Хекуба/Пети чин
| %Ц4; Четврти чин | Садржај %БА; |
Први призор уреди
ПОЛИНЕСТО
О, Пријаме драги мој, Хекуба мила мâ,
не могу личце овој нег полит сузама
када вас споменем, најлише, право дим,
у старос тужну прем гди тебе сад видим;
гди видим Троју град, не могу нег цвилит,
по земљи гди је сад, како гре ови свит;
напокон немила тве кћерце драге смрт
кога нî чинила теј грозне сузе трт?
Како, јаох, ништоре нî крипко на свити!
Нî да се гди море уфање ставити,
ни се је уфати у што тач вара нас,
ни у добра стављати бјегућа нашу слас.
Тај њекад ужива блаженства и радос,
сад сузе пролива, дружи га сад жалос.
Честит се може рит не кога свит љуби,
ма ки умије не цвилит кад добра изгуби.
Чему је тај радос ке тко се избави
горку му сву жалос у срцу остави?
Заман је тај плакат и худу чес звати,
гди не може лијека дат, а вријеме све крати.
Немој ми зазрити ер нијесам прије дошал
за тебе видити и после све ошал;
у земљи далек тја, такој се је згодило,
ове дни бил сам ја; и чут ми би мило,
кад слуга од стране твоје ми навијести
да будем на стране к теби доли сљести.
На ње рич не крсмав све после оставих
и ончас за љубав ку т' носим доћи ктих.
ХЕКУБА
Полинесто, немој за зло ми имати,
не могу образ твој очима гледати.
Честиту, блажену ти ме знаш њекада, -
колико снижену гледаш ме, јаох, сада!
Срам ме је икога погледат у очи, -
промјена од мога образа свједочи, -
а женска 'е ћуд ника, кад тугу ку пати,
не море чловика у очи гледати.
ПОЛИНЕСТО
Ја у зло ништоре од тебе не примам,
ни чинит што море да сумњу ку имам;
ма ако у чем ја могу те послужит,
на службу моћ моја сва да ти буде бит.
ХЕКУБА
Желим ти ништо одкрит: отајна 'е ствар ка мним
теби ће драга бит синовом и твојим.
Послаћеш тога рад гдје тамо све с стране
с оружјем твоје сад витезе избране.
ПОЛИНЕСТО
Пођ'те ви сви тамо! Овди сам домоме,
ми потребу имамо с краљицом овоме.
Уздам се у твоју, Хекуба, пријазан
како у главу моју и како у мој стан.
Краљеви, брата два, у срцу ме имају
и грчка војска сва, што сам ја ер знају.
Можеш ми сад рити; овди нî никога,
справан сам служит ти од богацтва мога
невољи тој твојој и тузи твојој тој,
како се достоји пријазни толикој.
ХЕКУБА
Право ми рец' овој, све друго оставив,
син Полидоро мој једихни је ли жив,
из крила мајке ове пријатељу ки теби
а из руке ћаћкове науздано придан би?
ПОЛИНЕСТО
Жив је и здрав, мир имај; буди у тој покојна.
ХЕКУБА
Мој драги, рич је тај твојих дјела достојна.
ПОЛИНЕСТО
Што друго затиме тва милос знат жели?
ХЕКУБА
Спомена прид њиме од мајке свеђ је ли?
ПОЛИНЕСТО
Сад ктијеше доћ к теби кријући науздано.
ХЕКУБА
Чуваш ли које т' би с њим злато придано?
ПОЛИНЕСТО
Чува се лијепо тој, храни се за њега.
ХЕКУБА
Схрани га, и немој пожелит туђега.
ПОЛИНЕСТО
Никако! I што имам кад би ми уживат.
ХЕКУБА
Знаш што ћу рити вам и што од вас хоћу искат?
ПОЛИНЕСТО
Ја не знам; реците.
ХЕКУБА
Да синка мога тим
срцем ви љубите којим ја вас љубим.
ПОЛИНЕСТО
Што 'е друго толико што нам си ктјела рит?
ХЕКУБА
Злато вам велико скровно хоћу одкрит.
