да посебну пажњу посвети овој групи, па чак и да формира специјалну јединицу која би се само њом бавила, што се у пракси није догодило. Додатни проблем је то што се у опису ове групе не помиње чињеница да се против неких од њених припадника, као што је Душан Спасојевић, водила истрага због атентата на Вука Драшковића, лидера СПО, у Будви. Из Црне Горе су прослеђени сви релевантни подаци и тада је већ било очигледно да је бивше руководство МУП-а Републике Србије избегавало његово хапшење у Београду. Иако је „Бела књига“ састављена тако да су сви ОУП-и у Србији доставили податке о криминалним групама које су у њиховој надлежности, приликом редакције готовог текста ова корекција је требало да буде унесена. Зашто до тога није дошло, Комисија није могла да утврди, али овај пример указује да је већ тада Земунски клан приказиван искључиво као криминална група и да се избегавало да се осветле могуће везе његових припадника са бившим руководиоцима Ресора државне безбедности.

Атентат на генерала полиције Бошка Буху изведен је 10. јуна 2002. године у Београду. Након атентата од стране Министарства унутрашњих послова је наложено да се Секретаријат унутрашњих послова у Београду, као носилац послова, најприоритетније ангажује на разјашњавању чињеница и околности везаних за извршење овог кривичног дела, са циљем да се што пре идентификују и лише слободе непосредни извршиоци и њихови помагачи. У СУП-у Београд је, у оквиру званично заведене акције „Сплав“, формиран оперативни штаб у којем је, поред припадника полиције СУП-а Београд, УКП МУП-а Републике Србије и УБПОК-а, био и представник РДБ.

Обзиром да се кроз истрагу дошло до почетних сазнања која су указивала да иза атентата стоји група Жељка Максимовића – Маке остварена је и сарадња са другим организационим јединицама РДБ-а, пре свега са VII управом и ЦРДБ Београда. Преко Седме управе је, уз законом предвиђену одлуку, примењиван и експлоатисан један број мера тајне контроле телефонских разговора а резултати су у писменој форми паралелно прослеђивани СУП-у Београд и представнику РДБ. Поред тога у ЦРДБ Београд је формирана радна група која је свакодневно била у непосредном контакту са припадницима полиције СУП-а Београд међусобно размењујући нова и анализирајући претходна сазнања, на основу чега је планирано даље оперативно поступање. Исто тако ЦРДБ Београд је, у циљу идентификације лица из ове групе, примењивао мере тајног праћења и тајне контроле телефонских разговора. Тајно је праћен Никола Маљковић, члан групе, након добијених података да је допутовао у Београд.

На овакав начин организована и координирана на свим нивоима, акција је резултирала хапшењем Николе Маљковића због основане сумње да је непосредно извршио убиство генерала Бошка Бухе, као и Владимира Јакпића зв. „Карлос“, Драгана Илића и Бојана Милетића, Маљковићевих саучесника. Полиција није лишила слободе Жељка Максимовића – Маку организатора ове криминалне групе и Костовски Слободана зв. „Коле“ члана ове групе. Поменута лица се налазе у бекству и за њима се интензивно трага (Прилог I: Прилог бр.29 и 32.).

Подаци до којих се дошло кроз вођење истраге недвосмислено указују да је реч о класичном терористичком акту иза кога стоји врло моћна и организована криминална група (исказ M. Обрадовића).

Циљ ове групе била је дестабилизација власти у Београду што потврђује и чињеница да је за мету био изабран генерал Бошко Буха. Наиме, утврђено је да се у овом случају не ради о чину освете нити о нерасчишћеним рачунима које је генерал имао са овом групом (исказ D. Михајловића).

Обзиром да су постојале индиције да ова криминална група има намеру да угрози председника Владе др Зорана Ђинђића и чланове његове породице, Владимир Вукосављевић, начелник Одељења за обезбеђење председника Владе, наложио је појачане мере обезбеђења, на основу усмене наредбе заменика министра унутрашњих послова Ненада Милића. Пре свега повећан је број извршилаца који су непосредно пратили председника Владе као и оних који су обезбеђивали место становања. Десетак људи је смештено у просторије Скупштине града, одакле су непрестано обилазили ближу и ширу околину зграде у којој је становао председник Владе. Појачана је патролна и позорничка делатност на том подручју (исказ V. Вукосављевића).

С обзиром да су подаци показивали да је група Жељка Максимовића - Маке терористичког карактера и да за један од својих циљева имала убиства истакнутих јавних функционера, обезбеђење председника Владе др Зорана Ђинђића је појачано због процене да је угрожена његова безбедност. Комисија мора да истакне важност ове чињенице, која потврђује да је било могуће да се у пракси измени систем безбедности др Зорана Ђинђића на основу процене степена његове угрожености.

Током 2002. године учињене су још две ствари на побољшању обезбеђења др Зорана Ђинђића. Прва од њих се тицала заштите на месту становања.

Пресељење др Зорана Ђинђића у резиденцију

У време избора нове Владе Републике Србије, јануара месеца 2001. године, председник Владе др Зоран Ђинђић са члановима своје породице становао је у Београду, у стамбеној згради у ул. Студентски трг бр.10. Одмах након избора Министарство унутрашњих послова Републике Србије предузело је мере безбедности које су се, поред осталих, састојале и у непосредном физичком обезбеђењу од стране радника VI Управе Ресора државне безбедности и физичком обезбеђењу стана од стране припадника полиције Јединице за обезбеђење републичких органа.

Поред тога, у циљу повећања степена безбедности премијера и чланова његове породице, на предлог VI Управе Ресора државне безбедности, од стране Института безбедности урађен је пројекат система техничке заштите објекта „Трг“, месеца јула 2001. године (Прилог I: Прилиг бр.5 ). Такође наведена Управа сачинила је План мера безбедносне заштите председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића (Прилог I: Прилог бр.6).

С обзиром да се место становања премијера и чланова његове породице налазило у центру града, у стамбеној згради са једним улазом, са више станова, у једносмерној улици и у непосредној близини парка, као и чињеницу да стан „гледа“ на парк и да се у непосредној близини зграде паркира велики број аутомобила, припадници VI Управе Ресора државне безбедности су проценили да се и поред предузетих мера физичког обезбеђења и техничке заштите не може остварити потпуна безбедност премијера и његове породице, па су у том смислу предложили да се председник Владе и чланови његове породице преселе на локацију која са аспекта безбедности нема наведене недостатке. Са проценом о потреби пресељења упознат је премијер, који није желео да промени место становања.

У вези са потребом пресељења, припадници VI Управе Ресора државне безбедности су више пута инсистирали да до пресељења дође. Како је Комисији презентирано, из Кабинета Председника Владе уследио је позив експертима полиције Немачке да дођу и сагледају безбедносну угроженост објеката које премијер редовно користи ( стан у ул. Студентски трг бр.10, зграда Владе у ул. Немањиној бр. 11 и седиште Демократске странке у ул. Крунској). Експерти полиције Немачке су у два наврата боравили у Београду (изјава Златка Раднића, саветника начелника РДБ за послове обезбеђења и Владимира Вукосављевића, начелника Одељења за обезбеђење председника Владе Републике Србије), ради сагледавања безбедносне угрожености наведених објеката.

Са саветником начелника Ресора државне безбедности обишли су објекте на наведеним локацијама и након сагледавања стања безбедносне угрожености, њихови налази су се у великој мери подударили са налазима VI Управе РДБ.

Након тога председник Владе преселио се 10. априла 2002. године, на нову локацију, у резиденцију, у улици Ужичкој бр.40.

Комисија није могла да дође до писмених извештаја Немачке полиције и стиче се утисак да су налази усмено изложени лично др Зорану Ђинђићу.

Техничка заштита објеката Владе Републике Србије Немањина 11.

Октобра 2001. године, МУП Републике Србије, односно Институт за безбедност, направили су пројекат система техничке заштите објекта Владе Републике Србије (Прилог I : Прилог бр.19). По налогу заменика директора Института безбедности Братислава Стевановића приступило се изради Пројекта. Почетни разговор је обављен са тадашњим шефом кабинета Ненадом Милићем у септембру 2001. године. У том почетном договору са стране Института безбедности су били присутни: Филиповић Драгослав, начелник Самосталне лабораторије за интегралну техничку заштиту, Драгица Геров пројектант, Златко Раднић, саветник начелника РДБ-а. На том састанку је презентирана концепција система техничке заштите. Овај пројекат ослањао се на ТВ систем затвореног круга за надгледање зграде Владе и делимично унутрашњег простора и алармни систем унутар зграде Владе. Он је предвиђао камере за спољну и унутрашњу монтажу. До израде тог система, постојале су само три фиксне камере које су надгледале три основна улаза у зграду Владе Републике Србије, што се показало као недовољно. Сигнали са свих камера доведени су у центар техничког обезбеђења унутар Владе Републике Србије (ЦТО). Систем је предвидео и могућност даљинског преноса слике са одређених камера до дежурног центра Шесте управе МУП-а Републике Србије. Како се у пројекту експлицитно наводи, предвиђен је видео надзор свих спољних површина око објекта и свих улаза у објекат. Међутим, како је Комисија утврдила, свега су две камере унутар овог система покретног типа и оне врше видео надзор простора улица Немањине и Кнеза Милоша. С обзиром на место са кога је извршен атентат на председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, констатујемо да овај систем није предвиђао видео надзор дворишног дела зграде Владе Републике Србије по дубини покретном камером. Наиме, пројекат предвиђа да су камере број 6 и број 11 (КФ с6 и К с11) фиксне камере за спољну монтажу, предвиђене су за видео надзор око објекта према парку. Камера број 6 је постављена на фасаду објекта Владе, а камера 11 на стуб у дворишту. Слика која се добија са ових камера не обухвата простор иза Владе по дубини, а посебно не зграде с друге стране парка. Реализација система је кренула 15. јануара 2002. године, а систем је комплетно реализован, испитан и пуштен у рад 3. априла 2002. године. Истог дана систем је искључен да би се урадила обука корисника тог система што је коначно завршено 11. јуна 2002. године. У међу времену дошло је до нових задатака тако да је измењен пројекат у смислу техничке заштите дела другог спрата зграде Владе РС као и реконструкција дела зграде у приземљу.

