ПРИКАЗИВАЊЕ СЛОЖЕНО ПО НЕЗНАНУ ПИСАОЦУ У КОМУ ГОВОРЕ ВИЛА I ДИЈАНА
ВИЛА ПОЧИЊЕ
Вил[а]:
Покли није, мој Боже, човјека — јаох - жива
да мене сад може слободит од гњива,
Нег сама смрт прика и велми немила
чемера без лика да би ме избавила,
- Ну неће да прјеши прика смрт пут мене 5
да мене одријеши од узе љувене —
Тим, Боже, пошљи смрт рад моје љубави
да мене буде стрт и у прах растави.
Кроз тој ми тужни још горчије од јада
објестран бридак нож срдашце пробада, 10
Ер се наћ не може у гори зелени
тко позрит да може мој образ румени,
Гди сдесна и слијева болесно и желно
сузом се полијева и велми чемерно,
Тер с јадом сузице кê тијеком извиру 15
пруде ми све лице и срце подиру.
Кроз тој сам ја мучна тер желим умријети,
ер нијесам научна у робству везити
Ни сузом полијеват мој образ румени,
нер често умиват у води студени. 20
Сад блиједе у мене румена мâ лица,
јакино кад вене прид мразом љубица.
Вај, како сва гора свене за жалос
и ови дуб од бора гди вези мâ младос,
Видећи прибиле свезане мê руке 25
и очи кê цвиле од труда и муке!
Вај, како не пуца земља, лијес и ками
гди бијела мâ лица полијевам сузами!
Вај, како сунашце трпјети може сад
гди моје срдашце коријепи горки јад! 30
Јаох, како све звизде на неби не жале
гди су сад мê гизде свезане остале!
Сто ли дуб не свене свезана гди стоју,
тужице пакљене гди заман ја броју,
Низ лице мê бијело гди сузе извиру 35
и моје све тијело до пета умиру,
Тер, вајмех, није шкљана...............
.........свијех страна што...........
I бијела мâ лица како руј остају,
и вене травица гди сузе падају. 40
А срце мê тужно, јаох, трпи све тугу
гди сам ја тач ружно свезана у лугу
Од дружбе раставна цвилећи залуду
и на смрт приправна умријети да буду;
Гди стојим ја сама, небози вај мени, 45
спућена узама у гори зелени
Од веље тужице гди тужим у вају,
и гди ми модрице по руках остају;
Јаох, мојој младости гди су се упиле
узице до кости у руке мê биле. 50
Тијем да сад ухрли тужна смрт немила
да ме прије загрли, велми т' бих ја била,
Мој Боже, радосна скончат младос моју
да веће жалосна у везу не стоју
При дубу, вај, сама гди ве ме остави 55
мој крвник без срама у овој дубрави
Гди не би птичице, а навлаш славица
да позри сузице кê роним низ лица,
I труде све моје и муке пакљене
пак да ми запоје врх јеле зелене, 60
Појући да рече: »Проклет бил човјек тај,
једа га затече с цвиљењем горки вај,
Узице од свиле и од злата кî стави
на руке од виле у овој дубрави,
Тер цвили тај урес сузице ронећи 65
кî приже љувен вез уз дубак стојећи!«
Грлице не би ли тужна разговора
за другом кâ цвили врх суха јавора
Да себе утиши - стојећи код мене -
худ мој плач услиши и муке пакљене; 70
Човјека, да рече да тога довика
смртни вај дотече и рана без лика,
.............труди тај урес гиздави
.........жуди да ју прије задави.
......................., о Боже свијех [бога], 75
.....................плачна и небога,
Тијем [м]е сатвори у камен становит
и земљу отвори да паду на он свит;