ПОЛИНЕСТО
То ли хоћ' да твому сину ја навистим?
ХЕКУБА
Е, толи верному пријатељу све рит смим.
ПОЛИНЕСТО
Дјецу ову зашто кти зват овди овакој?
ХЕКУБА
Цић, ако би умро ти, нека и они знају тој.
ПОЛИНЕСТО
Тај разлог зао није; добро тај свјет стоји.
ХЕКУБА
Знаш црква свете гди је Минерве у Троји?
ПОЛИНЕСТО
Злато је цркви у тој? Није ли ки зламен?
ХЕКУБА
Наћи ћеш туј у њој врх земље црн камен.
ПОЛИНЕСТО
Да што би већ ктила? Хоћ' ли што друго рит?
ХЕКУБА
Злато сам донила што ти ћу дат хранит.
ПОЛИНЕСТО
Једа је при теби? Али с' тој скрила гди?
ХЕКУБА
Скрила сам, да не би нашао ткогоди.
ПОЛИНЕСТО
Гдје? Једа у грчких шаторих али индје?
ХЕКУБА
Стан је овди посе од свих жена, тој злато гди је.
ПОЛИНЕСТО
Сумњити од кога сад овди није мени?
ХЕКУБА
У унутра ниједнога од Грка, краљу, нî;
уљези, нî сумњит, ер Грци с' справљају
одовле брзо ит, сам вјетар чекају.
Злато овој да т' придам пак бријеме бит неће,
у тебе ер се уздам самога одвеће;
с синовми нека ти, пријатељу наш прави,
будеш се вратити гди ми сина остави.
Други призор уреди
СЕМИКОР
Још нијеси моребит платио гријехе тве;
ма нећеш веле цкнит, уједно ћ' платит све;
упао си у море, крвниче, гди помоћ
није т' уфат да море одкуд ти сада доћ.
Будеш се избавит зле душе ови дан,
живот ћеш оставит, кога нис' достојан;
ер правда што љуби, и вишњи љубе тој;
тко вара, сам губи прид собом разлог свој.
Невира и худа лакомос туђега
не море од суда утећи вишњега.
Да вира погине, којом је чловик лип,
од свете истине свијет би остао слип.
У злу нî уздања велика ни мала;
тва су зла уфања сврх главе тве пала,
како ће указат вишњи суд у теби,
твом злобом наук дат свим људем под неби.
Женска ће рука твој зли живот узети,
а правда хоће тој, ка разлог свој свети.
Трећи призор уреди
ПОЛИНЕСТО
Вајмех, ја слип остах, слип не вим куда ит!
Да ли се женам дах овако огрдит?
СЕМИКОР
Чу ли, мâ сестрице, крвника злога плач?
ПОЛИНЕСТО
Јаох, моја дјечице, да ли вас кољу тач?
СЕМИКОР
Велика 'е њека ствар унутра учињена.
ПОЛИНЕСТО
Нећ' ми утећ никадар, наказни свих жена!
Све ћу ово оборит, будем те наћ, злице!
Дјецу ми још убит! Гдје си мâ деснице?
СЕМИКОР
Ух, нут гди обтјече с оружјем, тужна ја!
У тапат свуд сијече! Сестрице, да', моја,
краљици да нашој будемо помоћи,
ер, драга, овакој нî разлог њу оћи.
ХЕКУБА
Обори, не крати врћ по тлех станом свим,
нећ' сунце гледати очима већ твојим;
не будеш синове већ видит све мале
с разлогом жене ове које т' су заклале.
СЕМИКОР
Једа си добила на стану, госпо, твом
крвника немила ком липом осветом?
ХЕКУБА
Сад га ћеш видити, у тапат пипаје
гди ће слип изити ку од нас искаје;
два сина његова мртва ћеш још видит,
од жена дружба ова ка му је ктјела убит.
Крвника немила достојну освету
ето сам видила и правде моћ свету.
Ма ово надвор гре у срџби и у гнијеву вас,
крв с очи слипих тре, с оружјем гре пут нас;
врлости крвника боље се је уклонит
с ким је моћ велика; сјемо ћу с стране ит.