Према налазу Комисије, 15. јануара 2003. године, одржан је састанак у згради Владе Републике Србије, коме су присустовали Синиша Филиповић из Управе за заједничке послове републичких органа, Чедомир Терзић, надзорни орган, Данило Копривица и Драгица Геров из Института безбедности, на коме је договорена даља разрада система техничке заштите. То потврђује да је руководилац обезбеђења зграде Владе Данило Копривица био упознат са пројектом. Комисија мора да истакне да непосредно обезбеђење др Зорана Ђинђића није било консултовано око овог система и да је оно више пута тражило да се појача заштита објекта, посебно према парку иза зграде Владе. Њихово незадовољство тицало се тога да не постоји надзор простора у околини Владе. Стиче се утисак да је овај систем служио пре свега за идентификацију особа које улазе у зграду Владе и догађаја у непосредној близини зграде у улицама Немањиној и Кнеза Милоша.

Тадашњи руководилац обезбеђења зграде Владе у разговору са Комисијом имао је веома негативно мишљење о квалитету слике коју систем преноси. Такође је истакао да су ове камере биле само додатни елемент обезбеђења, а да је централни елемент било присуство припадника обезбеђења унутар зграде.

Комисија је утврдила да су сви извођачи радова на згради Владе Републике Србије прошли проверу кроз казнену евиденцију СУП-а у Београду. (Прилог I: Прилог бр. 44).

Како наводи пројектант система Драгица Геров (Службена белешка), на састанку који је одржан у згради Владе 15. јануар 2003. године договорено је да се од стране Управе за заједничке послове републичких органа достави званичан захтев Институту за безбедност да се изврше измене постојећег система. Званичан захтев стигао је 17. јануара 2003. године и потписао га је Синиша Филиповић. Друга тачка овог захтева тицала се реконструкције дела зграде Владе у приземљу. Реконструкција је требало да обухвати просторију у којој се налазио центар техничког обезбеђења. У оквиру ове тачке је договорено да ће Институт за безбедности искључити Центар и евакуисати опрему, због грађевинске реконструкције, када се за то добије налог од службе обезбеђења. Рок за грађевинску реконструкцију је био 45 дана и знало се да за то време Центар неће радити. Договорено је да ће се максимално пратити динамика радова на реконструкцији и да ће пројектант система бити на време обавештен о почетку радова. Реконструкција улаза је по плану требало да почне у току фебруара, али је почела касније.

Тек 10. марта 2003. године пројектант система је преко мобилног телефона добила захтев од Данила Копривице, руководиоца обезбеђења да хитно дође на објекат јер су радови на реконструкцији увелико почели преко викенда и да је из разлога безбедности хитно потребно евакуисати опрему из Центра. Двојица радника: Слободан Мудрић и Јован Боцески су отишли на објекат. Реконструкција је почела, просторија је била пуна прашине и систем је по ранијем договору искључен 10. марта 2003. године, због почетка реконструкције. Следећег дана тј. 11. марта. 2003. године је извршена демонтажа комплетне опреме. Опрема је закључана у просторију, коју је одредио корисник.

Комисија је утврдила да није био предвиђен алтернативни начин видео надзора објекта Владе и да није било предвиђено да се формира алтернативни Центар техничког обезбеђења. Тадашњи руководилац обезбеђења зграде Данило Копривица, навео је у разговору са члановима Комисије да је појачано обезбеђење унутар саме зграде, да би се надокнадило искључење система техничке заштите објекта Владе.

Комисија је такође утврдила да су се за улазак у зграду Владе Републике Србије у пракси користила само два улаза, улаз III из Немањине улице, и улаз V са дворишне стране. За улаз V генерални секретар Владе Републике Србије доставио је детаљан опис обезбеђењу зграде, којим би се одредила лица која која могу да уђу на тај улаз. Улаз II коришћен је само повремено и то углавном онда када се користила сала за конференције у приземљу зграде. У разговору са члановима Комисије, Данило Копривица је изјавио да се улаз број IV, који се налази у близини улаза број V, користио искључиво као економски улаз. Гвоздена капија која је била закључана и која је спречавала пролаз, отварана је искључиво због снабдевања зграде Владе, што потврђује да су у пракси чланови Владе готово увек улазили на улаз број V, пред којим је и извршен атентат на др Зорана Ђинђића. Поједини чланови обезбеђења др Зорана Ђинђића, изјавили су у разговору са члановима Комисије да су повремено указивали да би било добро да се и улаз IV оспособи за коришћење чланова Владе. Комисија није могла да нађе никакве писане трагове који би ово потрвдили. Чињеница је ипак, да је након атентата улаз IV очишћен и раскрчен и да га данас користе готово сви чланови Владе за улазак у зграду. Ходник који води од улаза до самих врата зграде по свом облику, онемогућио би атентат на начин како је изведен 12. марта 2003.

Акција „Сведок“

Током 2002. године, дошло је до сукоба међу људима који су водили Земунски и Сурчински клан и који су до тада блиско сарађивали. Као последица овог сукоба, припадници Земунског клана су покушали да убију Љубишу Буху – Чумета. Уплашен за свој живот и живот своје породице он је постао сарадник полиције. Изразио је спремност да сарађујући са полицијом исприча све што је знао о дотадашњим криминалним делатностима Земунског клана, јер је у многим од њих и сам учествовао.^[14] Уложен је велики напор да се провере подаци које су изнели Љубиша Буха и Љиљана Буха. Да би се ти подаци на систематски начин проверили, решењем министра унутрашњих послова Србије и директора БИА од 30. јануара 2003. године, формирана је радна група, која се интерно водила под називом „Сведок“. Руководилац групе био је Боро Бањац, начелник УБПОК-а, а заменик руководиоца групе Миле Новаковић, начелник УКП. Група је имала девет чланова, од којих су шест били из УБПОК-а, двојица из Управе криминалистичке полиције СУП-а Београд и један из БИА (Прилог I: Прилог бр. 31). Припадник БИА појавио се само на првом састанку радне групе и касније није више директно учествовао у њеном раду. Неколико пута је консултован телефоном и у свом исказу пред Комисијом рекао је да није узео активно учешће у раду групе јер то од њега није ни тражено.

Радна група је своју активност преместила из постојећих објеката МУП-а и БИА, желећи да и у оквиру тих институција сачува тајност рада. Може се у целини рећи да је за постојање ове групе знало релативно мало припадника МУП-а и БИА. Основна активност ове групе, како се у одлуци о оснивању наводи, било је да утврди све чињенице у складу са захтевима за прикупљање потребних обавештења Окружног јавног тужилаштва у Београду током јануара 2002. године. Ови захтеви Окружног јавног тужилаштва у Београду углавном су се односили на припаднике Земунског клана. Група је успоставила блиску сарадњу са БИА-ом која је пружила пре свега логистичку помоћ у реализацији мера контроле телефонских разговора (Прилог I: Прилог бр. 36). Ангажовање БИА на поменутој акцији започело је 4. фебруара 2003. године, тако што су од стране УБПОК-а достављене наредбе истражног судије за примену мера контроле појединих телефонских бројева, чији су корисници лица обухваћена акцијом „Сведок“. Дана 5. фебруара 2003. године УБПОК-у су достављени први снимљени материјали и у каснијем раду током фебруара 2003. године, систем је до те мере развијен, да су припадници радне групе са веома малим временским закашњењем, поседовали снимке телефонских разговора.

Комисија је добила на увид и прегледала све материјале који су везани за примену ових мера (Прилог I: Прилог бр. 41). На основу сопственог увида Комисија је закључила да је сама анализа телефонских разговора учињена на коректан начин и да према расположивом материјалу није било пропуста. Међутим, Комисија констатује да се с тим у вези појављују два проблема. Први се односи на мере заштите од прислушкивања које је примењивао Земунски клан. Систем комуникације телефонима међу припадницима Земунског клана показао је да они поклањају велику пажњу заштити тих разговора. Поседовали су већи број мобилних телефона и картице за мобилне телефоне које су често мењали. Поред тога, неке од тих телефона користили су искључиво у међусобној комуникацији, односно са њих нису звали никога другог. Те телефоне означили су као „специјале“. Само је један припадник таквог круга унутар кога се остваривала комуникација специјалима, комуницирао са спољном средином, што је најчешће био Зоран Вукојевић - Вук.^[15] Стога су снимци ових разговора значајни за истрагу, али ни из далека не одговарају на питање о обиму њихове активности и међусобне комуникације. С тим у вези појављује се и други проблем, који се тиче могућег ангажовања БИА на овим пословима. Комисија није могла да дође до податка да ли се икада затражила помоћ БИА у могућој употреби других средстава праћења и прислушкивања. Руководиоци радне групе „Сведок“ истакли су у разговору са члановима Комисије да су припадници Земунског клана били изузетно неповерљиви и да је било практично немогуће да им се ико приближи. У периоду у коме се ова акција збива, водећи припадници Земунског клана су сакривени и није могуће доћи до њих. Комисија је ипак оставила отвореним питање да ли је употреба неких других полицијско-обавештајних средстава била могућа, с обзиром на велики значај који је имала ова истрага. Уосталом, ни на једном од снимака телефонских разговора које поседује УБПОК, не налази се ни алузија на припремање атентата на председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, што показује да је примена ових средстава у суштини била неефикасна.

