Дундо Мароје/Трећи чин
| ←Други чин | Дундо Мароје Писац: Марин Држић Трећи чин |
Четврти чин→ |
Први призор
уреди
ПОПИВА: Бокчило, гдје рече да ћемо наћ Мара?
БОКЧИЛО: На воштарију "од звона".
ПОПИВА: Да умијеш ти поћ?
БОКЧИЛО: Ја, биједан, не знам ни гдје сам ни куд идем, невјеш као слијеп.
ПОПИВА: Да ходи са мном, ја ти ћу вођак бит.
БОКЧИЛО: С тобом, Попива, моје срце попîвâ; ја с тобом макар у пакао. Големо ти винце оно у госпође бијеше; хубава ти је владика у њој.
ПОПИВА: Бокчило, оно је Далматинка, оно је далматинско млијеко сисало.
БОКЧИЛО: Видјет је; није како и оне брижне штурљиве њеке парлашуше.
ПОПИВА: Је ли госпар Мароје златијех дуката донио?
БОКЧИЛО: Донио је њеку скрињицу; тешка је, мним да је мунида у њој.
ПОПИВА: Добро наши посли иду; пођ'мо најбрже!
БОКЧИЛО: Куха ли се вечера дома?
ПОПИВА: Стој миран, биће свега.
БОКЧИЛО: Теби се припоручујем, Пôпо, Попива, мој кнеже и господине!
ПОПИВА: Што ћ' ино нег да си сит и пјан?
БОКЧИЛО: Ах, да те Бог весели, - то толико хоћу.
Други призор
уреди
ЏИВО: Мој Боже, мучно ти је умјет живјет на свијету; мучно ти је знат што се хоће човјеку. Нам младијем успара већекрат да све знамо и да све умијемо; ма бријеме, које нам је мештар, учи нас и каже нам дан по дан ер што веће научивамо, тот мање умијемо. I пара да су веће сцијењени они људи који у себи држе да мање умију нег они који се сцијене да веле знају и разумију, ер тко се веле сцијени, а не умије, операвши чини већу штету нег корис. Ја, будући у Дубровнику, параше ми да све знам и у мојој прозунцијони деспоњах се моју прву братучеду Перу свјетоват и навести да иде у Рим вјереника искат Мара и да из течина хахољка изме триста дуката, како је и учинила, а све то не стављавши памет на што има доћ, нег слиједивши вољу ку ктјех овизијем лудијем медзом испунит за поћ у Рим, - вољу ка ми параше слатка, а сад ми се је у гркос обрнула. Овди сам, а не знам ни умијем који партит обрат. Пери не баста анимо вјеренику се указат, а мени мање од руке иде ријет му. Дубитам ер би ми за зло имао ер ју сам довео, и не би мањкало да ме овди у Риму чини убит. Ин фине није њему одкрит ову ствар, ни знам што ћу. Параше ми из Дубровника отит на пјачер у Рим, а ја сам дошао на мисли, на несан, на велика фастидија, а највеће ми је мислит, кад се вратим у Дубровник, која ми ће чâс бит од лудости коју сам учинио; и ако ми је парало да што умијем, сада разгризам гди ме је моја прозунцијон довела. Напас, гдје не могу ни напријед ни назад, ни знам ни умијем што ћу, тријеба ми је чекат да сам с неба миракулозаменте поможен, инако тонемо на прјешу. Ах, фортуна, гдје ме си довела?! Поћу се вртјет по Риму сјемо, тамо, да ме туга прође и чекат ману с неба или остат руинан.
Трећи призор
уреди
САДИ: Тик, ток!
ЛАУРА: Цхи е гиу? Сади, сете вои?
САДИ: Сигнор Марино сареббе торнато?
ЛАУРА: Нон е торнато анцора.
САДИ: Сигнора, ио не хо да фар ун пагаменто да qуа а уна ора; пер алтро нон ви дариа фастидио.
ЛАУРА: Мо бен, сигнор Марино нон потра стар а венире.
САДИ: Сигнора, нон аверести вои алле ман qуалцхе сцудо? Не авево гран бисогно.
ЛАУРА: Нон церто, Сади мио, торнате да qуа а ун поцо, е сарете соддисфатто.
САДИ: Фаро qуел цхе пиаце а востра сигнориа.
ЛАУРА: (О, сон фастидиоси сти гиудеи!)
Четврти призор
уреди
САДИ: Пер Дио ди Абрам, Исац ет Јацоб, фуи паззо а ласциар qуелле перле! Цортигиане, ах! Бертони, ах! Нон бисогна дормирви су qуесто фатто, бисогна соллицитар, инфастидиргли е баттере ил ферро ментре е цалдо. Сон центо е цинqуанта шцуди, нон соно фрашцхе. Ма еццо сигнор Марино, пер Дио. - Басио ла ман а востра сигнориа, сигнор Марино.
МАРО: Цхе ц' е, Сади?
САДИ: Ле трента перле цхе ха толте ла сигнора, а цинqуе шцуди л' уна, монтано шцуди центо е цинqуанта.
МАРО: Ох, Сади, монтано троппо!
САДИ: Ди танто аббиамо фатто ел мерцато, ет елла се ха цонтентата.
МАРО: Поицхе елла се ха цонтентата, ми цонтенто анцхе ио.
САДИ: I данар авресте аппрессо?
МАРО: Андаво ора а цаса а портарвели.
САДИ: Е дове ви троваро ио?
МАРО: Вените далла сигнора.
САДИ: Нон потриа венир цон ессовои а цаса.
МАРО: Вои сете фастидиосо, Сади! Qуандо ви дицо ио, торнате да qуа ун поцо далла сигнора, ет сарете соддисфатто.
САДИ: Qуел цхе пиаце а востра сигнориа, сигнор Марино; ви сон сервиторе.
МАРО: Аддио, ваго а цаса.
САДИ: Андате ин бонора.
Пети призор
уреди
САДИ: Цаззица! Нон бесогна ессер пигро а qуесто фатто; цостор а пиглиар роба соно фацили, а пагарла соно дури пиу цхе 'л диаманте. Нон во андар алтрименте а цаса, во асцондерми дрието а qуесто цантон пер аспеттар qуесто мио мессиа. Се нон гли инфастидишцо, стентеро да авер ил мио.
