Дундо Мароје/Први чин
| ←Пролог | Дундо Мароје Писац: Марин Држић Први чин |
Други чин→ |
Први призор уреди
МАРОЈЕ: Ајмех, ајмех, моја старости, на што ме си довела, да се по свијету тучем за дезвијанијем сином, за харамијом, да из морске пучине извадим злато, да из јаме беза дна измем имање! Пет тисућ дуката дах дјетету у руке! Вуку дат у похрану месо! Јаох, ваљало би ми дат дваест и четири коње на дан, на сваку уру свога, за ерор ки сам учинио.
БОКЧИЛО: Богме би ти, господару, ваљао коњиц и сваку уру свој, и једва би се донио дома, ако би га хранио како и мене. Јаох си ве мени, у који ве ти час пођох из града!
МАРОЈЕ: Бокчило, јесам ли ти рекао: не давај ми фастидија, не пристај ми тузи! Ти се, пјаницо, ругаш мном.
БОКЧИЛО: Теби сам пјан, а твој тоболац најбоље зна како стоји мој трбух.
МАРОЈЕ: Нијесам ли ти данаска дао по кутла вина попит?
БОКЧИЛО: Јеси, сита ме си напојио! Ово, одкле сам из Града, нијесам се усрао, ни сам имао чим с твојом храном. Нађи ти оне штоно се из Морешке земље доносе камилионте, као ли се зову, који се јајером хране; а не води јунаке с собом који се јајером не пасу. По кутла ми је вина дао! Јаох си ве мени, јао!
МАРОЈЕ: Невољна мене, тужна мене! Веће сам ја отишао, веће мене покри гроб! Син ми дукате узе, а ови ми живот узимље. Очи, што не плачете? Али сте доплакали? Ма задоста је да срце за вас плаче.
БОКЧИЛО: Бог зна тко кога коље и тко ће прије умријет. Душа ми одходи и од глада и од жеђе; твојијем тугама хоћеш Бокчила хранит. Дукате плачеш, а дукати ти рђаве у скрињи. Брижни ти дукати, кад се не умијеш њима хранит. Плаче, ер му је син спенџао од свога. За чеса су дукати нег да се пије и ије и трунпа?
МАРОЈЕ: Од свога, пјанче, велиш, од свога спенџао? Ајме! Убоде ме, ајме!
БОКЧИЛО: Понта му дође, убодоше га, - рекоше му истину.
ТРИПЧЕТА: Цхе ха qуесто повер омо?
БОКЧИЛО: Миссер, га боли: фиол спензуто денари, доглиа!
ТРИПЧЕТА: По светога Трипуна, ви сте нашијенци!
БОКЧИЛО: Миссер, Бог те научио! Де Рагуса? I ми смо отуда.
ТРИПЧЕТА: Господине, што вам је? Видим, ти си нашјенац; сиате ил бен вегнуо, добар си дошао!
МАРОЈЕ: Бен тровато, миссер! Ви сте нашјенац? Драго ми је.
ТРИПЧЕТА: Ја сам од Котора.
БОКЧИЛО: Ах, да те Бог поможе!
МАРОЈЕ: Сусјед си наш! Сусједе, приклони образ, да ми се је с тобом поздравит.
БОКЧИЛО: Свога ми, свога, нека ти ми свога, није ти без свога. Колико мишера срјетосмо, а нитко не приступи к нам нег сам нашјенац, - свој а к својијем!
ТРИПЧЕТА: Иштом се обеселим, кад чујем кога од нашега језика.
МАРОЈЕ: Душа ми се врати, миссер мио! Кад те чух говорит рекох: ови је од нашијех.
ТРИПЧЕТА: Цхе боне нове? Имате ли ча ново отуда? Ча се оно бољахоте?
МАРОЈЕ: У фастидију сам.
БОКЧИЛО: Господине, је ли ка капља добра на нашку?
ТРИПЧЕТА: Ча хоћете ријет? Изреците!
МАРОЈЕ: Бокчило, доста твојијех, мучи сада.
БОКЧИЛО: Њека вина на агресту и срце нам изрезаше.
ТРИПЧЕТА: Богме си ти прави нашјенац; ја бих се с тобом угодио! За винце питаш? Наћеш тога.