Оно што данас МУП Републике Србије и БИА знају је, да су у периоду јануар - фебруар 2003. године, припадници Земунског клана припремали атентат на др Зорана Ђинђића. Читав низ догађаја наговештавао им је да је држава кренула у коначан обрачун са овом организованом криминалном групом. Дошло је до промена на челу БИА, односно до смене вршиоца дужности заменика директора, Милорада Брацановића. Исто тако, дошло је и до промена на челу УБПОК-а, и формирана је радна група „Сведок“ која је имала за циљ да истражи све наводе Љубише Бухе, односно по први пут полиција је поседовала исказе једног од учесника криминалних активности. Поред тога, изабран је и специјални тужилац чији је први задатак био да узме изјаву од Љубише Бухе. Колико је Земунски клан био узнемирен види се и по томе што је по сваку цену покушао да открије боравиште Љубише Бухе и да га убије. Истовремено, Земунски клан је вешто се кријући од истражних органа, организаовао покушај атентата на др Зорана Ђинђића, испред хале „Лимес“ на Новом Београду.

Покушај атентата код хале „Лимес“ - Нови Београд

Дана 20. фебруара 2003. године Протокол Владе Републике Србије писмено је обавестио VI Управу Безбедносно-информативне агенције о путовању председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића за Бања Луку на дан 21.02.2003. године. Радници VI Управе Безбедносно-информативне агенције истог дана обавили су консултације и договоре о детаљима посете са шефом Протокола Владе Републике Србије Момчилом Гајићем.

У вези са наведеним путовањем сходно устаљеној пракси VI Управа БИА 20.02.2003. године, депешом бр. 554, наложила је мере обезбеђења по Трећем степену и исту проследила Секретаријату унутрашњих послова у Београду, Центру безбедносно-информативне агенције Београд, Управи полиције, Управи пограничне полиције, за странце и управне послове и Оперативном центру.

Такође, VI Управа БИА је о путовању информисала Министарство спољних послова (Службу за истраживање и документацију) да ће поводом посете председника Владе Републике Србије у Бања Луку службено отпутовати претходница од четири припадника из председниковог обезбеђења дана 20.02.2003. године. Поред имена чланова претходнице, врсте личног наоружања које ће носити и регистарских ознака аутомобила којима ће путовати, затражено је од СИД-а да о томе обавести надлежни орган земље домаћина, ради издавања дозволе за привремено ношење оружја за време боравка у Републици Српској. Исти захтев СИД-у упућен је у вези непосредног пратиоца председника Владе (Милана Веруовића).

На дан путовања, у јутарњим часовима радници VI Управе БИА, су извршили против-диверзиони преглед авиона којим је председник Владе требало да путује, као и биолошко-хемијску и радиолошку заштиту кетеринга.

Секретаријат унутрашњих послова у Београду је наведену депешу (примљена 20.02.2003. године, у 21.23 сати), проследио својим организационим јединицама: Управи саобраћајне полиције, Дежурној служби и Станици пограничне полиције аеродром „Београд“, дана 21. фебруара 2003. године, у 07.43 сати (Прилог I: Прилог бр. 27).

Управа саобраћајне полиције је по добијању депеше одредила помоћника командира Станице саобраћајне полиције за ауто-пут и прилазне путеве и три ауто патроле, са задатком да изврше појачану контролу саобраћаја на траси кретања, на делу ауто-пута од укључења на „Газелу“ код БИП-а до искључења за аеродром „Београд“.

Ауто-патроле су извршиле обилазак наведене трасе, а након извршеног обиласка и увида да се саобраћај одвија нормално, да нема заустављених возила у зауставној траци, као ни паркираних возила на травњаку поред ауто-пута и да нема никаквих проблема за пролаз возила председника Владе ка аеродрому „Београд“, известили су путем радио везе да је траса чиста, у шта се уверио и сам помоћник командира, након што је лично извршио обилазак наведене трасе. После тога, помоћник командира је наредио ауто патролама да се стационирају и прате одвијање саобраћаја на три тачке (петља за укључење на ауто-пут из улице Савске; петља Т 6 и петља за укључење са новог новосадског пута на ауто-пут према аеродрому).

Станица пограничне полиције аеродром „Београд“ је за извршење овог задатка одредила три патроле (једна од искључења са ауто-пута према аеродрому „Београд“; друга на рампи за прихват и вођење до авиона и трећа на позицији C 4 где се налазио авион којим је председник Владе путовао за Републику Српску).

Ауто-патрола стационирана на мосту „Газела“ је регистровала пролазак возила председника Владе и о томе је устаљеном праксом известила помоћника командира путем радио везе да је колона возила безбедно прошла и да су уочили да нема возила за вођење (возило за вођење са полицијским обележјима).

Око 09.25 сати радници из председниковог обезбеђења су путем радио везе обавестили дежурну службу Управе саобраћајне полиције Секретаријата унутрашњих послова у Београду да одмах на ауто-пут, код хале „Лимес“ према аеродрому „Београд“ пошаљу једну ауто патролу ради преузимања возача и возила које је у току вожње угрозило колону возила у којој се налазио председник Владе. Поред тога, о наведеном инциденту радници председниковог обезбеђења су телефоном обавестили и руководство VI Управе БИА.

Према извештају БИА-е (Прилог I: Прилог бр. 9) и исказу саговорника Комисије, код хале „Лимес“ непосредно пре проласка возила у којем се налазио премијер, возач камиона је нагло скренуо у леву траку, тако да је возач ВИП возила крајњим напором избегао судар, попевши се једним делом возила на банкину. ВИП возило и возило из пратње су наставили кретање према аеродрому, а припадници председниковог обезбеђења из трећег возила, који су се кретали непосредно иза колоне (Љубиша Јаношевић и Миладин Веруовић) су зауставили камион, легитимисали возача и о томе обавестили VI Управу БИА да се ради о Дејану Миленковићу.

Руководство VI Управе БИА је након добијене информације о инциденту контактирало начелника Управе саобраћајне полиције Секретаријата у Београду, обавестивши га о наведеном догађају и захтевало да се хитно упути патрола на лице места, да се возач камиона приведе, с обзиром да се ради о припаднику „земунског клана“.

Помоћник командира (који се налазио на извршењу овог задатка) је одмах упутио једну ауто патролу, која је од припадника из председниковог обезбеђења Љубише Јаношевића и Миладина Веруовића преузела Дејана Миленковића и теретно возило аустријског регистарског подручја рег. број Б-824-БФ и допратило га до објекта Станице саобраћајне полиције.^[16]

По доласку у наведену станицу припадници Министарства унутрашњих послова извршили су против диверзиони преглед возила и преглед на присуство опојних средстава, а затим возило упутили на ванредни технички преглед.

Након консултација заменика директора БИА са МУП Републике Србије, због постојања сумње да се ради о кривичном делу покушај атентата и фалсификовања исправа, договорено је да се даљи разговор са Дејаном Миленковићем обави у Секретаријату у Београду (Трећем одељењу Управе криминалистичке полиције) и да се у разговор укључе оперативни раднци БИА.^[17]

Око 15.30 сати, Дејана Миленковића су пет радника БИА, блиндираним возилом VI Управе БИА, уз полицијску пратњу интервентних патрола Секретаријата у Београду пребацили из станице саобраћајне полиције за ауто-пут и прилазне путеве у просторије Секретаријата у Београду.

Поводом овог случаја, по исказу саговорника пред Комисијом, у Секретаријату у Београду формиран је мини штаб (представници УКП Секретаријата у Београду, представници УБПОК и представници БИА).

Дејан Миленковић је у присуству браниоца Глигоријевић Миодрага и тужиоца Стојев Аце, дао изјаву да је камион купио истог дана од НН лица на ауто-пијаци у Бубањ Потоку и да је хтео да га превезе до Сурчина. Такође је изјавио да није имао намеру да изазове саобраћајну незгоду са аутомобилима из колоне у којој је био премијер Ђинђић.

Прве провере су указале да је камион купљен дана 16.02.2003. године, коришћењем фалсификоване личне карте на име Черкета Драго, што је била довољна индиција да се цео случај детаљно испита. Због истицања законског рока за задржавање, с намером да се добије потребно време за провере, које би евентуално указале да се овде ради о покушају атентата на председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, од стране радника УКП Секретаријата у Београду, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело фалсификовање исправа из чл. 233 КЗ Републике Србије, поднета је кривична пријава против Миленковић Дејана, коме је од стране дежурног истражног судије одређен притвор у трајању од 8 дана.

Следећег дана, на основу жалбе адвоката, одлуком ванрасправног већа Четвртог општинског суда у Београду, Дејан Миленковић је пуштен на слободу.

Интензивним радом дошло се до сазнања да је поред поменутог камиона, у исто време и на иста фалсификована лична документа, на име Черкета Драго, купљен још један камион и то марке „ТАМ“ 80 Т, носивости 2.400 кг, рег. ознака БГ 559-918, који је накнадно пронађен у непосредној близини спортске хале „Лимес“.