Шести призор
уреди
МАРО: Једва се изех од овога вражијега Жудјела! Почела ме је несрјећа персегвитат; тријеба ће бит плаћат дуге, а враг узео и динаре, а динара није! Изнио бијех двијести дукат за платит дијамант и рубин што сам сињори обећао, - нећу 'ој мањкат. Ако они вражији Жудио изиде, триба му ће бит контат од овизијех динара сто и песет шкуда за перле. Једа не изиде! Поћу до сињоре, да ми не би за зло имала јер нијесам, јесу двије уре, у ње био; и оно што ме они вражији отац тјера дат јој разумјет штогоди друго. Још да сињора узазна ове моје туге, топрва би на мене сва зла пала.
ЛАУРА: Сигнор Марино!
МАРО: Бене мио!
ЛАУРА: Чула сам, драго ми је.
МАРО: Што си чула?
ЛАУРА: Од мене тајиш?!
МАРО: Што, сињора?
ЛАУРА: Да ти је отац пришал овди. Што мучиш? Једа ти није драго ер ја знам?!
МАРО: Тко ти је рекао?
ЛАУРА: Јунак његов бил је овди; вели: на проштење је дошал. Веле да је веле трговине донил.
МАРО: Збиљ ли говориш?
ЛАУРА: С Попивом је тај јунак отишал на оштарију делла цампана за двигнут старца и повест га у вас дома.
МАРО: Тер је Попива то учинио?
ЛАУРА: Зач не?
МАРО: Имао је најпрво к мени доћ. (Ах, курвина традитура, заклат га ћу!)
ЛАУРА: Ча је он крив? Он мни добро учинит; а зач? На вјеру ти је добро учинио.
МАРО: Сињора, не за ино нег ер има све мене питат. Поћу најбрже наћ га.
Седми призор
уреди
САДИ: Бен тровата ла сигнора востра, сигнор Марино!
МАРО: Сади, хо уна фацценда ди гран инпортанза, нон ми дар фастидио ора!
САДИ: Сигнор, хо а фар ун пагаменто, ора ора, ди дуценто дуцати; алтраменте андаро ин прегионе.
МАРО: Нон тегли поссо дар ора.
САДИ: Рендетиме дунqуе ле мие перле, цхе ио нон ми поссо пассар алтрименте. Цредереи потерми сервир да вои а огни мио бесогно ди треценто ет qуаттроценто дуцати цоме д' ун банцо, ет ора ал бисогно нон поссо авер ил мио.
МАРО: Сади, нон пенсаво цхе вои фосси танто фастидиосо.
ЛАУРА: Соддисфатело ин суа малора, поицх' е танто инпортуно.
МАРО: Нон е, сигнора, цхе ио нон ли поссо цонтар сти денари ора ора, ма ил бисогно гранде цхе хо ми спингева ад андар престо, е и денари сариан, цоме соно, а огни суо пиацер. То qуа: цинqуе, диеци, qуиндеци, етц. етц. Сете соддисфатто?
САДИ: Сигнор си, гран мерце алла сигнориа востра! Се нон авево бисогно ора, нон ви даво фастидио; аббиатеме пер есцусато. Ун' алтра волта сервитиве делла роба миа, цон данари ет сенза, а огни востро пиацер.
ЛАУРА: Сади, рицордатеви ди qуел пенденте.
САДИ: Сигнора си, ми рацордо бене.
ЛАУРА: Сигнор Марино, ц' е уно цхе венде ун пенденте, доманда дуаценто шцуди, уна белла цоса обисит га! Нове перле! О, добро ти би стао!
МАРО: Све што је теби драго, сињора! Да га видимо; поћу ови посао оправит.
ЛАУРА: На вечеру те чекам.
МАРО: Не знам хоћу ли моћ.
ЛАУРА: Укради се и дојди.
МАРО: Учинићу све што је теби драго! -
Осми призор
уреди
МАРО: Враг узео час и хип кад изиде ови Жудио! Изеше ми сто и песет дуката! Толико ми не остаје у ово зло бријеме, - вражије бријеме које ми се приправља за руинат ме, за расчинит ме. Ах, Попива, руинао ме си, повео ми си врага оца у кућу, - разгледат ће моје ствари! Пацијенција! - Весео иде, а мени срце плаче! - Бевегна галанти! Пер Дио с' џинтио младић и умијеш све; гдје си досле био?
ПОПИВА: Господару, отац ти је дошао.
МАРО: Теби дошао зао дан, зло годиште! Враг ти по душу дошао!
ПОПИВА: Госпару, за Бога што је? Што је интравењало? Једа сам који ерор учинио? Да се ремедијава, ако смо који ерор учинили.
МАРО: Једа си који ерор учинио? Руинао ме си!
ПОПИВА: За Бога, што ли? Како ли?
МАРО: Ајме, није ремедија, псе један! Ти је неотац: дошао је за осрамотит ме, за руинат ме у Риму, за гледат ми конте, за репренџат ме, за кастигат ме!
ПОПИВА: Говоре да је дошао на проштење и да је донио чудне пратежи и трговине; и он говори.
МАРО: А је ли оному непријатељу Божијему вјероват? Ти не знаш како ме је прид сињором нашао и како је за мном трчао с кордом, и ја сам у оно алл' импроввиста фенгао не знат га, и тратао га сам махница, и барижео га је био одвео у тамницу за оружје. Враг узео кад га нијесу објесили, покли он мени ове муке задава. Не знам који га је враг чинио пустит; за оружје у Риму иду вјешала.
ПОПИВА: Ајме, тако ли је? Њетко нам је новелу учинио! А нитко ини неће бит нег Помет; не имаш инога непријатеља у Риму нег онога традитура.
МАРО: Ајме, не знам ни тко је ни што је, нег видим ер ми је све зло на главу пало. Доходи ми воља узет нож тер се убости и не патит веће толике туге.
ПОПИВА: Господару, не ваља се десперават ни тако абандонават; свему је ремедијо нег самој смрти. Да се иде на ремедија! У фортуни се добар мрнар познава; на прову од огња финеца се од злата познава. Није га ту плакат ни ктјет умријет, нег се не абандонат, помагат се.
МАРО: Ја сам изгубљен, ја не умијем што. За ране Божије, је ли које ремедијо? Да, научи ме, све ћу чинит.
ПОПИВА: Хоћ' чинит што т' ја велим?
МАРО: Хоћу, све ћу чинит! Ти мени сад буди господар а ја ћу теби слуга, истом да се исплије.
ПОПИВА: Докле човјек може копорат, ваља да се помага.
МАРО: Ово сам, да копорем и да се помагам.
ПОПИВА: Учин' ово, и нашао ју сам!
МАРО: Да се чини, кад ју си нашао.
