Шена трећа
Инако ријека, Клори, скуп вила
Инако:
Тако ли те, кћерце моја,
твој уцвиљен ћајко гублм?
Тако гине лијепос твоја,
ку как истл живот љубим?
Моја кћерце, моја дико, 690
мој животу, ма радости,
ка с' мê добро свеколико
и уфање мê старости -
тако ли ме ти остави,
и не могу ја умрити, 695
тако вику да не оздрави
срце моје хтје ранити!
Ке ћу стране, ке ћу горе
плачнијем гласом разбијати!
Иштући те сухо и море 700
ко ћу веће заклињати,
изгубјењу у твојему
ка веће ми даваш муке,
нег животу да мојему
врха дођу смртне руке! 705
Тко те граби? Тко те одводи?
Тко те ћајку твому узима?
Свјетлос очи ка ме води,
тко те тако мени отима?
Ка је худа чес донила 710
смрт веселој твој липости?
Ка је рука потлачила
цвијет гиздаве тве младости?
Обтуко сам све зелени,
поља обишо сваколика 715
иштућ образ твој жудјени,
ка си наша слава и дика!
Ну замани вас је био
труд и ташта помња моја,
нисам урес твој видио, 720
ни ми истече свјетлос твоја!
Видио сам на мê цвиле,
на ме горке плаче и ваје,
звијери худе и немиле
и све моје плакат краје; 725
видио сам на мê сузе
исте птице процвилити,
како да ми хоће рити:
ка ти срда кћерцу узе!
I чуо сам глухе стљене, 730
ке живота не имају,
да са мноме уцвиљене
твоје име спомињају!
Али мучиш, ал' не чујеш
ти, животу мој жудјени, 735
што не знајућ гди станујеш
цвилим ћајко твој љубјени?
Рец' ми, драга мâ љубави,
рец' ми, душо моја мила,
или си у овој још дубрави, 740
али смрт те уморила?
Ер ако у оној свита страни
тва се дика сад находи,
у овој бога што замани
учини ме вишњи води? 745
Нека с тобом, добро моје,
немоћ будем и ја бити
и жудјене да покоје
не може ми смрт донити.
Врат' се, рају мој честити, 750
врат' се, лијепо сунце моје,
ћајку живот за вратлти,
за веселит друге твоје!
Ти, ка части од највеће
овега си краја била,
из пустоши врат' се веће,
ка те нами приграбила!
Врат' се лице за видјети
љубјенога ћајка твога,
врат' се за лик моћ донијети 760
уцвиљена срца мога!
Али вајмех, што се варам
тер те живу ја вјерујем
и мû болес разговарам
биљег које вик не чујем? 765
Нијеси, нијеси вајмех жива,
у животу која да си,
гди те ћајко твој зазива,
чули би се дај ки гласи!
I покли те са свијем трудом 770
од нас нико наћ не умије,
разложитијем сумњим судом
да те веће нигди није!
Нигди, вајмех, тебе није,
о животу мој жудјени, 775
и још худа смрт не смије,
како жудим, доћи к мени,
нег ми уди бог сад бити,
да не извршим вољу моју,
и за тобом, мој покоју, 780
нијесам могућ да умрити!
На мê сузе узрастите,
0 несрећне воде моје,
и државе све покријте,
ке веселе код вас птоје, 785
покли добро мê љубјено
при овакој худој згоди
остави ме, изгубјено
ни се враћа веће оди!
Клори:
О Инако, вик несрећа 790
није се слична твôј видила,
није болес вику већа
ни с разлогом већијем блла!
Плачеш кћерцу, кћер једину,
ка у себи рај носаше, 795
плачеш вилу, ка изгину,
за ком вас свијет уздисаше!
Драгу другу ми плачемо,
ка је с нами вазда била,
и за њоме уздишемо, 800
ка би провод од свијех вила!
Плачеш у њој изгубјено
ти све благо тијела твога,
и тве срце разлучено
од истога срца свога. 805
Али хоћу вјеровати,
да не имају нас у вике
трт болести ове прике,
и да сврху ку ће имати!
Инако:
Сама смрт ће њу донити! 810
Допусти ми, вишњи Јове,
и ти, краљу наш честити,
к кому теку воде ове,
да смрт сама уставити
може тешку болес моју, 815
и да она сврха бити
има мому непокоју,
и гди садар находи се
кћерца моја изгубјена,
чин'те за њом упути се 820
и ма душа уцвиљена!
Ни се хајем бог већ бити,
ер кога смрт из болести
вади, мало може смести,
а још мање уморити, 825
ни божанство прије љубјено
може угодно бити мени
сад, кад добро ме жудјено
гине, и живот мој љубјени!