ПОЛИНЕСТО
Вајмех мени, слип овакој
куди га грем, вајмех, куди?
Љезем, ни знам куд ли овој
пипам тужан, јак звир свуди
почетвероноже ходе.
Да ми је коју ухватити,
да ми је коју мађионицâ
зуби изјести, сву раздрити,
да познају што десница
умије ова силна моја,
која иште, пипа сада
теј тројанске зле крвнице.
Вај несрјећан! Када, када
упасти ће проклетице
у ме нокте, када, вајмех?
Куди бјеже? Гди се крију?
Не могу ли достигнути
коју од њих љуту змију,
да крвница ка оћути
што је оваком игром играт?
Свитло сунце, освитлити
да ми хоћеш слипи вид мој,
крваве очи излијечити,
да ми је назрит свитли зрак твој,
чим бих злице достигнуо!
Ма муч', мучи, крадом ћутим
од злих жена ход мучећи.
Вајмех, не знам куд се путим,
бријеме опипом грем губећи,
а тко слипу неће утећи?
Хоће ли ми злице ове
пасти у руке, да напитам
њих зла меса зле вукове,
на освети да их пîтâм
што ми од дјеце учинише?
Јаох, несрићан куди ходим,
оставивши синке моје
свјерепицам клетим овим
и без страже и без које
у потребу њих помоћи,
оставивши разједеним
псицам врлим синке драге,
глâдним горским, вајмех, и тим
злим вуковом јањце благе,
недостојну злим јестојску.
Гдје да станем? Куди тужан
да обрнем слипи ступај?
Како дриво у шкољ, у стан
у ови удрих на плач и вај,
зао стражанин дјеце моје.
КОР
Ето тужан мож' видити
твом невољом и жалости
злобну коли је грубо бити;
ни туј неће тве горкости
свршит, ма зло горе чекај.
ПОЛИНЕСТО
О, о, славни витезови
од Трације славна части,
озов'те се на глас ови,
од оружја с ким су власти,
бојним копјим ки словете.
О, о, војске грчке, и вас
пријатеље зовем сада;
о, краљеви, чујте мој глас,
о, о, тијеком, ако икада,
скоч'те, скоч'те на му помоћ.
Вај, чује ли тко му вику?
Нитко ли ми неће помоћ
у потребу у велику?
Није тко, јаох, у му помоћ?
Погубише жене мене!
Жене сужне расчинише
славна краља од Трације,
ослијепише, синке убише,
глуху помоћ а вапије,
није тко тужну да се озове.
Велика је моја туга,
на потребу, вајмех, сад нî
срчан пријатељ, верна слуга,
да поможе тужну мени,
тужну врху свих притужних!
Гдје да сада сврнем ступај,
кад је умрла помоћ мени?
К вишњим гори свитли у рај
али у пропас к вјечној сјени?
Тврда земља, а рај висок.
КОР
Тко већа зла пати нег море поднити,
зао живот кад скрати, свак му има простити.
Четврти призор уреди
АГАМЕНОН
Тај вика велика овди ме довела,
а трјеска толика кога би не смела?
А Еко нî спала, кћи горске јаме, нî,
свуд се ја озвала на толи глас страшни.
Да нијесу још силе тројанске све пале,
вике би теј биле од смеће не мале.
ПОЛИНЕСТО
О, Агаменоне мој, ком те чух, право дим,
глас ончас познах твој. Видиш ли што патим?
АГАМЕНОН
Полинесто ти ли с' тој? А што то сада би?
Несрјећан, тко такој тебе сад погуби?
Тко крви тај лица огрди у зао хип?
Која тај десница чини те да си слип?
Тко толи немио би, ки т' дјецу ктје заклат,
прем срчан проћ теби хотје се указат?
ПОЛИНЕСТО
Хекуба погуби, уби ме с робињам,
и веће нег уби: ти, краљу, видиш сам.
АГАМЕНОН
Што велиш на овој, Хекуба? Иде ли т'
од руке толикој што видим учинит?