ПОПИВА: Пођ' у сињоре и одкриј јо' се.
МАРО: Ово је џусто ријет: "Пођ', узми конопац тер се објес'", - тер се сињори одкрит!
ПОПИВА: Чуј ме, пер амор де Дио, дај ми ријет.
МАРО: Реци; давам ти ријет. Ах, фортуна!
ПОПИВА: Велим, пођ' у сињоре. Сињора сцијени - и не би јо' вас свијет дао разумјет да је инако, - да твој отац има велике трговине, пратежи и злато; и сцијени да је први богатац не од Дубровника, ма од свега Леванта, и зна ер не има нег тебе једнога сина.
МАРО: Зна, све зна! Како толике партикуларита она може знат?!
ПОПИВА: Кортиџане, прије нег узму једну таку пратику, хоће знат тко ти је на крштењу био, - што ти не знаш, - а нег тко ти је отац и како је и што може и не може.
МАРО: Ну, буд' је тако, тер што пак?
ПОПИВА: Пођ' у ње и одкриј јо' се у двије ријечи: "Сињора, сад је бријеме да ме поможеш, а ја, ако сам твој био оволико, сад мислим бит вас твој са свијем мојијем имањем. Ти добро знаш тко сам и тко је мој отац. Мене знаш какав сам с тобом, а мој је отац од лакомијех људи од свијета: ктјет ми ће искат конте, а динаре сам с тобом спенџао; мни да сам спенџалац, ер су оци таки". Да Сади ебрео провеџа свита за једне три тисуће дуката, а да му сињора да пењ, да се само та финта мостра учини, не друго.
МАРО: Нут ријечî; сињора да му да за три тисуће дуката пењ! Пара ли мао пењ од три тисуће дуката? Не имају за три тисуће дукат дзојâ папине непуче!
ПОПИВА: Папине непуче? Ото јој си ти за три тисуће дукат досле дзојâ искуповао, а заборавио си. Ма нека дзоје стоје; сињора има на једном банку за четр тисуће шкуда, што ти, моребит, не знаш. Ма не гледа' ти ништа ино, нег виђ једа ти ово може реушкат.
МАРО: Тер кад се нађе пратежи за три тисуће дукат и сињора обећа, што да послије учинимо?
ПОПИВА: Све да учинимо, све да направимо; тизијем се ће све начинит. Да ти пођеш и да се свучеш из тога велута, и да се обучеш на трговачку, и да пођеш к оцу и да фенџаш, да ти оно нијеси био најпрво, ма ткогоди тко теби приликује. I кад ти устједбуде искат конт, укаж' му свите, а од осталога да' му разумјет да си гдјегоди послао, али да имаш скоџат. I дођ' к њему с реверенцијом.
МАРО: Ствари фастидијозе, партити мучни, а свлачит се из овизијех хаљина! А и не имам хаљина од свите.
ПОПИВА: "Партити мучни, а и не имам хаљина од свите!" Тријеба се је не абандонат, ако хоћ' не остат срамотан и ружан по бради и по глави. А бринеш се хаљинами, како да у Жудјела није хаљина тацизијех за окордат, - гран цоса! Као се си у адверситати веома изгубио! Свак у добру умије папат, ма ну ми се у злу умјеј акомодат.
МАРО: Оршу, Попива, рекао т' сам да те ћу слушат; што ми велиш, све ћу учинит. Ход' напријед, вод' ме куд знаш.
ПОПИВА: "Вод' ме куд знаш!" Да' да танац изведемо! Тао ти Бога, што "води ме"? Отреси се, да пођемо к сињори с свијетлијем образом, ер ако сињора нота твоју маланконију, у суспет узе и не учини ништа, а тебе удри ногом.
МАРО: Оршу, Попива, ресолвао сам се! Да се понесемо као инџењози људи, да се иде к сињори. Не би ли боље било да ја најпрво с Сади Жудјелом говорим и да њега најпрво деспоњам?
ПОПИВА: Екчеленто, добро би било! То те хоћу гдје се и ти почео инџењават.
МАРО: Бî ли у Џанпјетра златара?
ПОПИВА: Бих.
МАРО: Хоће ли донијет рубин и дијамант?
ПОПИВА: Рекао ми је одсад до кварт уре да ће доћ у сињоре.
МАРО: Не би зло било да сињори ја реало рубин и дијамант, који ће Џанпјетро донијет, дарујем и прид њом платим.
ПОПИВА: А хоћ' имат двијести шкуда на руци?
МАРО: Њешто имам, а њешто се могу учас врх двије колајине моје велике и врх маниља серват. Ајмех, Попива, веће није дукâт! Ако нас срјећа не поможе, отидосмо на ошпедао.
ПОПИВА: Бит ће што да Бог; цхи ха темпо, ха вита.
МАРО: Платио сам сада сињори коларин од перала; они вражији Жудио хтје данас динаре у највећу моју потрјебу.
ПОПИВА: I драго ми је, нека сињора волентјерије учини нам ови пјачер. Оршу, да се чини што се има чинит.
МАРО: Пођи ти у Џанпјетра златара, да донесе џоје, а ја ћу поћ динаре провеџат за платит их и наћ Сади Жудјела и деспоњат га за ову работу.
ПОПИВА: То те хоћу, тако ми отресен буди! Пођи, а ја пођох по златара.
МАРО: У кући си онога неоца оставио; проврћ ми ће све моје багателе, пацијенција! Овдје трјеба учинит срце од лава а образ од зле жене.
ПОПИВА: Ходи веће, не пита' за друго.
Девети призор
уреди
ПЕТРУЊЕЛА: Језус, абе Марија, кад се овако стави која на кога, тако ни ије ни спи, нег све њега хоће, све о њему мисли. Ова моја госпођа, одкле је чула да је Мару отац донио толике трговине, тако... Ах, заборавих Мару ријет да се сврати у драпијера Луке, да ми чини донијет печу велута кармизина за вестуру; ах, заборавих и да чини донијет другу печу демашкина бијела; ах, и да се сврати у кожухара за ону поцтаву од дзибилина и за другу од риза. Сјетна, сакраја колико да ови има гдјегоди пуч дуката, тер да их ромијенчом црјепље. Ух, брижне ве оне дубровачке потиштенице штоно се черсају булом и уста на сухвицу чине у корету од абе; кад оптоку која од дзетенина има на корету, пара јој да је њека госпођа велика, - у цокулицах! А, сјетна, ако дваш на недјељу варе, и још да им може то бит! А ове? Одре од свиле; што носе по кући, од свиле; камаре им су обстрте свилом; све у сребру иједу, иједу вазда летуште; свака хоће двије камаријере, које ини посао не имају нег њу облачит и камару начињат, - а како то! Ја не смијем јој ни у камару уљести; ја кухам и перем, и јоште с другом.
