Грижула/Четврти чин
Први призор
уреди
ДИЈАНА: Мудрости, ти нам си заспала! Твоје спање наш је расап, наша погуба! Видимо на љувеному двору зло наше, видимо зламење - једна је од нашијех вила ухићена!
МУДРОС: Немој се чудит, божице Дијана, и Мудрос има свога непријатеља, а то је Сан; дође: кадгоди ја њега добудем, а кадгод и он мене добуде. Тако се и згоди вазда кагоди смећа. Запните, ако игда, сада Плакиру замчицу, осветите се! Изиће вас напухан у охоласти, ер је вилу ухитио, мњеће да лисица не може упасти у ступицу.
ДИЈАНА: Брже једна од вас с мрежом, а друга се скриј с луком и стрјелама; кад упаде, да га притиснемо, те једа се осветимо злому крвнику.
ТРЕЋА ВИЛА: Ово нас, госпође, приправне! Цвитје и ви, травице зелене, потајте нашу мрјежу и примите Плакира нашега непријатеља, да Плакиру платимо плакир који је имао од робства наше виле. Скријмо се, сестрице! Кад удари у мрјежу, ти отуд, ја одовуд, - тако га и притиснимо.
Други призор
уреди
ГРИЖУЛА: Јаохи мени! Худа несрјећо, гди ме доведе? Што ово од мени би? Што могу ја сада? Кога да зовем, свезан у врјећи, жив укопан, жив укопан?! Овако свакому буди тко се вили дава везат; тко се вили дава за роба, у врјећи свезан остаје, да се од њега свак страши, да од њега свак бјежи! Јао, од мене свак бјежи! Ја сам умро, ја сам спирит, од кога свак бјежи; ја сам невољан човјек, ја меритам ово и горе; ја ћу веће замукнут; ја сам умро, - умро сам, не зови ме веће нитко!
Трећи призор
уреди
РАДОЈЕ:
Мионице моја мила,
вазда ми си драга била.
МИОНА:
Ти с' Радоје, око моје:
тобом гледам, ну ти не дам!
Храбар млади купус сади;
дјевојка му ручак носи.
Дјевојчици храбар проси:
"Дај то, дјево, здраво т' живо!"
Она вели: "I не жели
што т' не море, храбро, бити".
Радоју т' ми ово на чâс
ки ми обећа златан појас.
РАДОЈЕ:
Мионица т' ми рече: "Раде", -
ка ми оком срце краде,
"бит ћу, млади храбро, твоја,
кад ми рече мајка моја".
Мајка вели младу Ради:
"Даћу, мому, Раде млади,
ко ми 'е двори и удвори".
МИОНА: Радоје, за ту ти пјесан пô ове грудице.
РАДОЈЕ: Брижна не ходила, чему би на паши без твога Радоја?
МИОНА: Сјетан не ходио, чему би ти без твоје Мионе?
РАДОЈЕ:
Миона Ради
тере Ради!
На, половицу ти ове брашненице.
МИОНА:
Миони Раде
срце украде!
Радоје, хвала! - Кец, козлићи у жито!
Четврти призор
уреди
МИОНА: Тко ово иде овамо? Ово нам Грубе. - Биједна Грубе, нађе ли Драгића?
ГРУБА: Моја Мионе, тугу велику нађох! Утече, ни га веће видјех, ни га веће назрјех, ни знам, тужна, што ћу.
МИОНА: Луда ти си и ти толико се брижит! Ја бих тјерала по гори вјетровуше.
ГРУБА: Мионе, да би ми срце са мном било! Да је са мном, мирна бих била.
РАДОЈЕ: Биједна Мионе, кад срце гори - гори; није камо тугу утећи.
