Грижула/Пети чин
| %Ц4; Четврти чин | Садржај %БА; |
Први призор
уреди
ДРАГИЋ: Биједан Драгићу, ишао за вилама, а тужан се тукао по пустој гори и доли! Биједан, за вилама, које ме узеше, тер ни знам гдје сам ни камо грем. Ах да ми је вјерну моју Грубу наћи; ш њом бих се домоме вратио!
МИОНА: Драго, тужан Драго, сјетна те изгубиле и виле те узеле. Груба се туче, зове, а не има кога. Гдје се си изгубио? Онако ли се дјевојке пуштају? Ах, једа за њоме проплачеш, тер ти ју кигоди бољи јунак уграби! Биједан, што ти је припало тер од дјевојке бјежиш?
Други призор
уреди
ВУКОСАВА: Ово нашега виленика, Станиша.
СТАНИША: Магањо, вилениче, кудије се тучеш? Гдје си стадо оставио? Камо ли си пошао?
ДРАГИЋ: Ћаћа, биједан, све ми је срце издрто; ни знам гдје сам, ни камо грем.
ВУКОСАВА: Биједна, ово је дијете узето! Не бој ми се, миле, ходимо дома, а Грубе ти свега храни.
СТАНИША: Одро се је! Нут гдје се је укувеочао! За вилами је отишао.
Гди је живо, магањо? - Ми смо криви дјеци! Дамо у руке имање: "Пођи, миле, буди добар", а миле: "Ћаћа, добар ћу бит", - кад тамо миле зло и горе! Заборави кућњу корис, заборави ћаћу, ну вели ... пушта се како ждријело без ужа, удри у лудости, слиједи виле које узимљу; а пака биједни кад су расули дом: "Срце ми је издрто!" придрли се и одрли се, не вратили се таки дома! - Магањо једна, ја те ћу...!
ВУКОСАВА: Немој ве, Стано, добар ће бити. Младу је дано згријешит; ма, кад згријеши, да се покаје.
МИОНА: (Расута! Заклат га ће, ако га има у руке! А ово и Грубе, ако и она не има колача од маје, она честита! Ја т' ми ћу с стране стат.)
ВУКОСАВА: А ово ми ове моје скиташе! Гдје си пошла, госпо? Камо си ишла?
ГРУБА: Драгића сам звала.
ВУКОСАВА: Звала и не дозвала, звала те и не дозвала се, веће ако ћу ја биједна! Нута дјевојака садањијех! У наше младе дни, и стара сам била, нијесам господара мога именом зазвала; а у кући, колико да нијесам ни вјерена била, нијесам смјела вјереника у очи погледат и, како од туђега, од њега сам бјежала; нег кад би ми мајка рекла: "Сједи' ту!", тако бих зацрљенивши се и сјела, од срама не бих знала али уз мајку сједим али уз вјереника. А сада: Драгића ми је пошла по гори тјерат! Који Драгић? Драгић је за вилами ишао, а ти, сјетна пошла, ход' дома најбрже! Драгић нека тјера кога тјера.
ДРАГИЋ: Биједан! Тко се не би приварио? Не бијеше вила нег сунце! I ако ме је узела, што сам ја крив? Виле узимљу људи, а они што ће?
СТАНИША: "Узимљу људи! Што ће!" - Вукосава, иди с кћером, а нека он остане виленик с вилама.
МИОНА: (Тужан Драгић! Грубу му узеше! Сјетан виле тјерао!)
ДРАГИЋ: Куди ми Грубу водите? Ја нећу за вилам веће ит.
ВУКОСАВА: Дома, дома, туге наше!
СТАНИША: Дома и ти, биједо наша!
Трећи призор
уреди
МИОНА: Брижна, нут како пође за њом, - оздрави! А кад му је ктјеше одвести, сјетан не може трпјет да не иде ш њом. Зато се рече: "Што имам, не марим; што не имам, жудим; а притио лонац, не окусивши, засића, а мледан, и једући, глад буди". Сад му је Груба мила, ер му је хоће узет.
РАДОЈЕ: Мионе брајо, видје ли?
МИОНА: Раде, меду, што видје?