ПОЛИНЕСТО
Јаох мени! Туј ли је? Послуж' ми, ако икад,
до рука да ми је крвницу мало сад,
да ми се напити ње крви, да тило
ње будем раздрити у сто кус немило.
АГАМЕНОН
Ох, што се тој чини?
ПОЛИНЕСТО
До рука дај ми ју,
пријатељу једини, јадовну злу змију.
АГАМЕНОН
Придобуд' сам себе, и врлос и несвијес
одагни од тебе, ер правда овди јес;
свак реци разлог свој, а ја ћу судити.
Ти прво реци твој, она ће пак рити.
ПОЛИНЕСТО
Ја ћу рит! Бијеше остао од Пријама син један,
кога отац бијеше дао на схрану у мој стан,
на име Полидоро, Хекубе син, који
скровено у мој двор ктијаху да стоји.
Ја бив се огледао у расап од Троје,
да не бих сумњу дао од вире вам моје,
дијете ово убих ја. Јесам ли с разлогом,
свитлост ће чут твоја и свијести своме том.
Већа се наприједа вазда има ставити,
а мудар свак гледа гди што има изити.
Тегну ме страх таки, да не би дијете овој,
кад буде појаки, дао мислит Грецији свој,
опоравив силе тројанске велике,
ке би вам пак биле од смеће толике,
потегле које би Грке опет у Троју,
штедили тер не би државу ни моју.
Већекрат туђе зло прими се сусједа,
а мудар мисли то на далек ки гледа.
Тој ми сад видимо, и Троје дио тугâ
ово ми патимо; зло није без друга.
Хекуба и такој смрт сина кад зачу,
с варком 'е овакој у ону полачу
с синовми чинила да дођем к њојзи сам,
како да би одкрила ке скровно злато нам,
и ријечми слаткима увела хинбено
да мене с овима расчини свршено.
Гдје мене посаде туј на саг, и мене
и с десна обграде и с лива зле жене;
љубав ми казаху хинбеном ријечи њих,
а везе гледаху хаљинâ од мојих.
За видјет остало свлачит ме идоше
и мало помало из хаљин свукоше;
а моје синове љубећи свака њих
однијеше змије ове с очи јаох, ћаћкових!
I мени дочиме разговор даваху,
тим синком мојиме грло, јаох, кољаху,
пак к мени удрише, синовом на помоћ
кад мене видише гди тијах тужан доћ:
једне ме држаху одсвуда руками,
а друге дераху ме очи иглами;
и што се већ сиљах синовом помоћ дат,
све с њими већ губљах, ни могох се одрват.
Тој творив идоше, а слипа, јаох, мене
несрићна ођоше крвнице теј жене.
Хитих се за њима, ма заман, како слип
да нокти овима све раздрем у тај хип,
и како звир скаках зле псице иштући
и како ловац плах ударах по кући.
Све ово тебе рад, о краљу, самога
убивши патим сад непријатеља твога,
будући угасио живога огња плам,
напокон ки би био с штете свим Грком вам.
На сврху ма за доћ разлога мојих сих,
зло рит се неће моћ од жена уједно свих,
колико се има рит, љутије ер змије
не храни од њих свит ни звири горчије.
I за дуг не бит сад, ако тко зло од њих
говори или икад говорил је од старих,
све ја сад говорим, ни се изрит може све
језиком најгорим, колико су оне зле;
ер земља ни море не уздржи сјемена,
уздржат ни море горега од жена.
Обћенство а тој њих свједочи свакому,
а добар ја врх свих свједок ћу бит тому.
КОР
Зао језик не умије него зло говорит,
а зао се сам бије, када мни друзих бит.
Жене су криве све уједно остале,
ер те су злобе тве достојно издале.
Женâ је свуд вридних каконо и људî,
уз добре јес и злих, дио свега јес свуди.
ХЕКУБА
О, краљу, ја не мним доброта да се има
указат ријечми липим нег дили добрима;
ну добро тко твори и добро дилује,
да добро говори, добро га силује,
а ричми покрити ки злобе умију
њих хинбе на свити напокон се одкрију.
