Еј невиро нигди те не било
(ИЗ УСТИХ ПУКА ЗЛАРИНСКОГА)
Богдан ми се на војску оправља.
На двору му не остаје нико
Нег Ружица драга сестра своја.
Лепо је је јунак световајо:
Остај с Богом драга селе моја 5
Ноћом беле дворе не отварај
Ни Богдану драгу брату твому
Док не видиш моје беле руке
I на њима два златна перстена
На ки мам су два лепа имена 10
Моје, селе, и твоје заједно.
Мисли јунак нико да нечује,
Све то слуша Сењанине Мате.
Удиљ ми се меће на златаре
I сакује два златна перстена 15
На кимам су два лепа имена.
А кад се је ноћа уфатила,
Греде на двор секи Богдановој.
Тихо ми је из прид двора зове:
Отвор дворе драга селе моја. 20
Лепо му се млада озивала;
Ко ме зове у двору ево ме;
Али моје не отварам дворе,
Ни Богдану драгу брату мому,
Док не видим руке Богданове 25
На кимам су два златна перстена
I на њиниа два лепа имена,
Богданово и моје заједно.
Говори јој Сењанине Мате:
Отвор дворе, драга селе моја, 30
Ако ли га мени не верујеш,
Ево моја под прозором рука
На којој су два златна перстена.
Када га је млада разумила
Изашла је кули на прозоре 35
Босонога без свилена паса,
Гологлава без мараме свилне.
Видила му под прозором руку,
На златни се перстен преварила,
Беле му је дворе отворила. 40
А кад види Сењанине Мате
Не узимље ни сребро ни злато
Већ за руку сесиру Богданову
I меће је на коња узасе,
Пак је води Сењу бијелому. 45
Кад су били сред горе зелене
Рече лепа Богданова селе:
Сунце моје Сењанине Мате
Што се види по срид поља равна?
Ал је гора ал студена вода? 50
Ал је гора снигом забелила?
Ал попети били чадорови?
Ал попали лабутови птице?
Ал су турске на пландишту овце?
Говори јој Сењанине Мате: 55
Што се види на сред поља равна
Није гора ни студена вода,
Нити гора снигом забелила,
Ни попали лабутови птице,
Ни попети чадорови бели, 60
Нит су турске на пландишту овце,
Већ је оно Сењу бели граде
У кому ћеш бити госпођица.
Говори му Богданова селе:
Сунце моје Сењанине Мате, 65
Пусти мене на Дунај на воде
Да умијеин моје било лице,
Зашто ми је пуно потавнило
Плачућ млада стару мајку моју
I Богдана драга брата мога. 70
Кад то чује Сењанине Мате
Привари се ујиде га змија.
Скинија је низ коња вранога.
Није млада лице умивала,
Већ.у Дунај у воду скочила, 75
Берзо млада воду припливала
На другу се страну уфатила,
Из танашца герла запевала:
Остај с Богом Сењу бели граде
I делио Сењанине Мате, 80
Утече ти млада робјиница.
Одговара Сењанине Мате:
Појди с Богом селе Богданова
Ја не жалим што си побигнула,
Већ ја жалим сто те љубјо нисам. 85
Од кад ме је породила мајка
Још ме није нико привариа
Што ти данас да те бор убиа.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