Брижна се ја заговорила сама; говорим као да кому сповиједам ово. Ма, расута, гдје ћу ја сад Мара наћ? Рече ми: "Трчи, стигнут га ћеш". Стигнут га ћу! Врагут пед нећу тамо! Стâт ћу овди с стране, тер се ћу нагледат за душу ове милости Божије, и у себи ћу мислит да хоћу за мужа који би ми најдражи од свијех овјезијех људи био. Они има величак нос: ух, не бих га у срјећу! Ах, они, брижна, велика ти уста има: ух, не бих га за мужа, душом мојом мњела бих да ме ће ончас прождријет. - Ма тко иде ово овамо, сјетна? А нут овога с носом и с грбом, њешто у себи мрмори; поћу чут што бледе ослова неманштина једна.
Десети призор
уреди
ТРИПЧЕ: Рече се: тко је бјестија, бјестија ће и умријет, а све што се од мачке роди, све мише лови, и све што лисица леже, све лиха; а што хртица коти, све зеца тјера; а змије што рађају, све то проклето сјеме јадом меће. Хоће ријет да људи - сон стато а сцола, нон парло мига а цасо - велим, хоће ријет да људи партичипају, миссер мио, од овизијех бјестија. Лав има срце и зец ар цонтрадио; пас вјеран - лисица лиха; прасац у гнусноћи - армилин у чистоћи; вук граби - овчица с миром стоји; осао тром - коњ брз; људи њеки од рампине, - њеки дају; њеки осли - њеки ла гентилезза ди qуесто мондо, њеки црнилом мећу као и хоботница, а њеки чисти у језику, чисти у мислех; њеки "Ор миссер мио, ор миссер мио", шарен како и змија, влачи се тихо како и змија; човјек је у форму, змија је у пратику; гриј змију, да те уије; пратика' ш њим, да те отрује. Омо цоперто ди лупо цервиеро, интринсецус аутем сунт лупи рапацес; а фруцтибус еорум цогносцунтур. Све што се од пелицара роди, шије пели; а све што се од млинара роди, све мúку краде. Ет цонцилиум фецерунт, ут доло тенерент. Интендами, фраелло, се пои, цхе ми интендо молто бен ми.
ПЕТРУЊЕЛА: (Брижна, ово њеки пара мештар од скуле, говори да се сам разумије. Сјетне ве њеке придрти!)
ТРИПЧЕ: Е пер торнар гдје бијех, за не платит два солдина пијене; једни се људи находе зли бјестије, друзи се находе добри анђели ет трони. Цум сантус сантус ерис. Цхи насце матто, анниегати, - туо данно. С добријем опћи, ако ћ' добро имат; ја мало прије без обједа не остах за њеку бјестију.
ПЕТРУЊЕЛА: (Сјетна, ах, ах, не могу срцу одољет да се овому човјеку не јавим кад је нашјенац.) - Нашијенче, добар ти дан! Нашега т' ми, нашега! А рече она:
Јаше га,
без нашега
није тега,
наш ми дваш,
није лаж,
ноћ и дан,
гдје ти је стан?
Што ми се гонену?
"Тврдо ти,
меко ја;
тврдо у меко
дах ти ја;
пођи тја;
опет хтио би;
богме и ја".
ТРИПЧЕ: По светога Трипуна, ово што хтијах! Да си честита и да је честита срјећа која ме на тебе намјери, нашјеницо лијепа и пјажевола. Ја богме угоненух ер овди дођох; нађох што хтјех.
"Ја сам твој,
буди моја;
теби мој,
мени твоја;
сладак сан
и покој;
добра воља,
а без зноја".
Угонен' ти мени ову, да ја твоју угоненем.
ПЕТРУЊЕЛА: Угонени:
"Нитко ни
дошао, пошао;
а он мни
да је ошао,
а све сни".
ТРИПЧЕ: Богме неће бит сан, ако ти хоћеш, моја нашјеницо лијепа и драга.
Ја моје,
а ти твоје
да' на сриједу;
да' свак своје,
да се од двога
једно учини;
суначце ми тобом сини.
ПЕТРУЊЕЛА: Сјетан нашијенче, салачљив ти си, ах, ах, ах!
ТРИПЧЕ: По светога Трипуна блаженога, као си ти перла, гиоиа де ориенте. Ја бих с тобом живот учинио кад би ти хтјела.
ПЕТРУЊЕЛА:
Ја бих хтјела,
кад бих смјела;
мајка не да,
све ме гледа.
Не мучи се, све залуду,
а разумјет давам луду.
Ма ово њетко, брижна, њетко иде. Стан' с стране да не мни штогоди.
ТРИПЧЕ: Ки ће враг бит?
Једанаести призор
уреди
УГО: Ах, Помет, традитор Помет, ах, ма фрај!
ПЕТРУЊЕЛА: Брижна, што вели?
УГО: Гарзона цогносцер, серфитор де туа патрона; ми стар суо серфитор, ет ми фолер мал. Ми трар дуцати милле, то мила, qуанто фолер.
ТРИПЧЕ: Нут врага гди је дошао тантат ме, смести ме и посао ми иштетит!
ПЕТРУЊЕЛА: Миссиер, сигнура парлар ти, ми нон гхе парлар, ми нон се импаззо, но.
ТРИПЧЕ: Дицо, гинтиломо, анде а фар ли фатти востри, нон те инпаззар qуи; qуеста е цоса миа, вех!
ПЕТРУЊЕЛА: Га стар qуи, нон гхе посциу андар ми.
УГО: Цхе фолер? Ти фолер цомбаттер цон ми?
ТРИПЧЕ: Со анцхе цомбаттер, qуандо бисогна. Ти пар цоса да гентиломо дисцонциар и фатти меи?
УГО: Цхе авер ту фар цон qуеста?
ТРИПЧЕ: Авер цхе авер, - хо а фар; е а те нон хо а рендер цонто ди фатти меи.
УГО: Фер Тио, фер Тио, ту стар атторно qуа е ласциар брагхе е вита. Левар qуа, фуггир де qуа!
ПЕТРУЊЕЛА: Миссиер, сигнур, нон гхе фар пиазза! А тутти стар пассеггиар. Миссер Доменеддио дао; небого, нут видиш ли?!