Након свих извршених провера, за Дејаном Миленковићем је Секретаријат у Београду расписао потрагу, а оперативна радна група наставила је интензиван рад на прикупљању доказа о криминалној активности групе Душана Спасојевића.

По мишљењу Комисије, цео догађај око притвора, истраге и пуштања Дејана Миленковића из притвора, тражи разјашњење, посебно због чињенице да су тада могле да се обезбеде виталне информације о плановима Земунског клана. Недостатак тих информација и немогућност откривања места на коме се крију припадници Земунског клана, имале су за фаталну последицу да је на др Зорана Ђинђића, председника Владе Републике Србије, 12. марта 2003. године, извршен атентат, којом приликом је он убијен.

Атентат испред зграде Владе Републике Србије

Сам атентат на др Зорана Ђинђића, предмет је полицијске и судске истраге и изван мандата Комисије. Комисија је о самом чину атентата разговарала са возачем премијера Александром Бјелићем, шефом личног обезбеђења Миланом Веруовићем и начелником СУП-а града Београда, генералом Миланом Обрадовићем. Само убиство истражио је СУП града Београда и његови резултати појавиће се на суђењу организаторима и извршиоцима овог убиства. Комисија трагични чин атентата може да види само као резултат свих чињеница и околности које су предмет истраге и очекује да ће овај извештај Комисије о систему обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића помоћи да се утврди пуна истина о томе шта се догодило.

IV Функционисање система обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића

На основу извршеног увида у документацију и навода лица са којима је Комисија обавила разговор, Комисија је дошла до закључка да систем није функционисао у складу са нормативним решењима. Вероватно је зато један од саговорника Комисије изнео мишљење да система и нема.

У време избора нове Владе Републике Србије, 27.01.2001. године, послови обезбеђења одређених личности и објеката били су организовани и систематизовани у оквиру неколико организационих јединица Ресора државне и Ресора јавне безбедности Министарства унутрашњих послова Републике Србије, и то:

-У Ресору државне безбедности у VI Управи и Јединици за специјалне операције;

-у Ресору јавне безбедности у Управи полиције - Јединици за обезбеђење републичких органа и Одељењу за обезбеђење;

-у самосталним организационим јединицама Министарства - Управи за обезбеђење (имала је искључиву надлежност да обезбеђује бившег председника СРЈ, Слободана Милошевића, чланове његове породице и објекте које су користили, све до њеног гашења 19. фебруара 2001. године) и Одељењу за обезбеђење личности (имало је искључиву надлежност да обезбеђује председника Републике Србије, Милана Милутиновића, чланове његове породице и објекте које су користили).

У Савезном министарству унутрашњих послова послови обезбеђења одређених личности и објеката били су организовани и систематизовани у:

-Управи за обезбеђење одређених личности (Прва управа) и

-Управи полиције (обезбеђење савезних објеката и објеката ДКП).

Поред тога, у обезбеђењу председника СРЈ Војислава Коштунице учествовали су и припадници Војске Југославије.

Такође, послове обезбеђења обављали су и припадници страначког обезбеђења коалиције ДОС који су након формирања Савезне владе, у октобру 2000. године, били распоређени у Прву управу СМУП-а.

Имајући у виду значај ових послова и чињеницу да су се послови обезбеђења одређених личности и одређених објеката, у Министарству унутрашњих послова Републике Србије обављали у више организационих јединица, министар унутрашњих послова Републике Србије извршио је одређене организационе промене. Тако су дана 19.02.2001. године, донети Правилници на које је прибављена сагласност Владе Републике Србије којима је укинута Управа за обезбеђење личности, а радници из ових организационих јединица распоређени су у VI Управу РДБ.

Извршеним променама, послови обезбеђења председника Републике Србије, председника Народне скупштине Републике Србије и председника Владе Републике Србије, пренети су у надлежност VI Управе, која је и до тада била најодговорнија организациона јединица за обављање послова обезбеђења одређених личности. Мере и радње обезбеђења председника Владе Републике Србије планиране су и реализоване по месту рада, становања и приликом путовања.

Новом организацијом и систематизацијом послова у VI Управи Ресора државне безбедности, образовано је, поред осталих, и Одељење за обезбеђење председника Владе Републике Србије (Треће одељење). Део страначког обезбеђења ДОС-а који је у октобру 2000. године био распоређен у Прву управу СМУП-а је, након нове организације и систематизације VI Управе РДБ, распоређен у ту Управу. За начелника Одељења за обезбеђење председника Владе Републике Србије распоређен је Владимир Вукосављевић, који је у ранијем периоду био припадник страначког обезбеђења коалиције ДОС, а непосредно пре распоређивања на ово радно место био је распоређен у Првој управи СМУП.

У извештају који је БИА доставила Комисији констатовано је да су неки припадници страначког обезбеђења ДОС из непосредног обезбеђења председника Владе Републике Србије примљени у радни однос и поред негативних провера (негативну проверу имало је десет лица). Исту констатацију, пред члановима Комисије, изнео је и Зоран Мијатовић, тадашњи заменик начелника Ресора државне безбедности.

Ресор државне безбедности, односно VI Управа је у оквиру својих надлежности, планирала и предузимала потребне мере у вези са укупном организацијом обезбеђења одређених личности, укључујући и обезбеђење председника Владе. У том смислу, VI Управа била је надлежна да даје предлог за распоређивање руководећих и других радника задужених за обезбеђење председника Владе, спроводила њихову обуку, опремање, контраобавештајну заштиту и прикупљање оперативних информација од значаја за безбедност.

О свим званичним активностима председника Владе изван објекта рада, VI Управа је обавештавала Ресор јавне безбедности-Управу полиције и друге територијално надлежне организационе јединице Министарства и налагала степен мера обезбеђења (најчешће мере по трећем степену), писмено а у хитним случајевима и усмено.

О незваничним активностима председника Владе и његовом путовању од места становања до места рада и обратно VI Управа РДБ није обавештавала Ресор јавне безбедности нити је налагала било какве мере.

Непосредно физичко обезбеђење председника Владе и чланова његове породице и унутрашње обезбеђење Резиденције обављала је VI Управа Ресора државне безбедности.

О саставу, броју припадника непосредног обезбеђења и возила и њиховом поретку у безбедносном ескорту приликом путовања председника Владе Републике Србије, одлучивало је непосредно обезбеђење. У пракси безбедносни ескорт се кретао углавном без возила полиције снабдевених за давање посебних светлосних и звучних сигнала, а врло често ВИП возило (возило у коме се налазио председник Владе) се кретало као прво возило у ескорту. Возач председника Владе је пред Комисијом изнео да председник Владе није желео да се испред ескорта креће возило са полицијским обележјима.

Ресор јавне безбедности, односно Управа полиције у чијем саставу се налазила Јединица за обезбеђење републичких органа и Одељење за обезбеђење планирала је и предузимала мере безбедности у оквиру своје надлежности, и то:

Јединица за обезбеђење републичких органа вршила је физичко (унутрашње и спољашње) обезбеђење зграде Владе Републике Србије, спољашње обезбеђење стана у ул. Студентски трг бр. 10, а након пресељења председника Владе и спољашње обезбеђење резиденције у ул. Ужичкој бр. 40.

Одељење за обезбеђење је са VI Управом РДБ учествовало у планирању, координирању и реализацији мера, преко територијално надлежних организационих јединица РДБ и РЈБ, приликом званичних активности председника Владе ван објекта који су под сталним режимом заштите.

Неусклађеност појединих делова система обезбеђења

Комисија је у разговору са већим бројем саговорника утврдила да је постојало неповерење па чак и нетрпељивост измедју непосредног обезбеђења др Зорана Ђинђића и других делова система његовог обезбеђења. Разлози за то су очигледни, један број лица у послове обезбеђења укључен је на основу њихове везе са политичким снагама које су се у претходном периоду бориле против режима, а сада су на власти с једне стране и оних структура које су у претходном периоду биле носиоци обезбеђења с друге стране. Непосредно обезбеђење др Зорана Ђинђића изабрано је на основу поверења које је у њих имао и то је доводило до њиховог осећања да су они далеко важнији него сви други делови система обезбеђења. Због тога се дешавало да се комуникација између субјеката обезбеђења не обавља на прописан начин и да сви субјекти не буду на ваљан начин обавештени о чињеницама од интереса за безбедност председника Владе. Према мишљењу неких саговорника Комисије непосредно обезбеђење деловало је самостално и било „систем у систему“. У поменутом Извештају БИА-е истиче се да су припадници непосредног обезбеђења председника Владе Републике Србије комуницирали са ДОЦ-ом VI Управе РДБ-а. Од 1.12.2002. године контакти су остваривани све ређе, а од 21.02.2003. године у потпуности су изостали.

Поједини делови система обезбеђења др Зорана Ђинђића нису увек били ангажовани на прави начин. Тако на пример, о незваничним активностима премијера и његовом путовању од места становања до места рада и обратно VI управа није извештавала Ресор јавне безбедности нити је налагала било какве мере.

С друге стране, приликом званичних активности председника Владе изван објеката рада и становања формирана је тзв. претходница коју су сачињавали припадници VI Управе РДБ, а понекад и припадници Одељења за обезбеђење Управе полиције, са задатком да заједно са територијално надлежним организационим јединицама РДБ и РЈБ изврше процену, планирање, организовање и реализовање мера безбедности и активности у вези са његовом посетом.

