СКАЗАЊЕ ОСМО
ГЛАСНИК СПАРТАНА[1] I ВОЈСКА
ГЛАСНИК:
О дружбо Спартани, 1630
што се туј купите?
Ваш је гњев замани,
оружје врзите.
СПАРТ. 1.:
Што је да је пастијер клети
лијепу Елену повратио, 1635
проћ законим[2] ку је смио
неправедно нами отети?
ГЛАСНИК:
Од тега смо ми далече,
да краљицу нами врати;
сад пут Троје шњоме утече,
и у пучину једра обрати.
Нетом на мору он се има,
худа војска од Тројана
с једрим, путу приправнима,
дочека га оружана. 1645
Чини уљести свијем у плави
с многом смећом и брзином,
и они[3] час се на пут стави
и с Еленом и с дружином.
СПАРТ. 2.:
Ах, несрећна прем краљице, 1650
које трпиш смеће и јаде,
ах, невољна несрећнице,
у ке руке сад упаде.
Љута ти је туга на те
недостојна[4] саде пала, 1655
и сцијеним, да си власе злате[5]
од жалости истргала.
Сцијеним, твоје цвијет младости
да смрт скрати[6] несмиљена,
кад би с таком немилости 1660
и с приваром уграбјена.
ГЛАСНИК:
Чеса је је уграбио?
Невјерна је она била,
шњоме се је зговорио,
с вољом га је свом слиједила. 1665
Нетом дође близу плави,
без ниједнога[7] непокоја
рече њему: ма љубави,
вод’ ме гди хоц; ја сам твоја.
Етра и друга не химбена 1670
у гријеху су шњом овему;
видио сам, гди Климена[8]
неправо јој носи спрему.
Етри бјеше кључ у руци,
побјегуће биљег вире; 1675
оне у ставној греду одлуци
у тројанске худе мире.
Прими опаку дружбу, прими,
Троја, граде свијем невјерни,
с невјерницим издавними 1680
гре ти на стан бој чемерни.
СКУП СПАРТАНА:
Право ти те, о љубави,
слијепо дијете људи чине,
ка све узрочиш у нарави
смеће, штете, и кривине. 1685
Ти си пораз свијех земаља,
човјек с тебе не разгледа
брата, госта, бана, и краља,
кума, друга, и сусједа.
Гласовите Спарте дика 1690
с тебе данас црна оста,
ти учини невјерника
краља краљу, госта госту.[9]
Тко да од тебе своје желе
сачувати буде веће, 1695
у краљевске кад постеље
руке улагаш тве грабеће?
Не ћеш, не ћеш, зли пастиру,
невјернице тамне и худе
похвалити злу невјеру, 1700
кад наситиш твоје блуде.[10]
Блажен они над све име,
и од честитијех свијех у броју,
тко законом, без кривине,
вјереницу нађе своју.[11] 1705
Туђу љуби тко год двори,
свеђ је мисли пун сумњиве,
страх ледени свеђ га мори,
и у немиру вазда живе.
С вјерном дружбом љуби своје 1710
човјек мирне дни проводи,
драге ужива свеђ покоје
у весељу и у слободи.
Род, ки се има с туђом љуби,
разложнога име сина 1715
по законијех свијета губи,
ни му остаје влас очина;
а сви они с љуби правом
ове сумње не имају,
паче вазда с вјечном славом 1720
у очиној власти остају.
Човјек с дружбом љуби отете
прикоран је од свијех људи,
и на очите често штете
доведу га своји блуди; 1725
вјереница испрошена
од вјечне је дике и славе,
ка је најлише урешена
с добром ћуди, пуна хвале.
Несрећан је тај од веће, 1730
кому сила од љубави
за његове вјечне смеће
љуби у руке туђу стави;
својом срећом на сем свиту
среће остале све добива, 1735
вриједну, лијепу, племениту,
вјереницу тко ужива.