МАРОЈЕ: Бокчило, стан' онамо с стране! Не дава' фастидијо. О вину ови мисли, а ја сам у тугах у велицијех. Миссер, видим те добра човјека; рад бих се малахно с тобом с стране разговорит, покли те је моја срјећа к мени довела.
ТРИПЧЕТА: Господине, ово сам, на вашу сам заповијед; што могу заповјеђ ми како брату: ја сам звишеран свијем Дубровчаном као братји мојој. I не гледај ме овако у спеланој долами; по светога Трипуна, ја не курам се да сам у туђем мјесту сигнор и миссер, гдје ме не знају, ма да сам на мом дому господар почтован и свијетао, гдје сам познан.
МАРОЈЕ: Инвени оминем, нађох човјека! Свете ријечи, златом би их ваљало писат. Јаох мени, да будем знао да је та доктрина у Котору, у Котор бих сина на студијо послао, - сина који ме је руинао, који ме је расчинио, сина који је злу скулу научио. Јаохи, пет тисућ дуката!
БОКЧИЛО: Нашао је, изнашао је с кијем ће плакат! Наплачите се, плакали вазда, ер се ни мој трбух не смијеје уз вас. Јаохи мени, страњци дубровачки, моја хранице, далеко ти ми сте!
ТРИПЧЕТА: Није, богме, та мала ријеч пет тисућ дуката! То је што се бољаше?
МАРОЈЕ: Син, дезвијан син пет тисућ дукат ми је сплавио!
ТРИПЧЕТА: Богме је то горе нег понта, та је велика немоћ. Узми ми дукате, узми ми част и живот.
МАРОЈЕ: Миссер мио, живот ми је узео! Вјерисмо га, ер не имам нег тога једнога сина.
ТРИПЧЕТА: Боље је ниједнога. на ти начин не имат, боље је да не живу таки.
МАРОЈЕ: Смрт ми је, миссер мио, а не син! Мори ме на прјешу! Јесу три годишта, вјеривши га, ја луд дах му, дах му у руке пет тисућа, ајме!
БОКЧИЛО: Боже, дјевицо, једа га закоље они харамија ки га је онамо завео? Оно га ће дома повести, да га гости, јес, узми!
ТРИПЧЕТА: Богме ти, разумијем: велика је то болес.
МАРОЈЕ: Пет тисућ дуката! Ајме, ајме, Бокчило, помага'!
БОКЧИЛО: Рекох ја ер га ће она харамија заклат.
МАРОЈЕ: Ајме!
БОКЧИЛО: Коље га! - Курвин мужу, што ми то од господара чиниш? Пушта', ђидијо!
МАРОЈЕ: Бокчило, што је то? Помамио се си!
ТРИПЧЕТА: По светога Трипуна, човјече, као ти нијеси сам.
БОКЧИЛО: Господару, што је? Јеси ли жив?
МАРОЈЕ: Није зло, Бого, хајме, да' ми руку.
БОКЧИЛО: Мњах да те коље они харамија.
ТРИПЧЕТА: Онестије добру човјеку говори, чујеш ти с навртом? Цхе алтрименте ти портера ил диаволо, узет те ће велики враг.
МАРОЈЕ: Бокчило, не буд' махнит! Ти се си помамио!
БОКЧИЛО: Кога врага ја знах? Мњах да те дави; а, по Мајку Дјеву, не има ни образа од добра човјека. Ово те је дома повео као прустијера, да те гости!
ТРИПЧЕТА: Враг је, тер не мао, тебе, човјече, данаска к мени довео.
МАРОЈЕ: Бокчило, ја т' сам рекао ер си махнит; овамо ходи! Миссер, у ерор је узео.
ТРИПЧЕТА: Знаш ка је? Рец' му да се чува велика врага.
МАРОЈЕ: Хоћу за моју љубав да му простиш. - Бокчило, приступ' овамо, пита' му проштење.
БОКЧИЛО: Гди је гостара? Без гостаре се мир у нас не чини.
МАРОЈЕ: Овамо ходи, биће и гостара.
БОКЧИЛО: Добар човјече, прости; у гријех се давам.