Пред Комисијом је посебно истакнута (нач. VI Управе БИА, начелник одељења за обезбеђење председника Владе Републике Србије) добра сарадња између обезбеђења председника Владе Републике Србије и Ресора јавне безбедности, нарочито приликом званичних активности председника Владе ван Београда, посебно за време активности „Србија на добром путу“. Такође, истакнута је добра сарадња између обезбеђења председника Владе са организационим јединицама РДБ у време док је начелник био Горан Петровић и његов заменик Зоран Мијатовић.

Међутим, већ ова два различита примера показују да није постојао јединствен систем обезбеђења већ се он мењао према околностима. Додатни проблем представља већ помињано неповерење између непосредног обезбеђења и радника у другим деловима обезбеђења.

Према исказу непосредног обезбеђења председника Владе Републике Србије неповерење је постојало и према припадницима полиције РЈБ ангажованих на обезбеђењу зграде Владе Републике Србије и у том смислу изнет је низ оптужби на њихов рад. Више саговорника Комисије истакло је да се то најбоље види на телевизијском снимку, када возила одвозе председника Владе др Зорана Ђинђића, после атентата испред зграде Владе Републике Србије. На снимку се види да полицајац испред кућице на улазу у двориште Владе не зауставља саобраћај. То илуструје њихове примедбе - обезбеђење зграде није пружало помоћ ескорту председника Владе, ни приликом уласка у двориште зграде ни приликом уласка председника Владе у зграду Владе.

С друге стране, руководилац обезбеђења зграде Владе Републике Србије из Јединице за обезбеђење републичких органа, је у свом исказу изнео низ оптужби на рачун припадника непосредног обезбеђења председника Владе у смислу њихове моћи, да смене сваког ко би им се супротставио.

Из наведених разлога није постојала координација између припадника непосредног обезбеђења председника Владе и обезбеђења зграде Владе и резиденције, све до краја јануара 2003. године, након састанка који је одржан код заменика министра унутрашњих послова Ненада Милића, на коме је наложена координација непосредног обезбеђења председника Владе са обезбеђењем на објекту Владе и резиденције.

Техничка опремљеност личног обезбеђења др Зорана Ђинђића

Непосредно обезбеђење др Зорана Ђинђића истакло је у разговору са члановима Комисије, да није наишло на довољно разумевања приликом својих захтева да буде боље технички опремљено. Њихов утисак је био да се то посебно погоршало после промена начелника и заменика начелника РДБ-а, новембра 2001. године.

Захтеви за бољом техничком опремљеношћу (панцири, возила, наоружање, средства везе, и сл.) преношени су начелнику и заменику начелника Шесте управе, али по исказу припадника непосредног обезбеђења председника Владе (Владимир Вукосављевић, Милан Веруовић, Александар Бјелић), до њихове реализације није дошло, о чему су, усменим путем обавештавали и тражили помоћ од Ненада Милића, заменика министра унутрашњих послова и Зорана Јањушевића, саветника задуженог за послове безбедности. Начелник Одељења за обезбеђење председника Владе Владимир Вукосављевић је напред наведене захтеве износио и у разговорима са начелником и замеником начелника РДБ, Андријом Савићем и Милорадом Брацановићем, али до реализације није дошло.

Процене степена угрожености и безбедности др Зорана Ђинђића

Непосредно обезбеђење др Зорана Ђинђића изнело је у разговору са члановима Комисије да никада нису добили процену угрожености председника Владе. Начелник одељења за обезбеђење председника Владе истакао је да је једино у новембру 2002. године, заменик министра унутрашњих послова усмено упозорио да је потребно преузимање појачаних мера заштите председника Владе и чланова његове породице, због претњи које су упућиване од стране припадника Макине групе. У конкретном случају, појачане су мере непосредног физичког обезбеђења и резиденције др Зорана Ђинђића, ангажовањем већег броја особа. Наведене мере укинуте су по налогу Владимира Вукосављевића око 20. децембра 2002. године (исказ Ненада Мирковића, тада помоћника начелника Одељења за обезбеђење председника Владе).

Комисија је утврдила да непосредно обезбеђење др Зорана Ђинђића није добијало процене безбедности, пре свега зато што оне нису ни рађене. Иако је више саговорника Комисије, врло јасно указало, да се заштита штићеног лица у највећој могућој мери заснива на процени степена и облику угрожености штићеног лица, а у много мањој мери у физичкој заштити, VI Управа РДБ-а овакве процене није поседовала нити сама радила (Прилог I: Прилог бр. 25). Комисија је мишљења да није постојала добра комуникација између појединих система обезбеђења унутар РДБ-а, односно МУП-а Србије.

Јединица за специјалне операције (ЈСО) и њено место у систему безбедности

Негативан фактор функционисања читавог система безбедности у републици Србији објективно је представљало постојање ЈСО. Састављена од лица која својим опредељењима нису била везана за демократске промене, ЈСО је представљала рак рану у ткиву система безбедности у Србији. Параван за деловање њених припадника представљао је тзв. патриотизам. Смењеном команданту ЈСО Милораду Луковићу, додељено је лично обезбеђење из редова ЈСО, а лица која су му додељена, њих око 20, остала су на платном списку ЈСО, односно МУП. Луковић их је преместио у Шилерову улицу, где је један обезбеђивао Душана Спасојевића. Тако је направљена и толерисана нека врста симбиозе између привида званичности и криминалног поступања. Будући да су га обезбеђивала лица са платног списка МУП, Милораду Луковићу је било олакшано деловање унутар органа безбедности, посебно у БИА. Додатни парадокс у вези са статусом овог лица огледа се у чињеници да он уопште није био „на мерама“. Комисија је обавештена да је додељивање званичног обезбеђења смењеном команданту била пракса у ЈСО и да је на исти начин поступљено према Јовици Станишићу и Франку Симатовићу. То је потврда тезе да је ЈСО била „држава у држави“, али се поставља питање свих надлежних инстанци које су то прихватале и толерисале.

Комисија је свесна да је већ први покушај обрачуна са ЈСО и са њом везаних криминалних група довео до побуне у Кули новембра 2001. године. Комисија је такође свесна да је тиме ЈСО демонстрирала своју недодирљивост и да је политичка и медијска подршка коју је том приликом добила само ојачала њено уверење да за њу не важе закони и правила земље у којој живи. Са тог становишта, држави је требало годину дана да се припреми за нови обрачун са Земунским кланом и делом ЈСО-а који је био са њим повезан. У том периоду руководство ЈСО и део јединице је ојачао везом са организованим криминалом. Уважавајући све те чињенице Комисија мора ипак да констатује да је сувише много неразјашњених питања у вези понашања бившег команданта Милорада Луковића. Тако на пример, после измештања ЈСО из РДБ, Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у ЈСО од 15. фебруара 2002. године, одређено је да „употребу ЈСО наређује министар уз претходно прибављену сагласност Владе“ (члан 15. правилника). Издвајање групе од двадесетак људи за сврхе приватног обезбеђивања бившег команданта представља (зло)употребу ЈСО.

У члану 16. Правилника прописано је да Јединицом за специјалне операције руководи командант Јединице за специјалне операције, који за рад Јединице и свој рад одговара министру или лицу које министар одреди.

Припадници ЈСО учествовали су у непосредном физичком обезбеђењу председника Владе Републике Србије и једног броја одређених личности, све до побуне у новембру 2001. године.

V Основни налази Комисије

На основу разговора са већим бројем релавантних саговорника и прегледа бројних докумената Комисија је закључила да су у систему обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића постајали бројни пропусти.

Међусобна неусаглашеност Закона о Безбедносно - информативној агенцији и Закона о министарствима

У периоду од 19. јула 2002. године, па до априла 2003. године постојала је противуречност у правном поретку, односно неусаглашеност поменутих закона. Наиме, надлежности које су се односиле на заштиту Републике Србије, те спречавање подривања или рушења уставом утврђеног поретка, додељене су Агенцији на основу закона којим је основана, али је истовремено у правном поретку остала одредба у Закону у министарствима, према којом је таквом надлежношћу располагало Министарство унутрашњих послова. Оваква нормативна неусаглашеност могла је представљати основ за остварење позитивног или негативног сукоба надлежности између Агенције и Министарства унутрашњих послова.

Неусаглашеност подзаконских прописа

Имајући у виду да материја обезбеђења и заштите штићених личности, подразумева систем од неколико правних аката различите правне снаге, Комисија је констатовала да је постојала неусаглашеност подзаконских прописа у односу на међусобне односе и надлезности Агенције и министарства који су били успостављени након доношења Закона о Безбедносно - информативној агенцији. Наиме, Упутство о начину обављања послова обезбеђења личности и објеката од 31. јула 1995. године, прописује мере и радње које су ресори јавне и државне безбедности овлашћени и обавезни да предузимају када врше једну од надлежности - обезбеђење штићених особа. Ресор државне безбедности је, између осталог био искључиво овлашћен да предузима мере биолошко-хемијске заштите. Поред тога, Ресор државне безбедности је био једини овлашћени предлагач мера првог и осталих степена заштите, односно сви степени заштите могли су се увести на предлог овог ресора. Међутим законском трансформацијом овог ресора у самосталну Агенцију, надлежност обезбеђења штићених личности припала је министарству, те је Агенција остала ненадлежна у овим пословима. Правна последица овакве неповезаности правних прописа по вертикали била је да више није постојао субјект који је могао предложити увођење било ког степена заштите, а они се нису могли увести без предлога овлашћеног предлагача.

Непоштовање рока за доношење подзаконских аката

Комисија је недвосмислено утврдила да нису поштовани рокови који су наложени Законом о Безбедносно-информативној агенцији. Наиме од ступања на снагу овог закона, у року од 90 дана морали су бити донети сви подзаконски прописи за његово извршење, као и прераспоређивајне радника који су некада радили у Ресору државне безбедности.