Уресом није моћ од ријечи оцрнит
разлога свитлу моћ и правду оцкврнит.
Ки ричи липоме, не дили, ишту чâс
напокон лажоме одкрију груб образ.
Хинбоме никада нî дуго иткор стао,
како ни ти сада за тве зло ки с' пао.
Већекрат тко вара приварен остане,
а хоће тој згара доброту ки бране.
Колико тебе рад буди ово почетак,
остало ријећу сад и да ме чује свак.
Што велиш од труда да с' Грке слободил,
тва злоба што худа синка је мога убил',
човјече без хари, кому даш разумит?
Гдје могу барбари пријатељи Грком бит?
I ако с' њих љубио, како си, о таман,
пријатеља твога убио, оцкврнив виру и стан?
Али се бојећи цић њега да не би
вратив се плијенећи схарали што теби?
Али ку роџбину хотећи склопити,
добру чâс и истину хотио си побити?
Али је љубав ка од твога немила
родјака толика на тој те ставила?
I ту ли ћ' толику злобу ти наслонит
човичком језику коју нî моћ изрит?!
Ако ћеш рит управ, лакомос твоја би
и од злата зла љубав ка синка мога уби;
и одговор на овој што има бит да ти,
за грчкој војсци тој пријатељ се казати,
не уби га онада на ногах кад Троја
стојаше и када словијеше моћ своја,
високи кад тај град мири се брањаше,
витешко оружје кад на њих свитљаше,
кад Пријам жив бијеше и копјем врх иних
кад Ектор словијеше, витезов круна свих,
кад би ти све за хар тој Грци имали
од злата и садар држани остали?
У руках твојих је био, у кући у твојој
толико живио колико у својој;
могао си и жива у руке дат га њих.
Ма бријеме одкрива напокон злобе свих!
Када си угледао да нас нî већ на свит,
пријатељу смрт си дао за злато освојит;
у диму кад Троја одсвуд се виђаше,
десница зла твоја синка ми кољаше,
у твој дом на схрану ки бијеше утекао,
на вјеру избрану ки т' се бијеше дао.
Уз овој јоште чуј, ер хоћу одкрити
сасма тву злобу туј ку не мож' покрити.
Дијете овој кад си убио за пријатељство од ових,
који је разлог био тајати то од њих?
Зач злато, сам које велиш да на мање
није дошло ни је твоје, не дони прида ње?
Које би у велике потребе њих било
од хари толике и у вријеме служило,
у земљи кад туђој далече од својих
бијаху трудни бој потребни добâр свих.
Ни сад се не озиваш за дат га, нег такој
муком се отимаш; ма т' неће проћи тој.
Да будеш схранио мо'е дијете, златом с тим,
како би разлог био, имао би чâс прид свим.
Пријатеља дресеље правога одкрива,
на слатко весеље а свак се озива.
I кад би од злата потребу имао,
уж њега богата убог се не би звао,
његово пријатељство да будеш имао ти,
било би богацтво тве веље на свити.
Пријатеља сад тога не имаш, ер га уби,
а срца рад свога и злато изгуби;
а сам си огледа остао свим на свит, -
ни чека' ни гледа' већ човик да ћеш бит. -
О, краљу, а сада ако ку помоћ ти
крвнику злому дâ, зао се ћеш одкрити,
ер нећеш ни вирна ни добра помилит,
неголи невирна, горега свих на свит;
и рит ћу тако ја, и зло не узми тој,
да је ћуд зла твоја дав злу помоћ такој.
КОР
О, како доброта и ричи добре има,
а од зла живота у зло се све прима;
а разлог од ричи вазда урес лип дружи,
а који лисичи ни рич му не служи.
АГАМЕНОН
Није мао труд мени, истину за рити,
а с мање моћ ми нî туђа зла судити;
ма није моја ћуд, ни часно да је мним,
прида се примит суд а пак се врћи њим.
Полинесто, за управ и судит и рити,
за нашу нис' љубав дијете ово убио ти,
ни корис за коју од Гркâ толику,
неголи за твоју лакомос велику;
да т' злато остане у кући, гледао нис'
пријазни избране и да си части чис.
