ГЛИУБАВ ми домори, љубав ми додија

ГЛИУБАВ ми домори, љубав ми додија
Писац: Џоре Држић


ГЛИУБАВ ми домори, љубав ми додија


* * *


ГЛИУБАВ ми домори, љубав ми додија,
     У мени ка гори с чемером од змија.
     Ну мнозим би радос кроз љубав умрити,
     У ки број му младос мним скоро ћ' видити,
     Зач ми се срдачце како сниг снебива 5
     Каде га суначце с горкостју обсива.

I дошле јер сам жив, велми се још чудим,
     Кроз ови љувен гњив толико гди трудим.
     Толико гди сахнем притврђи нег ками,
     Дан и ноћ не одахнем сузећи с грозами. 10
     Ни лика находим ван смрти прицирне,
     Сеј да се слободим љубави немирне.
Ох, нарав свакому да своје хотиње,
     А срцу јур мому љувено желиње.
     I птицам крила зда, да буду летити, 15
     А мени јур вазда у муках живити.
     I створи суначцу врх свега свитлости,
     А мому срдачцу разлике жалости.

Разлике жалости кој' ми су приљуте,
     Вај свакој младости ке лкубав оћуте! 20
     Зач у труд пакљени боље би да стојим
     Нер у плам љувени живот свој да гојим.
     Ке лика нимају, муке су све трудне,
     Сеј ну се прем дају одвеће причудне.

Ер звизде с небеса тач ктише одасвуд, 25
     Ких нас крипос стеза на све што да њих суд,
     Ну да ти нећ' вило, и рајска тва липос,
     Заман би м' све било што створи њих крипос:
     Остал бих веће здрав нер јелин од гора
     I јакши него лав тер тврђи мрамора. 30

Тач очи сунчане јур вишњи т' Бог изда,
     При њих су скончане све моћи од звизда.
     Ти с' моје све благо и цвит од бисера,
     Камење с' придраго с источних језера.
     Тим све твој сам поглед што хоће притвори, 35
     Тко стине како лед, позри на њ да гори.
 
Позри на њ да се свих избави бољезни,
     Да му се још у смих све сврне с љубезни,
     I велми дресело у муках ки сахне,
     Позри на њ весело, да тај час одахне, 40
     Ну мене огрди и рану да љуту
     Јак ино лав тврди стигнувши кошуту.

Јур тој ми не може затајат мој образ,
     Какав је, мој Боже, љувени ње пораз.
     Усве ми још чини неправду супротив, 45
     Покли ме прихини како звир укротив.
     Тврђа ствар на свити нигдар се не види
     Ка може живити нер љубав тко слиди.

Сваки свезан шужан већма је слободан
     Него ја, притужан, покле т' бих, вило, дан. 50
     Дан ти бих самохоћ, без рати, примирно,
     Вас мој вик са сву моћ да т' служим привирно.
     Туј службу и виру плаћаш ми тугама,
     Цић које умиру с пригрозним сузама

Ар кроз те грем свуди израњен до душе, 55
     Овакој свим буди нехарну ки служе.


Извор

Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 30-31, Југосалавенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.