I могла си, моја мила,
ти икада посумњити
да ће чинит друга вила
вик ми тебе оставити?
Одкуд худа би намјера,
ка лаживи глас доније,
да велика моја вјера
ставна кô би веће није?
Да ли сцијени памет моја
да је веле некрепчија
нег на дубу танка хвоја
којом сваки вјетар вија?
Да ли сва мâ млада лита,
на твој служби проведена,
не чинише темељита
да си у вјери, мâ љубљена?
Ну кад сузе и уздаси
не бијеху ти свједок прави
да се ласно тач не гаси
слатки огањ ме љубави,
срце моје ти отвори
тер ће наћи љепос твоја
гди у живом огњу гори
с тебе саме, лијепа моја.
Наћеш љубав за сву дику
златном стријелом гди удјеља
слатку и драгу тву прилику,
плату обилну мојијех жеља.
Прва уза, мâ једина,
била ми је тва љепота,
бит ми ће иста, а не ина,
до скончан'ја од живота.
Тебе ја сам обљубио
прије нег знах љубав што је
и теби се завјерио
у млађахне данке моје.
Зато, мила мâ љубави,
пусти, пусти мисли худе
и злом мраком сумње остави
које младос твоју труде.
Мâ пјесанце, сада пођи,
најбрже се већ упути
прем сумњивој мôј госпођи
која с мене болес ћути.
Закуни јој се моја вира
да је чиста кô се проси
прем кô рука ње од лира
али злато од ње коси.
