Извештај шефа британске војне мисије о говору Драже Михаиловића од 28. фебруара 1943.
Строго поверљиво.
I. На дан 28. фебруара у кући месног претседника општине, Михаиловић и његов штаб, четници и чиновници из Колашина, као и сељаци из околних села били су присутни. Михаиловић се користио овим полузваничном приликом да одржи једну незваничну, веома огорчену тираду против Британаца и Американаца и против сарадње са савезницима уопште. Тирада је трајала скоро 30 минута и текла је овако:
(а) Срби су сада потпуно без пријатеља, опкољени унутарњим и спољним непријатељима, а срамно занемарени од својих тзв. савезника. Ради својих стратегијских циљева Енглези гурају Србе без икакве намере да им укажу помоћ ни сада ни у будуће. Енглези се безосећајно боре у Југославији до последњег Србина, а без икакве штете по себе. Они се труде да купе српску крв по цени незнатних пошиљки оружја. У исто време они покушавају да слабе Србе и одврате их од њихове правичне борбе против унутарњих непријатеља. Он, Михаиловић, неће никада пристати на »ову срамну трговину типичну по енглеску традиционалну перфидију«. Са оружјем које је до сада примио од Британаца он не би могао наоружати ни 200 људи. Британска финансијска помоћ, као и друге потпоре су исто тако безначајне.
(б) Енглези га стално понижавају и као народног вођу и као извор обавештења, својим сталним одбијањем да прихвате његове извештаје без накнадне потврде из независних извора; својим сталним одбијањем да даду новац на име помоћи »милионима« гладних у Босни и Херцеговини без других доказа о тамошњим приликама, иако у ствари сељаци тамо гладују само зато што су они хотимице саботирали своју жетву по његовој наредби, а под британском пресијом.
(в) Даља понижавања су британско одбијање да њему и његовој војсци даду непосредну везу са југословенском владом у Лондону (знатно унакаженом), и британски захтев да он њима полаже рачуна о утрошеном новцу из извора југославенске владе.
(г) Далеко од тога да су гости, југославенски краљ и влада су у ствари заробљеници. Они су заробљени и затворени од стране краљевске британске владе, која срамно повређује југослав. суверенитет својим директним преговорима са совјетском владом о унутрашњим југославенским проблемима.
(д) Б.Б.C. са одвратним цинизмом престао је са својом потпором указиваној светој српској ствари и сада функционише као агенција за рекламу за рачун једне групе терориста зато што они пружају материјал за јефтину сензацију; због тога осовинске трупе врше репресалије над српским становништвом у Хрватској. Енглези веле да воле Краља Петра II али у исто време Форин Офис и Б.Б.C, отворено потпомажу једну групу чије су антидинастичке намере јасно изражене стварањем Бихаћке Републике док они одбацују истински извештај о стварном стању ствари у земљи.
(ђ) Америчка штампа и демокрација откриле су своје праве идеје према Европи и своје огромно и жалосно непознавање југославенских прилика и струја на Балкану својом издајничком денунцијацијом четничког покрета и својом потпором Хрвата против Срба и комуниста против четника.
(е) Облапорност савезника за превару засићена је повременим хипокритичним и антијугославенским акцијама партизана, добро али нека савезници утуве да ништа што они могу учинити или што прете да ће учинити неће одвратити Србе од њихове заклетве и свете дужности да искорене партизане. Инсистирање савезника да су партизани Српство јесте само једна срамна лаж. Ускоро неће бити више партизана у Хрватској и Словенији. Нека савезници добро упамте да они сада изграђују наследну мржњу међу Србима према себи.
(ж) Све док Талијани буду једини извор поомоћи, Савезници ништа не могу учинити да он, Михаиловић измени свој став према Талијанима. Његови главни непријатељи су: партизани, усташе, муслимани и Хрвати. Када буде свршио с њима он ће се обрнути против Немаца и Талијана; затим ће успоставити своју сопствену искрену демокрацију у Југославији без икакве захвалности према западним силама, чија се циничка хипокризија испољава у одбијању да се ставе на његову страну против партизана. Он горко жали што се није показао бољим пан-Словеном. После рата он ће радити за пан-Словенско јединство тако да се Словени могу осветити западним демокрацијама за њихово садашње експлоатисање и пролевање словенске крви. Њему није више потребна никаква веза са западним демократијама чији је једини циљ да добију овај рат на туђи рачун; треба погледати на британске захтеве за саботажу када сваки човек зна да разарање једне једине пруге стаје животе стотине српских талаца.
II. Пред једним трећим лицем генерал је оптужио британску мисију да она подмеће лажне извештаје Краљевској британској влади и бесно је критиковао чињеницу да је стварно престала помоћ коју му је она указивала.
Старешина мисије коментарише да је ово тврђење врло незгодно, али он вели да осим Васића и Лалатовића, који су дефинитивно против Британаца сви други рачунајући ту и самога Михаиловића, признају да је он претерао. Старешина мисије није се дао изазвати те је Михаиловић био приморан да призна осорност својих речи. Чим је свршио говор он се трудио да порече да има икакву намеру успоставити послератну диктатуру и тврдио је да су Немци и Талијани истински фундаментални непријатељи Југославије. Старешина британске мисије одржао је одлучан, али помирљив говор, који је баш када је дошло погодно изазвао несвестицу код Михаиловића, те се тако састанак згодно завршио.
III. У својим коментарима старешина мисије вели, да је Михаиловић плануо због оскудице британске помоћи, због скорашњег говора на Б.Б.C., Михаиловићевог искреног али површног веровања да су Срби »масакрирани да би се приредила једна савезничка стратегијска свечаност», и због америчких исечака из новина недавно приспелих. Силовитост његовог говора је последица и његовог стања здравља и нерава. Вероватно је да су Васић и компанија приредили овај његов испад, који показује да је њима јасно колико је слаб њихов положај. Овај испад је покушај да се уцени британска влада и тако натера да прими садашње стање ствари.
IV. Старешина мисије закључује да је по цену неколико неугодних момената успео да створи повољну атмосферу за будуће преговоре.
пуковник Вилијем Бејли
28. фебруара 1943.