Елена уграбјена3/СКАЗАЊЕ ДРУГО

Елена уграбјена
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН'ЈЕ ТРЕЋЕ-СКАЗАЊЕ ДРУГО



* * *


 
                 СКАЗАЊЕ ДРУГО

                  ЕЛЕНА, ЕТРА, I КЛИМЕНЕ

ЕТРА:

   Неправедна о љубави,
љуте ти су стријеле твоје, 1235
новом жељом ка затрави
друзијем дано срце моје!
   Ако ме си с мрзећиме
Менелаом здружит хтјела,
чему к мојијем дворовиме 1240
Парида си сад довела?
   Ако ли си одлучила,
да је Париде мој љубјени,
чему од прије твоја сила
Менелаа пода мени? 1245
   Горим, сва сам огањ живи,
не имам мира ни покоја;
ти си, госте љубежљиви,
сва колика жеља моја.

КЛИМЕНЕ:

   Куда срнеш, о Елена, 1250
не мој части тве изгубит,
с Менелаом садружена
право друзијех не мож’ љубит.
   Ки ће учинит суд од тебе,
када издаш твога војна, 1255
Атене, Арго, Крета, и Тебе
и с Миченом Спарта бојна?

ЕЛЕНА:

   Да то ли ћу ја умрити,
гди ме љубав мријети сили,
и у невријеме изгубити 1260
љуто рањен живот мили?

КЛИМЕНЕ:

   Умри, умри, тужна млада,
не дај, да тва час похуди,
сад се устегни, ако икада,
сад храбрена срца буди. 1265

ЕЛЕНА:

   Није у мени срца мога,
други, други, њим господи:
краљевића гиздавога
у рукам се сад находи.
   Поврати ми, младче избрани, 1270
срце моје, ах, поврати;
чему овако мене рани,
кад ми не мож’ лика дати?
   Ја сам друзијех Твоја дика
право лијепос му не љуби. 1275
Ја без лијепа љубовника,
ти без лијепе мож’ бит љуби.
   Од ствари је драге и миле
уздржат се крепос многа;
ну љувене гдје су силе, 1280
није свјета, ни разлога.
   Што је боље знам и видим,
паче кушам да је овако,
али горе хоћу и слидим,
ер не могу, јаох, инако. 1285
   То ли ћу ову ја невјеру
војну скривит, ки се уздо је
веле веће у му вјеру,
нег у исте очи своје?
   Тријеби је, тријеби, кривој бити, 1290
ако мртва бити не ћу;
тријеби је, тријеби, загрлити
одредјену згара срећу.

ЕТРА:

   Ах, не хара тве лијепости,
о краљице пригиздава, 1295
ах, с неправом твом жалости
ведра лица не скончава.
   Није разлог, у невријеме
да тве данке смрт прикрати,
када ранам љувенијеме 1300
лијек подобан може се дати.
   Не пропусти твоје среће,
краљевића славна слиједи,
ки за тобом веле веће,
нег ти за њим гине и блиједи. 1305
   Срећни дари и честити,
ке нам пода прико мјере,
свједоци су прем очити
од његове љуби и вјере.

КЛИМЕНЕ:

   Ако даре оволике 1310
нам је подо; мисли у себи,
ке дарове, које дике
он, госпође, справја теби.
   Пода му се уграбити,
ко те учи љубав мила, 1315
у ничему крива бити
ти не можеш, гди је сила.
   С војском, ку је он довео
по љепоту твоју избрану,
градове би тврде отео, 1320
а нег тебе не чувану.
   Менелау сва кривина
од тога се има дати,
ки се пошо у туђина
краљевића толи уздати. 1325
   Тва велика срећа учини
њему овако поћ далече,
нека урес твој једини
достојнији други стече.
   Познати је, да прид њиме 1330
тва је дика у несцијени;
с краљевићем достојниме
недостојна друга мијени.

ЕТРА:

   Ако будеш уграбјена,
не ћеш прва бит, краљице; 1335
и братја су тва љубјена
уграбили вјеренице.
   Леда, кад те је породила,
приварит се је Јову дала;
не би ни ти срамна била, 1340
кад би се у њу изгледала.
   Не страши се, ни припада,
кад те витез славни одведе,
да срдити Грци тада
с бојом грабшу тву услиједе. 1345
   I с погубна теби боја,
о госпође, штете није:
биће славна лијепос твоја,
кад се за њу свијет узбије.

ЕЛЕНА:

   Добита сам, већ добита, 1350
тријеби је, тријеби је већ слиједити
краљевића племенита,
ако не ћу тужна умрити.
   Не цкни веће, о Париде,
по Елену твоју ходи, 1355
мисли моје тебе слиде:
кад ти је драго ти ме води.
   Сврши, ке си намислио,
већ смионо сврши дјело:
срце ми си уграбио, 1360
већ уграби и ме тијело.
   Менелао друже, прости,
ето љуби твоја мила
краљевића славна гости,
ко је воља твоја била. 1365
   Ако нијеси ти хотио,
да се дијелим ја од тебе,
чему ме си оставио
с младијем гостом без потребе?
   Ход’мо, друге моје љубјене, 1370
ход’мо, веће не крзмамо;
све три данас уграбјене,
све три криве бит имамо.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.