Дубровачка је мрнарица
дон патрона и краљица
од свијех плави и од свијех дријева,
што по сланој води плива.
А тко ли ће ино ријети,
тај не мисли право умријети.
Јер је капетан свети Власи,
по свем свијети кој се гласи,
под коруном суха злата
којојзи се не зна плата.
Тер се дичи тер се гизда
јак јутрња зором звизда,
проћузорје кад се справи,
да био данак свијету објави.
Тер су плави толи миле
како утве златокриле,
које се легу али плоде
по језеру бистре воде.
А што ти су своји мрнари,
како млади тако стари:
тој су вуци, тој су лави,
који се хране по дубрави;
а левенте сцијене за ништа,
како помет од буништа.
Тер с непријатељи гдје се стају,
за свијет неће да амајнају,
нер се сијеку сви на пече,
докли годи један тече;
тер се храбрено сви крваве,
за не изгубит вјечне славе.
То је слава, то је дика
честитога Дубровника,
од истока до запада
у слободи кој се влада.
Тер су такој Дубровчани
по свем свијету почтовани,
од свијех краља и господе,
и у слободи свуда ходе;
тер су вјечну стекли славу,
подржећи вјеру праву.
Тер по свијети куд проходе,
блажен живот свој проводе,
на срамоту од свијех људи
а најлише од сусједи.
