Године своје мирно живјех ране без Аморових уза, у слободи, безбрижан и без страха да ме згоди икада варка обмане му знане, кадли он нагло нападат ме стане 5 пријеваром па ме к милом лицу води, у којем сва се лијепост свијета роди што к земљи може доћи с вишње стране. Запањих тад се па сам, пун милине, ко птић кад к храни намами га жеља, 10 у намјештену замку хитат стао. Не жалих: звијезде, сунце када сине, рубин и бисер, злато, лијепост веља мамац и мрежа бјеху гдје сам пао. Превео Франо Чале
Франо Чале: Пјесме талијанске Саба Бобаљевића Глушца, СНЛ, Загреб, 1988, стр. 93