Комисија је утврдила да је Безбедносно информативна агенција испоштовала законски рок и донела потребне подзаконске акте и прописе.^[18]

Министарство унутрашњих послова је тек 9. априла 2003. године формирало Управу за обезбеђење личности, што подразумева кршење у односу на законски, императивни рок од преко пет месеци.

Комисија констатује да је 8. јануара 2003. године, одржан Колегијум МУП-а уз присуство директора Агенције, на коме се одлучило да VI управа обавља све послове из своје предходне надлежности до коначног дефинисања организације ова два државна органа. Задаци који су подељени на овом Колегијуму су у нескладу са чланом 2. Закона о БИА.

Преузимање радника од стране БИА и проблем службених легитимација

У разговору са члановима Комисије, припадници обезбеђења др Зорана Ђинђића, истицали су са доста жестине чињеницу да њихов формални статус није био решен.

Сагласно одредбама Закона о Безбедносно информативној агенцији и донетим подзаконски актима Агенције, извршено је преузимање радника Ресора државне безбедности - МУП Републике Србије у Безбедносно - информативну агенцију, на основу појединачних Споразума о преузимању, који су потписивани од стране миситра унутрашњих послова с једне стране, директора Агенције с друге стране, уз сагласност радника. Поступак преузимања у Агенцији је извршен са датумом 1. децембар 2002. године

Бивши припадници VI Управе РДБ-а које БИА није преузела нису задужили службене легитимације (БИА), већ су наставили да послове обезбеђења обављају служећи се старим, неважећим службеним легитимацијама РДБ-а. Код једног броја радника до данашњег дана није регулисан проблем неважећих службених легитимација, што их свакодневно доводи у ситуацију да се, легитимишући се овим службеним легитимацијама, неовлашћено представљају.

Комисија сматра да се ради о пропусту МУП-а Републике Србије. Иако је један саговорник Комисије изнео мишљење да непреузимање Шесте управе РДБ-а, односно обезбеђења др Зорана Ђинђића није фактички утицало на њихов рад, чињеница је да су припадници обезбеђења сами истицали у разговору са члановима Комисије, да су „ничији“, што је могло утицати на њихов рад на пословима обезбеђења.

Шеста управа Ресора државне безбедности и Управа полиције - Јединица за обезбеђење републичких органа

Како је већ истакнуто, Шеста Управа РДБ-а је била надлежна за укупну организацију обезбеђења председника Владе, све до формирања БИА. У том периоду дошло је до бројних проблема у сарадњи различитих делова система Шесте управе.

Непосредно обезбеђење председника Владе и обезбеђење зграде Владе, нису сарађивали на задовољавајући начин.

Непосредно обезбеђење председника Владе и други делови Шесте управе, или су слабо сарађивали или нису имали никакву комуникацију.

Руководиоци Шесте управе нису сами вршили процене безбедности, нити су их добијали од осталих органа РДБ-а.

Руководиоци Шесте управе нису одговарајуће реаговали на захтеве које им је упућивало непосредно обезбеђење председника Владе за додатном техничком опремом.

Сви ови проблеми постали су још израженији од тренутка оснивања БИА, јер је издвајањем БИА из МУП-а Републике Србије, БИА престала да се бави пословима физичког обезбеђења (изузев својих непосредних руководилаца).

Припадници непосредног обезбеђења председника Владе су у једном релативно кратком времену морали да се организационо вежу за новоформирану Управу унутар МУП-а Републике Србије, а при том рокови за формирање ове управе и њихово преузимање од стране МУП-а нису поштовани.

Комисија је на основу исказа већег броја саговорника уочила пропусте по питању координације послова обезбеђења унутар Шесте управе РДБ-а. Наиме, није се смела дозволити „аутономност“ Трећег одељења (обезбеђење председника Владе), а тиме нарушавање јединствених принципа у пословима обезбеђења, за шта одговорност сносе непосредни руководиоци Шесте управе и виши руководиоци РДБ-а.

У погледу рада Јединице за обезбеђење републичких органа, Комисија је уочила следеће конкретне проблеме:

1. у Досијеу обезбеђења органа донетом 2. априла 2002. године, није прописана обавеза да радник обезбеђења на радном месту 1. зауставља саобраћај приликом доласка и одласка возила председника Владе;

2. приликом уласка у зграду Владе Републике Србије, врата на улазу број V нису отварана чиме је успорено кретање председника Владе Републике Србије;

3. у изјави једног саговорника Комисије констатовано је непостојање адекватних мера физичке заштите паркинга у дворишту зграде Владе Републике Србије, што је доводило до неовлашћеног проласка лица која нису запослена у згради Владе;

Почетком јануара 2003. године утврђено је да је обезбеђење председника Владе др Зорана Ђинђића унутар зграде резиденције спавало на дужности због чега је заменик министра унутрашњих послова Ненад Милић одржао заједнички састанак са свим особама које су учествовале у обезбеђењу.

Рад Управе за борбу против организованог криминала од 4. јула 2001. године до 1. јануара 2003. године

МУП Републике Србије формирао је Управу за борбу против организованог криминала да би се што успешније борио са организованим криминалом у Републици Србији. Управа је већ приликом свог оснивања поседовала „Белу књигу“ о организиваном криминалу у Србији, која је навела све главне криминалне групе у Србији. За Комисију је посебно изненађујућа изјава новопостављеног начелника УБПОК-а да приликом преузимања своје дужности 1. јануара 2003. године, није преузео практично никакав систематизовани материјал о Земунском клану. Сви саговорници Комисије истакли су да је Земунски клан био најопаснија и најбоље организована криминална група у Србији. Током 2002. године, било је више него довољно индиција, ако не и доказа да су се повезали са руководством и делом ЈСО-а. Јавна је чињеница да је обезбеђење Милорада Луковића, које су чинили припадници ЈСО-а, у пракси штитило и Душана Спасојевића, једног од вођа Земунског клана. Иако је основни задатак УБПОК-а био борба против организованог криминала, Комисија је закључила да активности Земунског клана нису биле предмет озбиљне истраге и да нису прикупљени материјали који би могли да послуже за почетак полицијске и судске истраге. Комисија сматра да је потребно да се истражи рад УБПОК-а у периоду од оснивања до 1. јануара 2003. године и да се испита евентуална одговорност њених руководилаца.

Секретаријат унутрашњих послова у Београду

Један од организационих делова Секретаријата унутрашњих послова у Београду је ОУП Земун. За догађаје у Шилеровој улици одговорност једним делом сноси и руководство СУП-а Београд. Комисија не поседује ни један документ који би потврдио да је СУП Београд икада наложио да се изврши претрес објекта у Шилеровој улици или учинио било шта да обезбеди ред и мир у његовом суседству. Шта више, особа која је у СУП-у Београд била задужена за контакте са Душаном Спасојевићем и сама се налази под сумњом да у тим контактима није била искрена и да се није понашала према правилима службе.

Рад ОУП-а Земун

Земунски клан, односно Душан Спасојевић изградио је пословно стамбени комплекс у Шилеровој улици у Земуну где је био центар њиховог окупљања. Комисија је закључила да ОУП Земун, ради заштите јавног реда и мира у том делу зоне своје одговорности, није предузео одговарајуће мере у оквиру месне надлежности нити предузео надлежне мере у односу на наведено стање.

Према Правилнику о унутрашњој организацији МУП-а, Одељење унутрашњих послова у оквиру свог делокруга обавља унутрашње послове и обезбеђује личну и имовинску сигурност грађана на подручју општине за коју је образовано. Непосредно врши послове спречавања и откривања кривичних дела, проналажења и хватања учинилаца кривичних дела и њихово привођење надлежним органима, одржавање јавног реда и мира, законом и другим прописом утврђене послове обезбеђења, послове у вези боравка и кретања странаца.

Иако су припадници ОУП Земун поднели већи број кривичних пријава против припадника Земунског клана који су становали на њиховој територији, ипак остаје чињеница да је простор око стамбено пословног простора у Шилеровој представљао зону ван контроле ОУП-а Земун.^[19] Пред објектом у Шилеровој непрекидно су дежурали наоружани људи и у околне улице се често није могло ни ући без посебне провере. Комисија није нашла ни један документ који би потврдио да се руководство ОУП-а Земун обраћало било којој вишој инстанци са упозорењем и описом онога што се дешава. Комисија сматра да је потребно да се испита евентуална одговорност руководства ОУП-а Земун за стање које је владало на територији за коју су они одговорни све до убиства др Зорана Ђинђића.

Систем техничке заштите зграде Владе Републике Србије, ул. Немањина бр.11

Систем техничке заштите објекта зграде Владе Републике Србије који је радио Институт за безбедност, није пројектован за надгледање задњег дела зграде Владе према парку, иако су припадници непосредног обезбеђења др Зорана Ђинђића више пута истицали да не постоји никаква јасна контрола зграда у непосредној околини. То показује да пројекат и није био израђен са претпоставком да је потребан визуелни надзор задњег дела објекта Владе према парку. Руководилац обезбеђења зграде Владе сноси одговорност за чињеницу да је цео систем искључен 10. марта 2003. године, а да уопште није предвиђено на који ће се начин то одразити на заштиту објекта Владе. О томе Комисија није нашла никакав писани траг.

Непостојање процена степена угрожености др Зорана Ђинђића

Анализом прописа и достављених материјала Комисија посебно истиче следеће чињенице:

1.Битна претпоставка за ефикасно функционисање система обезбеђења је процена угрожености штићене личности, што је истакло више саговорника Комисије.