МИОНА: Иди! - Ваше туге, сјетне жене, на руке од људи дошле. Распирамо се и придирамо се за њих, и још им смо криве. Тко људем вида оброк? Жене! Тко их пуђа од буха? Жене! Тко их крпи? Жене! Тко им у кући ради? Ко им упреде и кошуље кроји? Жене! Голи би без нас ходили; а нут, а нут какви су. Сјетни, да жене утеку од вас, не бисте ли исцркали од зиме у буру? Нут оно кад вјереница вјеренику киту свије, и тамо у Дубровнику, како сам чула, водицом од руса и њеким прахом, који толико лијепо мирише, потруси одзгара, да је једна милос видјет; а они нам вазда туге задају. А чула сам у Дубровнику реку: "А не рец' то прид женами, а не науч' то жене!", како да су њим жене папагали, да онолико говоре колико их уче; а: "Држ' жене на узди, не дај им слободе!" Имали би нас обуздат и жвало нам у чељус ставит, да се давимо и да свезане стојимо и да њим не умијемо ништа; а Бог зна тко је разумнији, бољи и светији, али ми али они. Води им невјесте у злату, у свили гони невјесте, једа им смо драже, морите бабице учит невјесту, како би вјеренику угодиле. Начињамо се ми, зачињи им у колу, једа бисмо им исправне биле; а ми, небоге, нигда им праве. Гови како кокошица, буди пура како голубица, љуби драга свога како грличица, пој како славиц - све залуду! А ми њим криве, а ми несрјећне! Да су благосовљене оне старе жене што се приповиједа да рекоше: "Пођ' с тозијем богом толико робство!" тер ти рекоше људем: "Пођ'те збогом, нећемо вас!" I узе свака штит, копје и сабљу, и учинише међу собом краљицу и војску од жена. I почеше ударат на људи, и добише људи; и оне тада бијеху, како сад, које владају градове, а људи бијеху за ништа. Ма то добро ми жене изгубисмо, ер злочеста једна жена пође се рват с једнијем јачијем човјеком од себе, који ју обали. Отоле женам пође назада, како ви знате, на укидовање - брижне, вазда губимо ш њими! Тако, моја Грубе, зло; а ја рекла сам не бих се удала, да ми дају.
РАДОЈЕ: Мионе, знаш ка је? Хоћ' се не удат, тад неће ни сватови по те доћ, ни се ће пјет, ни се ће играт. Ако ћеш плакат, плачи; ако ли ћ' се веселит, Радоје је твој.
МИОНА: Брижан Радоје, оњезијем слаткијем ријечми ме веже, лисицо!
ГРУБА: Моја Мионе, да би мени Драгић био какав је Радоје, ја небога сада не бих тужила; а кад се сам њему дала, веће сам његова, а нијесам моја.
МИОНА: Уда' се, да нијес' твоја, - добре печенице!
РАДОЈЕ: Ходи сјемо, Мионе! Узми ти мене, а да сам твој, а ти твоја буди.
МИОНА: Брижна Радоја што говори! Мајчино је; за то с мајком говори, брајо!
РАДОЈЕ:
Миона жели,
а маја вели:
"Раде млади,
Миони драги!"
МИОНА: Ту, ту!
ГРУБА: Брижна Миона, пухала на врућ укроп!
МИОНА: Козлићи у жито! Кец, овамо! Радоје, не да'! Грубе, помози!
РАДОЈЕ: Кец, овамо! Вук те не уио!
Пети призор
уреди
ПЛАКИР (сам): Плакир има плакир од Плакира који има. Жуђење, отац мој, кад видје лов с кијема к њему дођох: "Овако ловци ваљају који не само с ловом се враћају дома, ма с ловом вриједнијем и с ловом достојнијем хвале. Тко кад што улови, весеље му је за они дан; ма кад се вила улови, весеље је за много дана". Ма тко је сада славнији, честитији и већи од мене? Гдје су ове бијеле виле, да им укажем овизијем луком што је наша крипос. Отац ми је заимао свој лук, да се браним од врлости бијелијех вила, које нека дођу на Плакира и да се освете. Јес! А неће изит, најлише кад ови лук упазе, од кога боје ли се, оне т' најбоље знају. Ма што ја не идем наприједа и од кога се бојим? Ајме, ајме!