УГО: Фер Тио, маттар те анцора, путтана, е путтана туа падрона маттар. Фенга цанцар а тутти!
ТРИПЧЕ: Цон арме е цон суперцхиариа сеи венуто! Ти пар ессер ин терра тудешца е бравар. Пон менте е гуарда бен цон цхи хаи да фар.
УГО: Јо, јо, фенир, фенир qуа!
ПЕТРУЊЕЛА: Нут, враг ти душу не узео! Путтана дир а сигнора, е ми шон путтана?! Лажеш посрјед уста твојијех! Туа мадре, сциурелле, фрателли е туо паре путтане! Видиш ли, небого, како нас је нашао! Не ти пиу венир цаса ностра, не ми аверзер, е ти шпандер ацqуа цалда супра теста, тот!
ТРИПЧЕ: Пер ла верзина Мариа, цан мио падре?! Ах, Дио, рад бих се ја и ти гдјегоди на саму наћ: пер Дио, по Бога и светога Трипуна блаженога, цхе ти фаро ведер ле стелле а меззугиорно. Немо' истом да ја почнем играт назбиљ е давверо.
УГО: Јо, јо!
ПЕТРУЊЕЛА: Јао ти вазда како једному маниголдо ди фурцхе!
ТРИПЧЕ: По Бога, ако почех играт! Се цомензо гиогар делле ман!
УГО: Цхе дир ти зоцар цон ман? Ти спеттар!
ТРИПЧЕ: Видите ли! Суперцхиариа! Цон арме!
ПЕТРУЊЕЛА: Нут, небого, гдје нас сијече! Иди! Цанцару ти вегна! Пер Дио ти га цавар оццхи цун qуесте ман!
УГО: Путтана! Маттар, ту нон вивер; путтана ти ет туа патрона.
ПЕТРУЊЕЛА: Мадунна цара, мадунна, аверзи!
ЛАУРА: Цхе румори сон qуести?
ПЕТРУЊЕЛА: Мадунна, ме га волер аммаззар гиудио! Хтио ме је заклат.
ТРИПЧЕ: Инмеззо ди Рома фар qуесте сацперцхиарие а омени даббен! Вадо де лонговиа ал говернатор. Сапераи, цан традитор, с кијем имаш што чинит.
УГО: Ти фенга ил цанцар, путтана!
ЛАУРА: Сигнор Уго, а гинтеломини пари тои нон си цонвиене фар qуесте цосе.
УГО: Цхе фар? Ферито! Маттар путтана.
Дванаести призор
уреди
ПОПИВА: Која је трјеска оно? Сињора Лаура, што они Тудешак браваше?
ЛАУРА: Не знам! Мним да се је помамил.
ПОПИВА: Сињора Лаура, сама видиш, ово је Пометов господар; таки и слуга! Ах, ах, смијејем се од Помета, од онога рибаода; гди је, како је узазнао да је Маров отац дошао и да је донио толике трговине? Ах, сињора, галант је човјек они Маров отац. Да га видиш! Једне презенције! Господар човјек, како и јес. I узазнао је да Маро у тебе пратика; вели: "Младос је така, и ја сам у младос гори био"; вели: "Драго ми је, ер алманко с галантом женом пратика". I за вратит се, они рибалад Помет, како је узазнао да је господар дошао с толицијем богацтвом, видио је ер с својијем Тудешком тријеба му је далеко стâт од твоје куће.
ЛАУРА: Далек стâт од моје куће?! Умим ти рит ер ћу чинит да издалек гледају.
ПОПИВА: I што не могу на добру, хоће рибалдаријом помагат. Изнашао је једну астуцију: чуо га сам иза једнога кантуна гдје шапће с њекијем и договара се да дође к теби и да ти рече: "Мару је отац дошао, лаком је човјек; узазнао је ер је Маро динаре спенџао, хоће му двигнут фаченде и хоће га повести с собом у Дубровник". I другу је несланију нашао, с којом ће прида те доћ, - да је они махнитац ки га малоприје тјера с ножем, да је његов отац.
ЛАУРА: Ах, ах, добра је та!
ПОПИВА: Рибалад један, нут што је инмаџинао! Би ли враг оваку астуцију инмаџинао?!
ЛАУРА: Рибалди рибалдаријом хоће са мном живит. Ја Мара љубим с правога срца и, ти видиш, одгоним свакога, а њега самога хоћу, и њега самога љубим и љубићу до смрти.
ПОПИВА: Види се, сињора, све се види; а та твоја љепота и ти спирит твој, који не има пара у свем Риму, не море инако учинит нег љубит онога који тебе адора, онога који је чертаменте дењ од твоје љубави. Једна је ствар, - њешто се брине, мало је у фастидију.
ЛАУРА: Ча се брине? Море ли гдје моја помоћ у таку бригу?
ПОПИВА: Ах, заборавих ти ријет: били смо у кожухара; готова је фолдра од дзибилина.
ЛАУРА: Кад ју ће донијет?
ПОПИВА: Рекао ми је, сјутра ју ће у јутро донијет.
ЛАУРА: Да ону од риза?
ПОПИВА: Свршује ју; Маро је сам био у њега. Ах, колико те они властеличић љуби!
ЛАУРА: Има замјену. Ну каж' ми, у ком је фастидију?
ПОПИВА: Рад би, као је ужанца од трговаца, указат оцу да је штогоди и на трговину настојао, нека му добровољније да имање у руке. Стави мало на удицу, да ухитиш веле, - разумијеш ме?
ЛАУРА: Ах, ах, добро велиш; могу ли ја што у то помоћ?
ПОПИВА: Сињора, а што не мореш? Све ти мореш. Ма се моребит акомода; нека, договорићемо се, још ћемо говорит. Сињора, тријеба је да се сви инџењамо на корис. Што је он, то си ти; што си ти, то је он; његово добро - твоје добро, а ја вам сам вјеран слуга. Одсада ћемо, сцијеним, ларгије живјет; кад је веће дукâт, разлог је да се и веће пенџа; за ино нијесу дукати него да се пенџају.
ЛАУРА: Истину велиш; ја сам приправна за Мара живот а нег ча ино.
ПОПИВА: Ти си вазда права госпођа била, и бит ћеш увијеке. Поћу, сињора, у Џанпјетра златара чинит да донесе рубин и дијамант.
ЛАУРА: Пођи. Ако видиш Мара, реци му да дојде к мени.
ПОПИВА: Хоћу, сињора!