2.Комисија је утврдила на основу увида у члан 2. Закона о БИА да је Агенција имала законску надлежност и обавезу да даје безбедносно обавештајне процене о подацима и сазнањима до којих дође. На основу захтева Комисије, БИА је доставила одговор, заведено у Влади Републике Србије под бројем: ДТ 72 00-3/2003-35 од 22. јула 2003. године у коме је обавестила Комисију да у периоду од 21. фебруара до 11. марта 2003. године није достављала председнику Владе Републике Србије др Зорану Ђинђићу дневне извештаје и друге врсте информација у писаном облику које би се односиле на могућу конкретну угроженост његове безбедности, с обзиром да податке о његовој угрожености нису имали.

3.Комисија је утврдила да Министарство унутрашњих послова, а посебно УБПОК, после покушаја атентата код хале „Лимес“ није располагало подацима о припремању поновног атентата на председника Владе др Зорана Ђинђића.

Реаговање надлежних органа после покушаја атентата код хале „Лимес“, Нови Београд, 21. фебруара 2003. године

Комисија констатује да, након што је утврђено да је саобраћајну несрећу испред хале „Лимес“ на Новом Београду извршио припадник Земунског клана и да постоји реална могућност да се ради о покушају атентата на председника Владе Републике Србије, ни један државни орган није битно променио начин свог рада у односу на обезбеђивање председника Владе. То потврђује и податак да није подигнут степен мера обезбеђења. Комисија жели пре свега да постави питање због чега систем обезбеђивања др Зорана Ђинђића није дигнут на први степен? Да је то учињено, у великој мери би била смањена или чак елиминисана могућност извршења атентата на начин како је то учињено. Према степену I потребно је да се постигне: „физичко обезбеђење објеката који се стално или повремено користе, и то њихове уже и шире околине, у зони домета савременог оружја које терористи користе у извођењу атентата“. Овај навод јасно показује да би у случају да је примењен први степен, морало да дође до контроле зграда у околини зграде Владе.

Независно од питања степена заштите др Зорана Ђинђића, поставља се питање институционалних реакција на покушај атентата код хале „Лимес“. Ситуација је након тог атентата морала бити потпуно јасна. Припадник водеће криминалне групе у земљи покушава да изврши атентат и истрага показује да је у то морало бити умешано више других лица. Том организованом криминалном групом, односно Земунским кланом, интезивно се бави Управа за борбу против организованог криминала. Сви њени припадници су познати. Један од бивших вођа ове криминалне групе у међувремену постаје полицијски сарадник и ради обраде података које он износи, започиње акција „Сведок“. Резултатима ове истраге бави се специјални тужилац. Не само припадницима МУП-а и БИА, већ и јавности наше земље познате су блиске везе Земунског клана и Милорада Луковића. Део ЈСО ради на обезбеђењу Милорада Луковића и Душана Спасојевића. Комисија мора да истакне да је поновљени атентат на др Зорана Ђинђића извршила криминална група која је била добро позната МУП-у Републике Србије и БИА. Све ове чињенице у великој мери траже одговорност свих особа и институција које су биле задужене за безбедност др Зорана Ђинђића.

У неким разговорима и материјалима који су Комисији достављени, могла се запазити извесна склоност ка сугестији да се на решавање задатака безбедности председника Владе могла негативно одразити одбојност покојног др Зорана Ђинђића према свему што може асоцирати на нескромност и посебно према мерама којима би се због његове безбедности реметио уобичајени ритам саобраћаја. Комисија указује да је он дисциплиновано прихватио пресељење на безбедније место и да је прихватао и друге мере безбедности. Зато Комисија сматра да су поменуте сугестије неосноване и да се не могу прихватити као објашњење за неприлагођеност степена безбедности председника Владе стварним ризицима. Уосталом, не постоји ниједан ни писани ни усмени траг да је ико предложио подизање обезбеђења др Зорана Ђинђића на први степен.

Било је наравно могуће искористити и друге мере заштите као што су контрапраћење, промена начина уласка у Владу и друго. Необјашњиво је да није формирана посебна група од стране припадника МУП-а и БИА после покушаја атентата код хале „Лимес“, која би предложила начине заштите председника Владе у новим околностима.

Комисија тражи да се одреди степен одговорности за пропусте и нечињење после покушаја атентата код хале „Лимес“.

Унутрашња истрага у МУП-у и БИА

Комисија сматра да је након атентата на председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића 12. марта 2003. године, било неопходно да МУП и БИА изврше унутрашњу истрагу да би се утврдило да ли је било пропуста у мерама обезбеђења. Чињеница да је Влада Републике Србије формирала Комисију за испитивање евентуалних пропуста у обезбеђењу др Зорана Ђинђића, не може да замени одговорност самих институција за испитивање својих евентуалних пропуста.

Рад правосуђа

На основу извештаја Министарства правде Републике Србије о поднетим кривичним пријавама против припадника Земунско-Сурчинске групе и њиховом исходу, Комисија је закључила да је највећи број кривичних пријава против припадника ове групе неадекватно процесуиран.

Иако се зна да се ради о кривичним делима убиства, напада на службено лице, изнуде, тешке крађе, неовлашћено држање и ношење ватреног оружја и муниције, фалсификовање исправа, отмице, давање мита, тешка крађа и одузимање возила, тешко дело против опште сигурности и изазивање опште опасности, злоупотреба службеног положаја, превара, спречавања службеног лица у вршењу службене радње, неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, на основу којих је поднето 75 кривичних пријава, само 20 је процесуирано и изречено 12 пресуда, од којих су само 4 казне затвора.

* * *

Комисија предлаже да Извештај буде јаван.

Комисија предлаже Влади, а посебно на основу налаза Комисије.

VI Предлог мера

1. Комисија предлаже да се на основу овог извештаја а посебно поглавља V, по редоследу како је изложено у поглављу V, утврди конкретна одговорност свих особа које су биле посредно или непосредно задужене за систем обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића.

Зависно од степена и врсте одговорности поред евентуално кривичне и дисциплинске одговорности, према лицима за која се оцени да нису дала пун допринос у обезбеђивању функционисања система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића применити и друге мере: разрешења са функција, распоређивање на неке друге послове и др.

2. Комисија предлаже да према законом предвиђеном поступку МУП Републике Србије и БИА изврше усклађивање свих законских и подзаконских аката за које је у овом Извештају нађено да нису усклађени са законом.

3. Комисија предлаже да МУП Републике Србије и БИА формирају комисије и хитно изврше унутрашњу контролу ради утврђивања пропуста везаних за систем обезбеђења председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића. Рок за овај посао треба да одреди Влада Републике Србије, али је мишљење Комисије да би за тај посао било довољно 45 дана.

4. Комисија сматра да је начин рада судова и тужилаштва погодовао Земунској групи која је организовала и извршила атентат на председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића. Комисија тражи од Владе Републике Србије да предложи Врховном суду Србије и Републичком јавном тужиоцу, да у складу са овлашћењима из члана 28. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 63/2001, 42/2002 и 27/2003), односно члану 19. Закона о јавном тужилаштву („Службени гласник РС“, бр. 63/2001, 42/2002 и 39/2003), размотри примену закона и других прописа поводом рада судова и тужилаштва у предметима који су везани за Земунско-Сурчински клан.

5. Комисија предлаже да се за потребе обезбеђења одређених личности и објеката обезбеде додатна средства за набавку савремене опреме.

ПРЕДСЕДНИК КОМИСИЈЕ

• Проф. др Жарко Кораћ

ЧЛАНОВИ:

• Мр Светозар Чиплић
• Бруно Векарић
• Жељко Рашета
• Михајло Максић
• Милован Лапчевић
• Др Будимир Бабовић