Меу вами моребит малахан гријех је тој,
пријатеља свога убит на стану овакој;
меу нами грубша ствар под сунцем на сај свит
не море никадар ни чут се ни видит.
Како бих ја сада, не осудив таки грих,
прикора икада утекао људи свих?
Ма покли грубо ти учинит хотио си,
што нећеш сад пати, што с' искао нашао си.
ПОЛИНЕСТО
Јаох, да ли од жене робиње бих добит,
и горим од мене да ли ћу наук бит?
АГАМЕНОН
Суди те зло твоје, које те достигло.
ПОЛИНЕСТО
Јаох, синци јаох, моје очи, јаох, веље зло!
ХЕКУБА
Ти плачеш за твојим; а сцијениш да ја сад
не цвилим за мојим и не жвем горки јад?
ПОЛИНЕСТО
Јоште ме хоћ' дражит, крвнице зла моја?!
ХЕКУБА
Нећу ли рада бит такој те гледав ја?
ПОЛИНЕСТО
Моребит нећ' тада кад мора сиона моћ...
ХЕКУБА
То нећу никада у грчке стране доћ?
ПОЛИНЕСТО
буде тебе прождрит и ту ћеш свршит пут.
ХЕКУБА
Из дрива тко ће бит ки ме ће истискнут?
ПОЛИНЕСТО
Сама ћеш ти такој на тве зло натртат.
ХЕКУБА
Реци ми разум твој, једа ћу крила имат?
ПОЛИНЕСТО
У пса се ћ' сатворит с незнанијем очима.
ХЕКУБА
Тко пророк хотје бит тацизијем гласима?
ПОЛИНЕСТО
Дионизијо од наших пророка, ки је знао.
ХЕКУБА
Од туга твојих тих нî т' што пророковао?
ПОЛИНЕСТО
Не, ер ме хинба тва не би имала овакој.
ХЕКУБА
Жива ћу ал' мртва у море пасти тој?
ПОЛИНЕСТО
Мртва, и тве име на гроб ће ставити.
ХЕКУБА
Именом којиме тако ћу словити?
ПОЛИНЕСТО
Од пса несрећнога мрнара биљег свих.
ХЕКУБА
Не хајем ја тога, кад се од тебе осветих.
ПОЛИНЕСТО
I твоја умријеће Касандра драга кћи.
ХЕКУБА
Врх тебе тој све ће зло пасти и доћи.
ПОЛИНЕСТО
Жена ће овога у иједу њу убит.
ХЕКУБА
Тиндара кћи тога вик неће учинит!
ПОЛИНЕСТО
I њега немило још буде заклати.
ХЕКУБА
Теби се тој збило, а засад тој пати!
ПОЛИНЕСТО
Кољите и бијте, - нећ' утећ од тога!
АГАМЕНОН
Гди сте ви? Двигните с очију ми овога!
ПОЛИНЕСТО
Није т' драго чут овој?
АГАМЕНОН
Уста му склопите!
ПОЛИНЕСТО
Што нећеш, буде тој!
АГАМЕНОН
Заповијед чините!
На оток брже ки пус да је сада дан:
није залац оваки инога достојан.
Несрићна жено ти, пођ' веће, укопај
твоје мртво двоје дијети и веће не крсмај.
Ви ине жене, дим, на шатор пођите,
с господином вашим за ит се справите.
Тих витар ето ти пуха нам, - цкнити нî -
ки нас ће однити на наш стан жуђени.
Бог ће дат да ћемо од труда толицих,
кад дома дођемо, уживат покој тих,
и ствари да буду исправне теј тамо,
гди толиком труду сврху имат уфамо.
КОР
Несрићне, пођите, на дрива пођ'те тај,
већ дружит не мните неголи плач и вај,
сужанства зло брјеме носећи живот вас
злочинци с вашиме ки сужне воде вас,
гди ћете патити свакоје горкости,
напокон свршити с плачем дни младости.
Хоће тој сиона моћ уредбе тврде згар,
којојзи није моћ утећи никадар.
СВРХА
|