Госпође и круно, у твојо' љепости
видит је све пуно љувене крјепости.
Образ твој и чело, грло, врат и коси
тер личце весело живот мој заноси.
Позор твој гиздави и руци прибиле 5
горуштом љубави срце ме све цвиле;
ну слатка рич твоја толику има моћ,
да за њу свис моја сконча се дан и ноћ.
Јер кад греш што велит, једна је разблуда,
која се пожелит не море без труда;10
зач ми је драга већ неголи иман'је,
нер да ја могу стећ све ино уфан'је.
Тер ми се приликом ово рећ достоји:
под твојим језиком да слатки мед стоји
измијешан наполи с весел'јем од славе,15
што живот мој воли нер сај свит што праве.
Јер гди твој чујем глас, присвитла госпође,
стрне ми сваки влас а разум тја пође:
толику јур сладос памет ми оћути,
јер ми се сва младас у сласти замути.20
Јер ми се стварем свим изгуби спомена,
тер свога сам не вим споменут имена,
и да нî ствар ина, присвитло суначце,
негли рич једина: замамиш срдачце!
Занесеш чловика и чиниш да је спет,25
зач му слас толика обујми сву памет,
обујми сву мисал, од које сладости
све дни бих ја писал, и не би задости.
I све дни ја стоју, крунице од госпој,
да љепос јур твоју све слави живот мој;30
ну када љувену твоју рич разбирам,
у жељах вас вену и жељом умирам.
Тер нека још речем: када твој чујем глас,
што жељу, мним, стјечем и рајску пијем слас,
која т' се како мед пролијева из усти,35
тер честит кому ред чут се тој допусти;
јер чује што чул ни од своје младости,
ни би чул по све дни ван твоје радости.
Затој те вас мој вик слиду ја, госпође,
јак злато скуп чловик слидити кад пође,40
и с већом жељом још тебе ћу слидити,
Тој сама вазда мож кад хоћеш видити,
и нећеш него цвил од мене жељни чут,
докли се теби вил не згодим ја у скут.
