Шена пета
Клори, и скуп вила
Клори:
У којојзи страни свијета
драгу ћемо вил искати? 420
Ка дубрава гласовита
Ио ће нам указати?
Која пустош, ка ли спила
драгу вила уграбити
нам могла је, ка ли скрила 425
ње је урес племенлти?
Ко бе од ње глас нам дати,
ку залуду свуд слљедимо
и ку за моћ обазнати
сваке земље прлходимо? 430
Друга вила:
Све ми срце нешто прави
залуду се да мучимо
наћи овој у дубрави
другу свуда ку слидимо,
толикому ер по труду 435
да се икако може наћи,
нашу испунит за пожуду
имала би к нами изаћи!
Трећа вила:
Ах, да се ово вик не згоди,
што се страши срце моје, 440
и што при овој худој згоди
страх у мени гонето је!
Тко зна од нас да се прије
сама у лов упутлла,
и да худа ту је није 445
саму ка звијер раздрпила,
тере за њом ту трчећи
чим је жуди погубити,
прихуда се звијер бранећи
њој хтјела се осветити? 450
Али бисмо биљег оди
од такога ми пораза
нашли, да се то њој згоди,
страх и љубав што ми указа.
Четврта вила:
Ход'мо, друге мê љубјене, 455
старом ћајку глас ње дати!
Тко зна воде на жудјене
да се опет она врати,
ну да ки глас ту чујемо,
и што садар све цијенимо 460
изгубјено да нађемо,
и да ш њом се веселимо;
ну да нам је он укаже,
и да наше све дресеље,
ке нам образ кроз гњив каже, 465
још се обрати у весеље?
Кор:
Залуду се човјек мучи
за ствар коју дохитити,
коју вишњи згар одлучи
да му скровна има бити, 470
и лудос је права искати
супроћ вољи од удеса
али ствар ку хотјет знати
на срамоту од небеса.
Све што годјер око види 475
и не види на овом свиту,
све вишњега вољу слиди
и заповијед вјековиту.
Кад му је драго услишити
љуске молбе, помно чује; 480
кад ли их хоће погрдити,
кô владалац погрдује.
Што честите људи чини,
од изгара све излази:
ки је наш живот, ки су чини, 485
све то вишњи згара пази,
кога из рука моћ утећи
ташта је мисо, памет луда,
ер његова сама осуда
стигнут те ће не трудећи. 490
Ну још исти у њем стоји
и живот се на њ наслања,
и што човјек овди освоји,
све се у вијеке њему клања.
