Гди се је сада дил свак, да му говору

Гди се је сада дил свак, да му говору
Писац: Шишко Менчетић
415. песма првог дела Рањинина зборника.



* * *


Гди се је сада дил свак, да му говору
   што сам чул и видил од ове ку двору;
   зач тко је устриљен од жеље љувене,
   нî већма надиљен милостју од мене.
Ово гре пет годин ер сам ње слуга ја, 5
   тер се мним господин свему што сунце сја;
   још не вим изрити ње даров приславан
   за који умрити вину сам приправан.
Зач кад сам у ње двор, врх себе буде стат,
   како би разговор могла ми већи дат: 10
   хита ме за лице, када ме поздравља,
   ка милос диклице живот мој понавља;
зашто ме пољуби с толиком сладости,
   да мед слас изгуби кон моје младости.
   Честократ обтјече ме грло с руками, 15
   а нигда рич рече која ме замами;
а нигда у пјесан ње урес гиздави
   сву нашу љубезан спиваје прослави;
   нигда свој украс још туј зачне припиват, -
   тко слиши знати мож гди будем прибиват! 20
Зач мени у рају узмни се, дим управ,
   тер се туј не хају скончати за љубав,
   мислећи они глас који ме заводи
   и који сваку слас од свита надходи.
Тер се ја зачуђу милости толикој, 25
   а све што пожуђу оћутим срци тој;
   а све што пожељу, све ми се испуни.
   Затој се весељу прикрасно' тој круни,
затој се благ зову у дружби љувеној,
   највећма кад слову прид овом од госпој, 30
   која се говори на моју заповид,
   нека ми не створи њеку злед љувен врид.
Тер кад се намиру зловољан прид њом ја,
   не може у миру један час да прија,
   докли ми нађе лик љувеној болизни. 35
   Сваки би мнил чловик ње липос да бисни,
толико срчано и мило поради
   ње личце сончано, да јад мој ослади.
   Затој чуј тко слиши, свакога још мољу,
   чим она утиши моју туј злу вољу: 40
нигда ми ухвати срце тма толика,
   тер ја бîх смрт звати приправан довика;
   зач ми злед у кости стојаше никоја,
   тер у тој горкости не имах покоја.
Зач сваки разговор од мене тја пође, 45
   неголи поћ на двор од моје госпође,
   тер прављах сам себи: скончан је живот мој,
   ако ми лик не би тужици који тој.
Да када дотекох смиљено у ње крил,
   до мал час ја рекох: блажени љувен стрил! 50
   до мал час још велих: блажена бољезан
   у којој пожелих ње славну љубезан!
Зач нетом угледа мој образ у тузи,
   нимало цкнит не да да жељно не сузи;
   заче ми принашат свој образ уз лице 55
   а мене упрашат: "Што цвилиш, свилице?
што болиш? што бринеш? што ти је? која злед?
   што такој сад гинеш и копниш како лед?
   Да ли ми твој рекал већекрат нî језик
   да с' радос мном стекал и тузи свакој лик? 60
Затој те још мољу, хотиј ми говорит,
   хотиј ми невољу и твој труд отворит;
   зач виђу тужицу да сконча сад тебе,
   како мраз ружицу жељно кад озебе.
Ако т' бих јоште лик не могла наћ сада, 65
   да сам дај дионик од твога сад јада;
   ако ли ја теби буду лик, цвите мој,
   радос прим' у себи, а тужит већ немој.
На твоју заповид сва моја липота,
   изми тај жељни врид из твога живота!" 70
   Помисли, љувени, бих ли ја весел туј,
   и које у мени весел'је пријах, чуј!
Зач оно гди вели љувена ње младос,
   познах ја да жели мени дат сву радос;
   јер нетом зговори што бијеше зачела, 75
   они час сатвори мене туј весела,
покли ње прибиле угледах руци ја
   живот мој гди миле, која ми ствар прија:
   јер велми љувено грлише мене тад, -
   је ли вам скровено бих ли ја тада рад? 80
Јер се вас у сласти љувеној замутих,
   у мојој кад власти ње љепос оћутих,
   за коју прионух све како за љубав,
   за коју утонух љувено, дим управ.
Такој с њом час велик загрљен постојах, 85
   разговор али лик који туј не својах!
   и које весел'је не пријах тада ја,
   јер ми свис од вел'је милости зани тја.
Најлише кад просу уресни ње урес
   низ грло туј косу, с ком злато губи чес, 90
   тер ми би видити јак анђел из раја,
   коју рих слидити животу до краја.
Такој час од мене мој бисер одступи
   и ктому љувене сеј ричи заупи:
   "Од свита блага сва радостју надходе 95
   када се драга два заједно пригоде;
тер нашој младости тко брани толикој
   да се сад радости не дамо разликој,
   да се сад весел'ју напуно не дамо
   а горкос да вел'ју освјењ нас гледамо." 100
Кад овој дорече ње љепос гиздава,
   они час дотече како рај и слава
   тер чини да сједу, а сама ста дворит;
   зач њеку бесједу заче ми говорит
ку нећу да кажу, зашто бих узрок бил 105
   да жељних поражу љувено како стрил.
   Ар бијеше сва медна, сва пуна љубезни,
   која слас нередна живот мој узбијесни,
тер заупих: "Госпоје, достојно по вас свит
   име се тве поје и цафти како цвит!"110



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.