Тринаести призор
уреди
ПОПИВА: Могах ли, могах ли игда у бољи час доћ к сињори нег дођох? Море ли иједна ствар боља бит нег што аванцах трат Помету? Ер знам; доће к сињори, наше јо' ће туге сповидјет; - рофијан је астут! Ова наш ће импресијон од сињоре штитит: да јој највеће истину Помет пак говори, неће вјероват; сцијениће да Помет за свој интерес говори зло од нас. Ах, Маро, гдје си, Маро? Сад искрсни, сада си од потрјебе. Ма ово га, пер Дио! - Ах, господару, нигда нијеси на боље бријеме дошао нег сада! Аванцао сам Помету трат: рекао сам сињори с добријем начином да не вјерује Помету, ако што од нас зло рече; ер ће рибалад доћ к сињори са свијем нашијем тугами. I вргао сам дзар на тавулијер: тегнуо ју сам ер си се ти оцу рад указат ер си настојао на трговине и да имаш пратежи. Њој не би дао вас свијет разумјет да твој отац није донио тезоро у Рим, и диспоста је све учинит. Пођ'мо сада прије нег традитур Помет дође.
МАРО: Ах, Попива, сад познам ер ваљаш, ер ми си вјеран слуга и да имаш инџењ.
ПОПИВА: Пођ'мо сада у сињоре, не изгубимо ове оказијони. Говорî ли с Жудјелом?
МАРО: Говорих. Ото га, иде отуда. Даровао му сам сто дукат, да ме серва за три тисуће дукат сфитâ; ма пас неће инако нег да му банак од Олиџата провеџа три тисуће дуката, на ком сињора држи дукате.
ПОПИВА: Сињора ће све обећат. Гди је Жудио?
МАРО: Ово га, иде. Ах, Попива, ако нас срјећа не поможе, руинанији смо људи од свијета.
ПОПИВА: Пушта' сада маланконију! С курвами имамо што чинит. Чин' да си сада мариол: уњигај, умјеј фенгат. Ово Сади Жудјела.
МАРО: Попива, нека је мени, ласциа фар а ми!
ПОПИВА: Сади, сете информато д' огни цоса?
САДИ: D' огни цоса.
ПОПИВА: Фа цхе ту сеи аццорто.
САДИ: Нон аццадон троппе пароле цон ме.
МАРО: (Тик, ток.)
ЛАУРА: Сигнор Марин!
МАРО: Падрона миа долце!
ЛАУРА: Петруниелла, тира.
Четрнаести призор
уреди
ПОМЕТ: Је ли икому на свијету срјећа у фавор како је мени! Пара да гди хоћу доћ, тако ми и приправи што хоћу. Намурала се је на мене - није инако, и није чудо: цум сапиенте фортуна семпер цонверсабунтур, с разумнијем срјећа стоји; с лудјаци, с потиштењаци, с ињоранти она не опћи. Јесу њеки ки ми се разумију; кажу с два кујуса: "Ерго аппробитур", истом пер литтера говоре како и папагали, а на ожет су, - не имају ништа! А њеки су који копајући, бастахујући добуду свитан кабан; из гуња се свуку у свиту, пак стеку перперâ доста; и на дукате се осладе, и дукатâ стеку; и дукати пак обуку се у ризе тер шетају: "Ово сам!" и "ја сам" и пара му да је и он. Бастаси; веле се хоће! За властелину човјеку бит хоће се чиста крв од јухе, од капуна и од јаребице учињена, а не од лука чесновитога и од срдјела. Ово се море ријет човјек, - ја сам човјек ки с галантаријом идем, разумно се владам, нијесам рустик, ала ми не пара да сам! Добра срјећа са мном је, а ш човјеком је: умијем ју карецат, тако са мном добровољно и стоји.
Фелицитатис фелицитантиум! Нађох Дунда Мароја алла оштариа делла цампана; укратко га информах, ухитих за руку, поведох, поведох на кућу сињора Мара. "Сињор" се сад зове; ја те ћу до мало послије! Информах Дунда Мароја ер ће Попива доћ с Бокчилом, да ш њим уњига, докле га у кућу стави. I рекох му: "Попива, слуга Маров, неслуга Марина, од онога убога од памети младића, не зна од твога дошастја; да' му разумјет да си донио велике трговине, ер они имају чудне фаченде с сињорами чинит. Обеселит се ће Попива, докле те у кућу стави", Ото т' излази Попива с Бокчилом; ја се скрих за кантун. Курвина старца што се умије добро акомодат, а ја га научих! Без мене се не умијаше обрнут! Тамо Попива с кортезијом: "Господару, добар дошао!" Поведе га у кућу. Рекох: неа, дошао вам је мештар у кућу! Одсад до мало послије говорите са мном.
Ја, реушкавши ми ова новела, трчим, летим, да ми је у посес уљести од сињоре. Сигнор Уго, ти си сада господар! Сентенцију си имао у фавор; а ја ћу твој бити ередус цоерендус; а мој ти ће трбух слуга бит, а ја га ћу карецат за твоју љубав. Ма што ја чиним тер не идем у сињоре, тер јој не сповијем мизерије Марове и наше феличитати? Ма, с врагом, нут што је бит акорту! Ако Мара нађем у ње, qуае парс? цуиус? qуаре? Нашао сам ремедијо, фенгаћу да и њега иштем, да му узмем колач ер му је отац дошао. Ста бене! (Тик, ток.)
Петнаести призор
уреди
ПЕТРУЊЕЛА: Тко куца доли?
ПОМЕТ: Пријатељи!
ПЕТРУЊЕЛА: Помете, није госпође, има потрјебу.
ПОМЕТ: Сињора Лаура, двије ријечи, ако је твојој милости драго. Једа је сињор Марин гори?
ПЕТРУЊЕЛА:
Доли - гори,
моли - твори;
нећу сада, -
ход' отуда;
нути врага:
отвор', драга;
нут напасти, -
Помо, то с' ти!
ПОМЕТ: Петруњелице, драга птичице, остав'мо салац! Ваш је посао: шес ријечи сињори Лаури!
САДИ:
Ла сигнора е сигнора;
фрател, анде ин бона ора!
Огги нон си да рицетто
не а Помо не а Пометто.
ПОМЕТ: Ки је враг ово? Ова се чељад руга мном. Нон си потриа дир дуа пароле алла сигнора Лаура?
ПЕТРУЊЕЛА:
Ла сигнора дорме, Помо;
нон аверзе а нигун омо.
Тентазиун, стага фора,
анде а бевер цхе xе ора?
