Покли сам сад сам ја и нитко да мене
чут може, нер дубја сеј горе зелене,
ким мнократ слободно хти одкрит без силе
ме срце јадовно све мисли немиле,
поћу мој цвилит вај, ким скровно све сахнем,5
једа се како дај истужив одахнем.
О срећо, ка њекад велми ме јур мили,
овако зач ме сад жестоко уцвили?
што рано тач веле мој вазе младости10
све своје веселе и миле радости?
за што ме обљубит ктје с прва, јаох, такој,
покли ме погубит имаше овакој?
покли ми с пораза имаше дати плач,
зач ми образ указа спрвице добро тач?15
Вај мени небогу, нијесам ја тврд ками,
одољет да могу толицијем тугами.
Остах с тве незгоде патећи злу тугу
како но без воде кладенац у лугу,
обујми тмасти мрак присвитле моје дни,20
скрише ми звизде зрак, сунце ми потамни;
бојна се хвала сва мени свим прикрати,
моја се коругва гори дном обрати.
С главе ме, јаох, паде украсни вјенчац мој,
којим се њекаде гиздах ја толикој.25
Све се ме медене и драге јур пјесни
у тамне пакљене сврнуше бољезни.
Међу ине ме дике сјевер зли, вај мени,
обори крај рике мој јавор зелени,
ки сгиба с страна свих у љето све гране,30
од зрака сунчаних да мене свеђ бране.
Ки је вај, тер сад вим, драгу ствар сгубити,
ка с трудом велицим буде се добити,
и виђу, праведно да живот наш иној
ни на свит, нег једно размирје, рат и бој.35
Болести, зач ме ти ван пута тјераш сад,
за чин'т' ме тој рити, што рити не бих рад?
Би рек ми вељаше све њешто: не ходи,
а срце предаше прије нег се зло сгоди
и мисал не кћаше ништо чин'т' у смин'ју,40
чес ме ље тискаше проћ мому хотин'ју.
Ох срећо прихуда и тврда зла сило
да ли ме од свуда окружи немило!
вазе ми, што ми да ти њекад у миту,
имали зло вазда добри су на свиту45
Јаох, добро сад видим, чоека слас честита
коли је велицим горкости полита.
Покли се, вај, на плач и на злед рађамо,
и вазда жесток мач у срцу имамо,
добро се моћ бивши чоеку не родити,50
али се родивши тутако умрити
Ох јадна ма туго, да ми знат тва нехар,
ер овди у дуго не трпи ниједна ствар,
и како љуцки род блажен се вик рити
не може, докли год не буде умрити;55
жесток ми зада вај твоја моћ срдита.
Нитко се не уздај у срећу од свита,
ер мнократ у час мал чин'т' згине са свиме
добро, ко нами дал' у дуго јес вриме.
Мож ми узет што имам све, ну с тврдим срцем ја60
поднићу противе трпећ зла свакоја,
тер у тем добро знај, ер право сад рићу,
тебе, ка вас свит сај добиваш, добићу,
и нећу тви јади да ме сад већ море,
ере тога ради знани ми говоре:65
ни право, да тужни свеђ цвиле на свити,
однимит што моћ ни, разлог је поднити,
и ако се охолит у добру не прима,
тако се ни болит зло у злу не има;
ну има свак на свит сај, кад пати ку болес,70
бит како руса тај, ка у злу добра јес;
крипости зач није, ка у сва њих чињен'ја
већ људем требује, него ли стрпљен'ја.
Тијем ти, ако си разуман меу људи
противна подноси, а од блуднијех се бљуди;75
ер гркос мнократ лик у себи злу има,
али пак немоћник своје здравје ш ње прима;
и ако мниш, да нећ множ туга злих патити,
то т' почел нијеси још крстјанин ти бити.
Тријеба је поднити велике муке нам,80
хотећи добити тај вишњи двор и крам;
ер хоће бог свуди, ки з добрим прибива,
да спрва тко труди, да пака почива;
и он ктје болести патити врх горе,
без којих уљести у славу не море;85
отиде на смрт сам рад наше љубави,
у кој лип изглед нам за наук остави,
да вазда на свити (ки добрим зло даје)
будемо слидити његове ступаје,
а то јес да од туга патимо злу нехар,90
не бивши већ слуга, него ли господар
и не да чловику, ки добра вазима
доли, да он вику гору их већ има,
ну их, вјеруј, дили весело он тими,
ких но свит уцвили невољам својими.95
Ни једнога ни слуге божјега, ки рити
може се без туге и труда на свити.
Сви, з богом праведно ки хоће живити,
велми ће нередно све муке патити
Створца згар од небес близу су видити100
сви ти, ким срце јес невољно на свити.
Све свитљи зрак стјече, свак види и зна то,
све што се већ пече у огњу једно злато;
а чловик у већој што је на свит невољи,
тој веће при божјој милости јес бољи.105
О срићо, тога рад, што рих чут од згаре,
почећу већ од сад не сцијенит тве даре,
нег ћу чин'т', да буде слидит дух пут прави,
ер с' њеке злоћуде веоми ти нарави
најпри под тве крило чловика примилиш,110
а пак га немило прем сасма уцвилиш.
Блаженства тва су сва, за све ер су зрит липа,
некрипка, лажива, несвијесна и слипа,
тва добра дијелиш свим, нут гледа' тве злобе,
невридним, а не тим, кима се подобе.115
С тобом су нехарна сва зла се јур стисли,
тва добра приварна пуна су злих мисли.
Свит се у твој својевољи од хипа до хипа
поража невољи, вриђа и расипа.
Химбено све хиниш, с тобом је свеђер лаж,120
добрима зло чиниш, цић да злих помагаш,
при којој јур знан'је вредније јес знато,
него све иман'је и сребро и злато,
кога моћ велика тебе и смрт добива,
како све од вика, ко с вишњим прибива.125
I може све те тве зле силе сатрти
и чин'т' пак, да живе човик вик по смрти.
У њем је божи дар, с ким опћи он свуди,
противна ниједна ствар вик њему не уди.
Добро је изврсно и вридно на свити,130
с почтен'јем ер часно учи нас живити.
Ко годи ш њим ходи, он га свим честита
на небо доводи, на земљи почита,
и свака на свит ствар у дуго додије,
а мудрос никадар, тај се у њој слас крије,135
ком с мисли, знај, моје биће сва однита
таштине теј твоје испразнос од свита;
и уфам још, да мени чиниће живити,
кад други усцини мртва ме на свити,
тад ће моћ свакоја зрит мисал чловика,140
сгублен'је да моја би добит велика.
А твоја зла ћуд тај добрима прем прика
бити ће на свит сај прикорна до вика,
како све она ствар, ка доли под неби
темељна није нигдар ни крипка у себи.145