Фусноте

1. Закон о изменама и допунама закона о Министарствима („Службени гласник Републике Србије“, број 44/1991)
2. Поред наведених надлежности, Министарство унутрашњих послова било је надлежно и за заштиту живота, личне и имовинске сигурности грађана; спречавање и откривање кривичних дела и проналажење и хватање учиниоца кривичних дела и њихово привођење надлежним органима; одржавање јавног реда и мира; обезбеђивање зборова и гругих окупљања грађана; безбедност саобраћаја на путевима; контролу прелажења преко државне границе; контролу кретања и боравка у граничном појасу; контролу кретања и боравка странаца; набавлајање, држање и ношење оружја и муниције; производњу и промет експлозивних материја, запаљивих течности и гасова; заштиту од пожара; држављанство; јединствен матични број грађана; личне карте; путне исправе; пребивалиште и боравиште грађана; обучавање кадрова, као и друге послове одређене законом.
3. Закон о министарствима од 23. маја 2002. године („Службени гласник Републике Србије“ број 27/02)
4. „Службени гласник Републике Србије“ од 19. јула 2002. године број 42
5. Остале надлежности Агенције наведене су у члану 2 Закона о безбедносно-информативној агенцији су: истраживање, прикуплање, обрада и процена безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за безбедност Републике Србије и информисање надлежних државних органа о тим подацима, као и друге послове утврђене законом.
6. Допис Безбедносно-информативне агенције Бр. 00-0003/2003-042 од 1. августа 2003. године.
7. Ове мере обухватају: 1. праћење намера, планова и истраживања средстава и метода деловања унутрашњих екстремиста и терориста, страних обавештајних служби и међународних терористичких организација ради прикупљања података и обавештења од значаја за безбедност и везано за то, предузимање потребних мера обезбеђења; 2. благовремено обавештавање надлежних организационих јединица Министарства и других органа о програму боравка и путовања ради предузимања потребних мера обезбеђења; 3. безбедносно-оперативно снимање и предузимање оперативно-превентивних мера у односу на лица, објекте, трасе и подручја; 4. превентивно деловање и остваривање надзора над одређеним групама и категоријама (потенцијално опасна лица, лица склона претњама и насиљу и сл.) као и предузимање потребних мера за спречавање њихове активности; 5. предузимање мера према појединцима за које се оцени да могу угрозити личну безбедност одређених личности или реметити нормално одвијање акције; 6. организовање и обављање безбедносне заштите лица запослених у објектима које одређене личности стално или повремено користе и одређених категорија лица која по својој професионалној активности долазе у непосредан контакт са њима; 7. проверавање података за лица која се стално или повремено ангажују на пословима од значаја за обезбеђење и лица која пребивају, односно бораве у непосредној околини објекта који користе одређене личности; 8. безбедносна припрема лица која се ангажују по задацима обезбеђења; 9.коришћење посебних пропусних докумената; 10. сачињавање процене безбедносне ситуације и плана обезбеђења и старање о његовом спровођењу; 11. сарадња и усаглашавање мера обезбеђења са представницима страних служби безбедности; 12. појачана контрола прелажења државне границе; 13. појачана контрола превозних средстава, лица и пртљага у свим врстама саобраћаја; 14. контрола пријављивања пребивалишта и боравишта; 15. контрола набављања, држања и ношења оружја и муниције, и преношење оружја преко државне границе; 16. контрола производње, промета и чувања експлозива, запаљивих течности и гасова.
8. Ове мере обухватају: 1. физичко обезбеђење објеката који се стално или повремено користе и то њихове уже и шире околине у зони домета савременог оружја који терористи користе за извођење атентата; 2. физичко обезбеђење трасе кретања, објеката на траси и терена, тако да се оствари потпуни увид у зони домета савременог оружја и експлозивних средстава које терористи користе за вршење атентата и других облика насиља, а по потреби и шире по дубини, зависно од конкретне оцене, временских услова, конфигурације терена и других фактора, с тим што се при вршењу физичког обезбеђења објеката, трасе кретања и терена користи наоружање, опрема и техничка средства која обезбеђују благовремено откривање и спречавање терористичких аката уперених на угрожавање личне безбедности одређених личности или ремећења нормалног одвијња акције; 3. физичко обезбеђење превозних средстава; 4. регулисање и контрола саобраћаја и обезбеђење кретања возила под пратњом (затварање саобраћаја, чишћење трасе кретања, претходница и заштитница по потреби безбедносни ескорт); 5. мере физичког обезбеђења зависне од различитих превозних средстава која користе (аутомобил, специјални воз, брод, авион и сл.).
9. Ове мере обухватају: 1. преглед објеката и њихове уже околине, средства превоза и трасе кретања која се користи, ради откривања, проналажења, дезактивирања и уклањања запаљивих и експлозивних направа; 2. преглед објеката, средстава, превоза и трасе кретања ради откривања, проналажења и уклањања радиоактивних, хемијских и других опасних материја; 3. преглед исправности објеката, електричних и других инсталација на објекту и отклањање утврђених недостатака; 4. примена заштитних, противприслушних оперативно-техничких средстава и предузимање мера за спречавање уградње и откривање уграђених прислушних средстава; 5. откривање средстава узнемиравајућег хладног и ватреног оружја; 6. заштита од тајног или насилног продирања у објекте, просторије , касе и слично путем ТВ система, сензора и других средстава и уређаја; 7. преглед пакета и других материјала пре уношења у објекте и средства превоза која се користе.
10. Ова група мера обухвата: 1. преглед објеката и средстава превоза ради откривања, проналажења и уклањања биолошких, бактериолошких, хемијских и других опасних материја; 2. санитарно-биохемијски преглед одређених објеката; 3. остваривање безбедносног увида набавке прехрамбених и других артикала; 4. контрола прехрамбених и других артикала; 5. контрола здравственог стања особља које рукује намирницама и особља које управља средствима превоза; 6. анализа горива и мазива за превозна средства и загревање објекта; 7. хигијенски услови транспорта и ускладиштења намирница.
11. Ова група мера обухвата: 1. здравствено обезбеђење одређених личности и делегација (ангажовање специјализованих лекарских екипа и санитетских возила, одређивање здравствених установа и сл); 2. здравствено обезбеђење на скуповима и другим јавним манифестацијама; 3. пружање хитне медицинске помоћи на лицу места и у току транспорта до смештаја у здравствене установе.
12. Четврти одељак Упутства који носи наслов „Посебне мере и активности у вези са обављањем послова обезбеђења“, тачка 24.
13. Милорад Брацановић, радник Центра ресора државне безбедности Београд, распоређен је 1. јануара 1997. године на место начелника Одељења за контраобавештајне, обавештајне и безбедносне послове у ЈСО - Ресора државне безбедности МУП-а Републике Србије, дана 11. фебруара 2000. године, распоређен је на радно место помоћника команданта за безбедност. Тиме се један од руководећих људи за безбедност ЈСО нашао на пложају човека који има пун увид у техничке мере које применује РДБ. Комисија не располаже чињеницама које би указивеле у којој мери је постављање Милорада Брацановића за начелника Седме управе РДБ утицало на успешност, односно неуспешност рада МУП-а Републике Србије током 2001. године, посебно у вези са борбом против оних облика криминала где је постојала могућност учешћа делова ЈСО.
14. Искази Љубише Бухе односили су се на већи број неразјашњених убистава из претходног периода. Он је по први пут изнео неке податке који су престављали могућу основу за почетак полицијске и судске истраге. Иако је у својим исказима често био конфузан и противуречан, он је ипак изнео и неке чињенице које су до тада биле непознате. То је представљало главни разлог што је он третиран као веома важан сведок и што је МУП Републике Србије проверу његових исказа третирао као ствар од великог значаја. Будући да се Љубиша Буха непрекидно обраћао и медијима, припадници Земунског клана били су веома узнемирени због чињенице да би његово сведочење довело до њиховог хапшења и судских процеса.
15. Зоран Вукојевић - Вук, запослен у Секретаријату унутрашњих послова у Београду, ОУП Гроцка. Дана 7. фебрауара 2003. године, привремено удаљен из МУП-а а 19. марта 2003. године, поднео захтев за споразумни раскид радног односа. На основу поднетог захтева за споразумни раскид радног односа решењем од 22. марта 2003. године, престао му је радни однос у МУП-у. За време док се налазио на боловању активно је радио у обезбеђењу Душана Спасојевића.
16. По исказу Љубише Јаношевића и Миладина Веруовића они су претресли возача, Дејана Миленковића и возило али да се радило о класичном полицијском претресу приликом којег је тражено оружје. Природа догађаја је била таква да они нису трагали за скривеним мобилним телефонима и да су констатовали да Дејан Миленковић у руци држи мобилни телефон, који не скрива. Ово је важно с обзиром да постоје индиције да се касније, када су Јаношевић и Веруовић предали Дејана Миленковића саобраћајној полицији и напустили место инцидента, он ослободио још два скривена мобилна телефона, који би били од великог значаја за истрагу.
17. БИА је одредила Милана Летића из Београдског центра БИА, који се по доласку у Секретаријат у Београду јавио пуковнику Бранку Можгону и након договора покушао да разговара са Дејаном Миленковићем да би након двадесет минута напустио Секретаријат Београд, а даљи рад наставио је наведени Секретаријат самостално. Комисија није успела да нађе задовољавајући одговор како је дошло до овог догађаја, посебно узимајући у обзир да је у саслушању Дејана Миленковића узело учешће овлашћено лице за које постоји сумњада је сарадник Земунског клана (Прилог: 66).
18. По доно{ењу Закона о Безбедносно - информативној агенцији („Слузбени гласник Републике Србије“, бр 42/2002 од 19. јула 2002. године, који је ступио на снагу 27. јула 2002. године), директор Агенције донео је Правилник о унутра{њој организацији и систематизацији радних места Безбедносно-информативне агенције, ДТ.бр 01-39 од 15. октобра 2002. године. Сагласно ва`е}им прописима, по предходно прибављеним ми{љењима надле`них органа, Влада Републике Србије својим Закљу~ком дала је сагласност на поменути Правилник, под бројем ДТ. 05 бр. 00-30/2002 од 17. октобра 2002. године. По том правилнику Агенције, послови безбедносне за{тите председника Републике Србије ( I Одељење), председника Народне скуп{тине Републике Србије (II Одељење) и председника Владе Републике Србије (III Одељење) ви{е нису у организацији и систематизацији радних места VI Управе Агенције, остали су у надле`ности МУП-а Републике Србије. Одредбама ~лана 27. Закона о Безбедносно - информативној агенцији, прописано је да }е радници Министарства унутра{њих послова-Ресора др`авне безбедности који су у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог Закона не буду преузети у Агенцију, би}е распоре|ени у Министарство унутра{њих послова, на радна места која одговарају њиховој стру~ној спреми и радним способностима.
19. Један од саговорника Комисије, иначе генерал полиције навео је случај који се десио његовом познанику. Наиме, човек је понижаван и малтретиран од стране обезбеђења објекта у Шилеровој, иако се случајно нашао у његовој близини а његов син насилно је уведен у објект, где је претучен. Такве и сличне ствари су се дешавале пред очима великог броја грађана Земуна и Београда и то је срозавало углед припадника полицијских снага Србије.