ПОМЕТ: Неборе, Петре, што су ти рузи? I прије си са мном говорила. Нут врага, неће да свој посао чују! Ваш је посао! Петруњела, по крштење које на себи носим, остав'те те цанце!
ПЕТРУЊЕЛА:
Друзи нам колач узеше,
тебе нам вухву ријеше.
Вухво, изиди!
госпо, сиди,
да те напас
не нађе овчас.
ПОМЕТ: Је ли враг жене узео?! Ваш је посао, Петруњела; ви нијесте у свој памети!
ПОПИВА: Лупежу! "Госпар је Мароје дошао", - је ли што друго? "Лакомац је" - је ли што друго? "Конте ће Мару искат", - је ли што друго? "Маро је спенџао", - је ли што друго? "Отац га ће у Дубровник повести", - је ли што друго? Ти с Тудешком идеш с дукатми; неће те сентенцију ти дава ова кућа; неће те ни с дукатми ни с ничијем! Лупежу, довабио се си на одор од њекијех капуна који се у сињоре пеку вечери; овди није твоје пиће!
МАРО: Ну, чека', мариолу један! На ти начин, рибаоде један!
ПОМЕТ: Сигнор Марин, ја не знам што сам теби учинио.
МАРО: Утече рибалад један! Ну стигнут те ћу, не бој се.
ЛАУРА: Е, ласциало андар, сигнор Марин, е ун полтрон; нека иде злом чести.
ПОПИВА: Да нас се неће остат рибалад један.
МАРО: Неће ми скапулат друговја.
ПОПИВА: Господару, да се оправи што се има оправит, а њега удри с врагом. Сињора, хоћу ли поћи ја Џанпавула, фактура од Олиџата, дозват, да асикура овди Сади за три тисуће дуката?
ЛАУРА: Пођи, пођи, ја сам контента. Сигнор Марин, а ви нећете ли узит гори?
МАРО: Сињора, поћу ја оправит што имам; сад ћу се опет к теби вратит. Кад дође Џанпавуло да' му ријеч.
ЛАУРА: Хоћу.
МАРО: Петруниелла, пиглиа qуеста спада, бене мио.
ЛАУРА: Спомени се доћ на вечеру.
МАРО: Хоћу.
Шеснаести призор
уреди
МАРО: Добро, по муку Божију, добро! Изех три тисуће дукат од сињоре: они курвин марио мало вас посао не иштети! Помете, Помете, научит те ћу живјет. Баста, сада овди није тријеба спат; фортуна је с нами. Поћу се свућ из велута и обућу се на трговачку и отит к оцу и фенгат да га прије нијесам видио. Овди је тријеба образ од курве учинит: тријеба се је убезочит, ријет: "Ја нијесам те прије видио!" Тот је ткогоди к мени приликовао, - враг! Кад пратеж укажем, све се ће начинит. Ах, Жудио оста у сињоре; поћ га ћу дозват. - Сади!
САДИ: Сигнор Марин, цоммандате!
ЛАУРА: Сигнор Марин, орденала му сам да ми донесе сто лакат курдјеле од злата, три прсте широке, за павијун; ти га ћеш тамо платит.
МАРО: Добро, моја драга, све што је теби драго. - Сади, ашцолтаме бене: воглио цхе qуеи тре милиа дуцати ди панни нон мовиамо алтрименте дел востро магаззин. Е ци е пиу панни дентро цхе пер валута ди тре милиа дуцати?
САДИ: Миссер, нон венете вои а ведер ил фатто востро? Е ведете се соно пер валута ди тре милиа дуцати. Сон тутти панни фини ди Оланда; ци соно анцхе, ма поцхи, панни леггери. Вените а ведер ил фатто востро.
МАРО: Нон аццаде цхе ио пиу гуарди, ми фидо ди вои. Нон ми потресте дар адессо ла цхиаве дел магаззин?
САДИ: Бесогна прима цхе 'л банцо ми фацциа сицуро.
МАРО: Парлате бен. Авересте вои ун саио ет цаппа ди панно тутто шцхиетто да престар а ноло?
САДИ: Не хо вентицинqуе, се пур ви бисогна.
МАРО: Ми бисогна ун саио ет уна цаппа сцхиетта. Соламенте андемо алла буттега востра финцхе 'л мио сервитор торни цон ла цоса аццонциа цон банцхиере.
САДИ: Андиамо!
Седамнаести призор
уреди
ПЕРА: Јаохи, бâбе, у који ви ти час из Града пођох и лијепо ти се самохоћ стависмо на кару! Пошла сам да нађем вјереника, а, јаох, мој се је вјереник изгубио, тако да га већ није моћ наћ.
БАБА: Тко злице слиједи, моја кћерце, тај се је веће изгубио. Ото нас наш гријех доведе у ове стране гди свој бјежи од својијех.
ПЕРА: Јаох, доведе нас у стране гдје су камена срца од људи! Сцијениш ли ти да Маро није узазнао ер сам ја за њим дошла у Рим? Ото је та сад љубав међу дразијем, - чине се не знат!
БАБА: А тко не зна ер си ти овди? Јур веће свак зна нег само он, ер, моја кћерце, не хоће да зна; у злице се је вас ставио, гдје ће и душу изгубит. Ах, младости, младости, луда младости! Дочекали моје старости, да познате како ваш вјетар није ино нег лудос, него мало видјење, него злочество, неспознање! У злице сте ставили ваш контент и ваш мир; туј се сте забавили. Брижни, не видите ли ер с канкари имате што чинит који вам иједу и живот и имање и част? Гриње су зле жене; злочести, по брадах вам се познава које вам, брижни ходили, опадају.
ПЕРА: Бâбе, оно њека дјевојка одонуд излази; пара да је нашијенка; да' да ју упитамо тко је и једа ве што зна од наше сјете.
БАБА: (Мучи, говорî!)
ПЕТРУЊЕЛА: Сјетна ве, Петре, не ходила! С чијем бијеше манигодо они дошао, да нам од Мара зло говори, од Мара, ах!
БАБА: (Ова дјевојка пара да Мара мијентује; нашки говори.)
ПЕТРУЊЕЛА: ... од Мара нашега доброга!
БАБА: Кћерце, добар ти дан!
ПЕТРУЊЕЛА: Тко је ово? Тко сте ви? Ти параш Дубровкиња.
БАБА: Из Дубровника смо на проштење дошли. Кћерце, једа ве што знаш за њекога Мара Маројева Дубровчанина?
ПЕТРУЊЕЛА: Брже за нашега Мара питате? Млад властелин од двадести и једно годиште, пристао дјетић?
