Гиздави цвите мој, мој венче зелени,
чух тужбе и плач твој што посла ти мени.
Тога цић худа злед цвиља ме непристав,
желећи слатки мед - тву милос и љубав,
да бих те утишил' и вирно послужил'5
да бих тве срца стрил и помоћ и лик бил'.
Цић кога свис моја у муках прибива,
без кога вику ја не могу бит жива;
у ком све ме туге находе сваки лик, -
радости ја друге не желим стећ увик; 10
кому сва мâ младос одлучих да служи,
желећи да радос тва мене садружи.
Тога цић дан и ноћ размишљам у себи
како бих са сву моћ послужил' ја теби;
ер си ти мâ слава и моја сва дика 15
и круна гиздава од цвитја разлика;
зач ми је разум твој и твоја доброта
разговор сваки мој рајскога живота.
Ти с' моје желин'је и мисал у мени,
ти с' моје живин'је и венчац зелени. 20
Почтени с' ти мој глас и моја сва гизда,
урешен ки си вас јак небо од звизда.
Прстенчац ти с' злат мој и бисер мој били,
срдачцу мом покој, да веће не цвили.
Љувезан драга тва и твоје крипости 25
мени су блага сва и мојој младости;
у кому живот мој радости све стави,
мислећи разум твој, мој цвите гиздави.
Тадај би лик пријал' ме срце рањено,
кад бих те ја имал' у дружби љувено'. 30
Тој желим на свити и јави и у сан,
да ми је моћ прити у твој крил њеки дан:
румени ер си џиљ изврсне липоте,
из раја ки с' слетил пун сваке доброте,
љубави пун сваке и вјечне радости 35
и жеље прислатке мојојзи младости.
Чему би мени бил липости моје цвит,
да не би у твој крил љубил се на сај свит?
Бесједе, браче, тве од раја да би бил',
пуне су раја све и срца мога цвил. 40
Медена јак сладос љувена тва је моћ,
ку стећи мâ младос размишља дан и ноћ.
С тобом бих прибивал' у лугу од горе,
да бих мôћ туј имал' и да ми бит море.
Не бих се споменул' од жива духа вик, 45
кад бих ја досегнул' од срца мога лик.
Теби бих све благо дала ме липости,
да љубиш придраго са сваком радости;
жеђахан да пијеш приникнув кладенцу,
одколе тву опијеш љувену сву жеђцу. 50
Труђахан чим будеш, почихнеш на мој крил,
нека туј забудеш од срца плач и цвил.
Тога цић не тужи тач жељно тва младос,
дочим те садружи љувена мâ радос,
докле т' се осуди одлука од звизда 55
да веће не труди за мене тва гизда;
ер ми су муке тве по радос љувену
у срцу туге све кијем, друже мој, вену.
Кростој се покрипи и пусти туј биду,
чим верси моји липи прида те бит иду.60