РАДОЈЕ: Стигну Драгић Грубу и рече: "Моја си, мобме ћ' са мном!" Мати јо' се насмијеја и рече: "Ходите, старали се заједно!", а Станиша рече: "Зато ћу ти ја напит!" Изе мјешчић и заупи к мени: "Радоје, - рече - здрав си!" Ја захвалих и напих се. Мионе, сада а ми?
МИОНА: Ухит'мо се у два играт.
РАДОЈЕ: Да! Пак?
МИОНА: Што маја рече, нијесам ли ти рекла?
РАДОЈЕ: Да, пођ'мо овако играјући дома!
МИОНА: Мајде т'! Радоје да свири приђе. Остај збогом тко пирује, а ми овамо имамо посао.
Четврти призор
уреди
МУДРОС: Опословнице, моја вриједна, моја часна, без тебе ја Мудрос што бих била? Тобом живем, моја слуго вјерна; гдје ти дођеш, свудије си лијепо примљена. Дијана божица хоће да пођеш на огњени стан од Љубави. Истином, ту не примају слуге од Мудрости, ту се живе у раскоши; ма пођ' реци богу од љубави, ако ће Плака, да он нам врати чисту вилу, и реци му: "Мир ти називамо, а и бријеме је да мира будући ти, Љубави, звана на пир Влаха Саркочевића; а и Дијана је звана, - није га с немиром на така весеља доходит". Такој реци и пођи веће.
ОПОСЛОВНИЦА: Да буде, госпође, лијепо справно; брзо и мудро да оправим што заповиједаш. Који ћу пут учинит, да брже прођем? Прит ћу прико Дубровника и учинит ћу се дубровачка годишница с кудјељом, с мотовјелом, с кошицем на глави. Ја Опословница нијесам научна залуду стат: посао чиним ходећи, сједећи, лежећи, у ноћи, у дне како и дубровачке годишнице. Ма ја не могу како и оне три посла уједно чинит: госпи се, господару и сусједи обједном озват, пећ варит, око трпезе служит и менестрат све у један час. То ја не умијем; ја сваки посао посе чиним. Добро ми стоји годишницом се дубровачком учинит, ер ја све умијем, а и оне све настоје умјет. У јутро у црјевјара иду за научит црјевје крпит, а у светац у тетака за у разбој научит прибијат; то, кад на свој стан пођу, да све умију. Видјећу како оне чине, кад прођем кроз град, да и ја чиним што и оне чине; кад се вратим, да умијем сповиједат како чине.
Пети призор
уреди
ОМАКАЛА: Расута, сјетна, тужна у пустињу ишла! Једва сам с душом утекла! Њеки дивји човјек дође на ме. Сјетна, пошла вилам после оправљат: душом мојом како су оно све немани! Послала ме бијеше навлаш, да биједна зло пођем. Блаженица ме слободи: не знам ни како утекох оному дивјему човјеку! Језус, абе Марија, нека крс учиним! Биједна, да што ми је о мога ремете? Да би Бог дао да и он буде добро пошао со онизијеми немани. Сјетна, што је ова врјећа овди? Биједна, што је ово?
ГРИЖУЛА: Ах, ах, не тичи у мртве! С мртвијем живи што имају чинит?
ОМАКАЛА: Ружна, што чујем? Јао мени, што је ово?
ГРИЖУЛА: Брајо, брајо!
ОМАКАЛА: Јао, господару, гдје си? Господару, јао мени!
ГРИЖУЛА: Омаке, Омакалице!
ОМАКАЛА: Господару, јао, умријех од страха! Господару, гдје си?
ГРИЖУЛА: Ово теби Омакао, ово је тужан Омакао! Брајо, гдје си?
ОМАКАЛА: Господару! Јао, биједна, господару, гдје си? Укажи ми се, ер исчезох од страха.
ГРИЖУЛА: Ово сам, брајо Омакалице, ово сам тужан Омакао као роб свезан! Слободи ме, мој меду слатки!
ОМАКАЛА: Јао, јао, јао мени!
ГРИЖУЛА: Јао, јао, јао мени! Јао мени! Ајме мени!
ОМАКАЛА: Јао мени! Ајме мени! Што је ово? Ајме мени!
ГРИЖУЛА: Јао мени! Ајмех мени! Јаохи мени!
ОМАКАЛА: Ајме!
ГРИЖУЛА: Омакалице, Омаке, јаохи! Омаке, озови ми се!