БАБА: То је, то је он! Једа с вами стоји?
ПЕТРУЊЕЛА: С нами је и с јутра и вечер, и не одходи од нас.
БАБА: А тко сте ви, сестрице? Кажи ве ми.
ПЕТРУЊЕЛА: Стојим с једном госпођом; кортижана је прва од Рима. Маро ју добро хоће; све што има, све 'ој дава.
ПЕРА: Ајме, ајме, умријех!
БАБА: Брижна!
ПЕТРУЊЕЛА: Сјетна, што ти би?
ПЕРА: Није ми ништа; мало ме срце забоље.
ПЕТРУЊЕЛА: Из Града ли је ови дјетић?
БАБА: I он је, тужан, из Града.
ПЕТРУЊЕЛА: Би ли се у моје госпође окордао?
БАБА: Моја сестрице, те су кортижане зле и не добре; тој ти је велика сјета; та је кагоди злица и пустош; то је куга од несвијесне младости.
ПЕТРУЊЕЛА: Сјетна, што говориш? А једа како и оне ваше од Пелила и од Подмирја ке се вазда од буха пуђају? Ово је госпођа и краљица богата, пуна јој је кућа сребра и злата.
БАБА: Оне су наше од Пелила велика сјета, а та је твоја гора нег зла срјећа. Брижно им имање а сјетна добит, мађионичине једне!
ПЕТРУЊЕЛА: Онака каква је моја госпођа, - у њу је Маро спенџао веће пет тисућ дуката.
ПЕРА: Јаохи мени, ајме мени!
ПЕТРУЊЕЛА: Брижна, што овому дјетићу би?
БАБА: Једа ти што би?
ПЕРА: Јаохи, и сад ми зави срце!
ПЕТРУЊЕЛА: То се си нахладио. Како ријех, у њу је Маро спенџао пет тисућ дуката, и мисли ју за жену узет.
ПЕРА: Јаохи мени!
БАБА: Неборе, трпи; сада немо' јаукат.
ПЕРА: Јаох, а може ли се трпјет и не јаукат?
ПЕТРУЊЕЛА: Брижника! Што га је нашло?
БАБА: Рече: "Узет ју ће за жену". На, узми! То му не може бит: свезан је.
ПЕТРУЊЕЛА: Како свезан?
БАБА: Вјерен је, јесу три годишта.
ПЕТРУЊЕЛА: Маро је вјерен?! Је ли, драга? Нут традитура, а мојој је госпођи говорио да ју ће узет свакако за жену.
БАБА: За жену?! То се не море трпјет! Хоћу да знаш ер је вјерен и јер му је вјереница овди у Рим дошла. Не даду се тако те ствари чинит. Нут, небого, реци то твојој госпођи: "Пушта' ту мисао, ер ти традитур дава разумјет: то не може учинит".
ПЕТРУЊЕЛА: Да богме т' јој ћу најбрже ријет! Поћу њеки посао оправит гдје ме је послала. Остај збогом, бабе. Истом ми се је мило с нашјеницами разговорит.
Осамнаести призор
уреди
БАБА: Чу ли, небого?
ПЕРА: Ајмех, бабе, јес' ли чула од мога невјереника? Ма ово Џива! - Џиво, узазнали смо и чули смо и наслушали се смо.
ЏИВО: Неборе, чему сте саме без мене исходиле надвор?
ПЕРА: Џиво, зло смо учиниле, ер смо узазнале нашу велику тугу и невољу и нашу смрт.
ЏИВО: Што је, за Бога?
ПЕРА: Узазнали смо с кијем Марац опћи и како је све сплавио у њеку злицу; и вели, хоће ју за жену узет.
ЏИВО: Још би то мањкало! А, традитуру, а, несвијесни лудјаче, то од тебе наша кућа мерита?!
ПЕРА: Ајме, то ли ја од њега меритах?!
ЏИВО: Пођ'мо, тријеба је ставит памет на ово; овди му је отац и знам што ћу учинит.
БАБА: Брижна, луда младости, веле ти лудијех ствари чиниш! Веле ти туга невољне мајке и мукâ тужни оци за вас подносе; а ви вјетар што вјетар! А ви, брижни, у старос гријехе ваше плаћате, кад би бријеме од добријех дјела, да плáту, чâс и покој имате.
Деветнаести призор
уреди
ГИАНПАУЛО: Бон гиорно алла сигнориа востра, сигнора Лаура.
ЛАУРА: Бен венга, миссер Гианпауло мио.
ГИАНПАУЛО: Волете цхе фаццио Сади сицуро ди тре милиа дуцати?
ЛАУРА: Миссер шî.
ГИАНПАУЛО: Цхи ама ди цор ил суо галанте, сиццоме ло фа сигноре делла персона, цоси анцора ло фа падрон делла роба.
ЛАУРА: Сигнор Марин е патрон ди ме е ди тутто ил мио.
ГИАНПАУЛО: Беато цхи в' е ин гразиа востра! Се ми вол цоммандар алтро?
ЛАУРА: Сон а пиацери востри, миссер Гианпауло мио царо.
САДИ: Сигнора, волетеми цоммандар алтро? Ди панни ласциаро фар а миссер Марино qуел цхе ворра?
ЛАУРА: Си, си, датели ла цхиаве дел магаззин. Рицордатеви ди qуеи центо брацциа ди цурделла.
САДИ: Сигнора, си ми рецордаро.
ПОПИВА: Ја ћу поћ господару, ако му што узбудем од потрјебе.
ЛАУРА: Пођи, чекам вас на вечеру. Чујеш ли, бî ли у златара?
ПОПИВА: Сад ћу поћ.
Двадесети призор
уреди
ПОПИВА: Ово ми оправисмо! Попива сад попијева'! Из морске пучине изеше се три тисуће дуката! Кому би ово ишло од руке - римској кортижани изет дукате из руке, изет јој срце из тијела?! Добро прође: лакомос лакомости добисмо! Ова је ставила на удицу нариклу за изет смудута, - ставила је на перикуло три тисуће дуката за учинит се госпођа од песет тисућ дуката. А ставила се је у фантазију да ју Маро узме за жену. Да се злом женом ожени, лијепо би учинио! Ото, да је мудар, тако би и однио ове три тисуће дуката, а њу пјантао и платио једнијем кантуном; ма не умије. Ах, да је мени чинит! Ма га ћу поћ наћ, да с оцем когагоди врага направи. Кад Мароје види пратеж, све се ће начинит.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|