ПЛАКИР:
Плако тужан
оста сужан,
а, Љубави, твоје стриле
освојише бијеле виле.
ПРВА ВИЛА:
Стави доли лук и стриле;
такој хоће бијеле виле.
ДРУГА ВИЛА:
I вук мнозих, брајо, уцвили,
а кадгоди и он процвили:
знат ћеш што је чинит силе
и што 'е хитат бијеле виле.
ПРВА ВИЛА: Сестрице, свеж'мо га за ови дуб; није Плакира у наш двор водит, ер сјен од Плакира бијелијем вилам може наудит.
ДРУГА ВИЛА: Свеж'мо га и зов'мо виле, да научимо овога злића што је хитат бијеле виле и чинит их робиње горуште Љубави.
ПЛАКИР: Тко је тај, чисте бијеле виле, да се не би приварио при такој љепости? Плакир је за плакир дат; а кога Плакир хита, тај је, што се рече, на плакир дошао. Нисам злочинац, ма за плакир, без кога виле чему су?
ПРВА ВИЛА: Кад си Плакир, а ми да од Плакира плакир имамо. - Скочи, зови друге, у руци нам је непријатељ, - да се осветимо!
Шести призор
уреди
ДИЈАНА: Мудрости, наш худи непријатељ ово је у нашијех руках свезан! Упитај Правде којијем бичем имамо га фрустат.
МУДРОС: Правде божице, осуди Плакира, непријатеља чистих вила.
ПРАВДА: Суд је мој, да Плакира бијеле виле омрче, нека остане груб, да се у њ веће нитко не вара; и како је зла срца, да је и црна образа, и да га у свој двор ставе у тамницу, и да затворен за сада тако стоји. Мој суд такој хоће, и друго за сад да му се не чини.
МУДРОС: Дијана божице, ото суд Правде. Узмите црну мас, црн му образ учините, нека, како срце има горко и грубо, да и образ укаже горк и груб.
ДИЈАНА: Дивице, чујете да му се црн образ учини?
ПРВА ВИЛА:
Образ ти црн буди, како су тва дила,
непр'јатељу худи од причистијех вила.
ДРУГА ВИЛА:
I црн ти тај поглед, којијеме толикој
задаваш тугу и злед младости лијепој свој;
буди црн и твој смих који се с радости
каже лип, сладак, тих, а пун је горкости.
ПЛАКИР: Бијеле виле, црна дјела бијелоћи вашој не достоје се, да црна дјела чине. Ви оцрнисте плакира од свијета. Плакир да је вам с радости вазда измијешан, а плакијером да мед и јад окушате а мој отац Жуђење потврди ови благосов.
МУДРОС: Божице Дијана, Плакир је платио свој дуг; није га веће ту држат. Да се затвори у тврди затвор, да Плакира виле веће не гледају, ер Плакир својим погледом трује.
ДИЈАНА: Хрло, дивице, поведите Плакира у тамну тамницу, да Плакир позна какво је сужанство и тамница од Плакира.
ПРВА ВИЛА: Добровољно, божице!
ПЛАКО: Од сужанства Плакирова да и виле плакир имају: ма сужанство Плакирово хоће још велик мир учинит међу чистом Дијаном и међу горуштом Љубави. А то је, ер Љубав вечерас хоће здружит Влаха Саркочевића својом вјереницом, а то се не може учинит без чисте Дијане; уврћу се, да мир међу њими учиним и да чистоћа и љубав од сада један без другога нигда не стоји и, бијеле виле, веће Плако неће ваш непријатељ бит.
ДРУГА ВИЛА: Плако, груб си: не можемо те такога гледат, а слатке твоје ријечи неће учинит да ти нијеси наш роб; и ходи веће!
ПЛАКИР: Плакир је с вами и с вами буди; а кад је с вами, од груба лијеп ће бит.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|