Љувено дотекох вили ка ме стриља,
тере јој туј рекох: "Ојмех, Бога диља
озри се на мене, молим те, суначце,
да горко не вене ме жељно срдачце;
јер тужно ублидим јак мрзло цвитјице, 5
кад, вило, не видим анђелско тве лице
и хитри твој поглед, прид којим кад минем,
студенији него лед васколик остинем.
Очи још просузе, како сам научан,
одкад ме Бог узе под закон примучан 10
ки љубав сатвори свакому јур слузи
ки ју вирно двори у златој ње узи."
Речен'је од мене овој кад чу, тај час
туј сврну лице ње, пустивши ови глас:
"Често се озирем гди бих те видила, 15
у тугах како мрем да бих ти правила.
Ево т' сам смамљена; знај да ћу усахнут,
ар мука љувена не да ми одахнут.
Дан и ноћ мислећи сва сам проблидила,
у срцу желећи да бих те видила. 20
Ти с' рани мôј босил и свитло суначце,
коју је све носил' ме желно срдачце;
зач покле, мој цвите, тебе сам видила,
вехнући крози те ја те сам љубила.
I мислим љубити вас мој вик до душе, 25
не буди м' цвилити, јак заман ки служе.
Виђ гди сам скончана прî него хоће свит,
јакино кад слана озноби ружан цвит."