ОМАКАЛА: Јаохи, тко ме зове? Јеси ли ти господар?
ГРИЖУЛА: Јесам, Омакао сам, теби сам господар. Брајо, мојијех невоља! Омаке, не бој ми се: брајо, ја сам.
ОМАКАЛА: Јаохи, јеси ли ти? Не смијем.
ГРИЖУЛА: Ах, ах, јесам! Ријеч чуј! Омакалице, ти се си припала? Ах, ах, ах, пристраших ли те?
ОМАКАЛА: Сјетна, у врјећи? Не смијем к теби, - ти си неман!
ГРИЖУЛА: Ах, ах, нијесам! Припаде ли се, Омакалице брајо?
ОМАКАЛА: Ух, тако расута! Он је, јаохи! Тужна, тврдо ти се припала бијех.
ГРИЖУЛА: Ах, ах, ах, ах, припала се бијеше? Рају брајо, одвежи то врјећице.
ОМАКАЛА: Богме т' још не смијем ту тегнут.
ГРИЖУЛА: Омаке, одвежи, брајо!
ОМАКАЛА: Богме т' нећу врагут пед.
ГРИЖУЛА: Омаке, Омакалице, одвежи брајо! Омакалице, Омакалице, ах јао, Омакалице!
ОМАКАЛА: Нећу, нећу то, нећу!
ГРИЖУЛА: Омакалице, ах, јаох, Омакалице! Омакалице, јаох мени!
ОМАКАЛА: Сјетна ја не дошла у пустињу! Јао, јаох, ах, ах! Госпо моја драга, чему ја од тебе утекох?
ГРИЖУЛА: Ах, јаох! Јао мени! Ах, јаох мени, чему сам жив?
ОМАКАЛА: Ја биједна ни знам што ћу ни кудије ћу! Ах, ах, ах, ах, ах!
ГРИЖУЛА: Ах, ах, ах, ах, Омакалице, то ли је право?
ОМАКАЛА: То ти је де за вилам ходит! Тот теби!
ГРИЖУЛА: Ах, јаох мени, Омаке, Омакалице брајо!
ОМАКАЛА: Што ме омакаш? Пођ' вилу узми. Рече ме узет, пак нут небого!
ГРИЖУЛА: Да те узмем, брајо, ава, да те узмем! Ходи ве, моја кокошице, мој медни целову, моја голубичице, моја мека тугдјелице!
ОМАКАЛА: Ух, а пак ће ријет: "Иди! Богме те ћу!" - Сјетна јеси ли ти? Још не смијем.
ГРИЖУЛА: Иди! Богме, ако те ухићу, душолице! Узалак на глави одвежи!
ОМАКАЛА: Сјетан, како си жив? Биједна, ну ти га!
ГРИЖУЛА: Свјетлости сунчана, свитлости, здрава буди, свијећо! Драг ти си, погледу, мио ти си! Момице моја, туге ми се све од срца одкидоше, кад те видјех, мој весели погледу! Живот ми си дала, тобом сам жив! Умро бијех, отишао бијех.
ОМАКАЛА: Ах, и још ћеш ријет: "Мала ти хар!"
ГРИЖУЛА: Брајо, не обрн'мо се веће овди. Овди није нашега стана; да' ми ручицу, меду мој: узимам те за моју домаћу; бјеж'мо из пустиње.
ОМАКАЛА: Нећу! Иди, ако ми нећ' сукњу учинит. Иди, богме те ћу!
ГРИЖУЛА: Их, их, ах, ах, душице моја, душа ми се врати. У цокулах на бнетачку да веће идеш.
ОМАКАЛА: Ах, их, ах, а хоћ' ми купит? Иди!
ГРИЖУЛА: Свега ти ћу купит! Не губимо бремена, ходимо, медовинице! Овди виле узимљу. Видјела си од мене што бијеху учиниле.
ОМАКАЛА: Али ћу се ја уморит греде.
ГРИЖУЛА: А ми ћемо, брајо, на травици почихнут. - Горо зелена збогом! Машкарате, збогом! Свак веће прости! Што умјесмо, чинисмо; а веће напријед ни умијемо ни хоћемо, и нитко напријед не губ' ријечи. I машкаратам, колико за нас ки ову смотрисмо...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|