ТРИПЧЕТА: Ја т' праштам, ма чин' да с' друговја мудрији, жî т' ја; ер чуј, да знаш, моја је колора како тријес, који огањ пушта и удире. У колору се стављам, и руком играм уједно и заједно, и одсела те за брата узимам, покли се си у гријех дао.
БОКЧИЛО: С баретом у руци као старијему и бољему!
ТРИПЧЕТА: I хоћу данаска да ми видиш стан, и да ми огледаш вино.
МАРОЈЕ: А екчелент ти је товијернар у њему.
БОКЧИЛО: Ах, једа те кад срјећа у Дубровник доведе, да ми те је на мојој лијепо' товијерни бистрога рујнога винца напојит и лијепо гостит као браца.
МАРОЈЕ: Бокчило, пођ', опет стан' онамо, и не ходи докле те ја не дозовем.
БОКЧИЛО: На вашу заповијед, ма је бријеме пинут.
МАРОЈЕ: Сад ћемо отит на воштарију.
БОКЧИЛО: Да је с Богом!
МАРОЈЕ: Ови мој човјек веома је вјеран, ма је срдит, а јунак је као тријес.
ТРИПЧЕТА: По јунака Ђурђа, има што у њем јунак бит! Добра је печа човјека у њему.
МАРОЈЕ: Сада да се вратим на моје туге.
ТРИПЧЕТА: Ну, царо миссер мио, сегуитате.
МАРОЈЕ: Како ријех, вјерисмо га; збројих му пет тисућ дуката, - тезоро, тезоро му збројих!
ТРИПЧЕТА: Богме, не ја пет тисућ боланача мому! Не дјеци у руке динаре! Динар у младу дјетету бијесни као зли дух, да знаш, у инспиритану човјеку.
МАРОЈЕ: Ото ја луд бих, а на консељ се друзијех пригибајући; тко се не консеља - зло, а тко се консеља - још горе.
ТРИПЧЕТА: Миссер мио, тријеба је гледат од кога се консељ узимље; од млада консеља чувај се, старога се држи.
МАРОЈЕ: Јаох, то га и плачем; млади бише у томе вијећу, а ја их чух. Одправих га пут Јакина, да иде у Фјеренцу и да обуче те динаре у свите, вративши се да га одправимо на Софију. Ако би се добро понио, бијех одлучио све му у руке дат. Јаох, дезвијаник један! Из Јакина не отиде пут Фјеренце, ма пут Рима, у ово мјесто толико делицијозо. Тко се у овизијех раскошах не би иштетио? Рекли ми су да је у зле жене поплавио, тер сам дошао, једа бих што могао скапулат.
ТРИПЧЕТА: Господине, ако је у Риму те динаре сплавио, очисти веће руке од њих; дријево се је разбило у вас под оњезијем вељијем стијенами.
МАРОЈЕ: Јаох, под Свети Власи!
ТРИПЧЕТА: Гдје не могу ни људи ни роба скапулат; жао ми је ер ћеш и сина изгубит.
МАРОЈЕ: Њега ли? За њега ја хајем! Жао ми је дуката, а он ми не буде веће на очи: живи и умри, ходи зло као је и почео.
ТРИПЧЕТА: Миссер, не бих ја тако учинио, - нашао бих га; тко зна је ли све сплавио.
МАРОЈЕ: Тако и ја мислим учинит, - наћ га.
ТРИПЧЕТА: Боже, знам ли га ја овди у Риму? Како је његово име?
МАРОЈЕ: Маро је његово име.
ТРИПЧЕТА: Маро, - амаро, богме ти је теби амаро и грк, ма којојгоди кортижани овди у Риму веле сладак.
МАРОЈЕ: Јаохи, то га и плачем.
БОКЧИЛО: Јесте ли се ви тамо нашаптали? Шаптом Босна погину, шаптом ми они није драг. Јаох си ве мени, јао, на ко'е ти ме је људи срјећа намјерила, ки ни једу ни пију. - Госпару, умријех од глада, свршите!
МАРОЈЕ: Бого, Бокчило, пострпи се мало; сад смо твоји.
БОКЧИЛО: Божији били!
ТРИПЧЕТА: Ја знам овди једнога вашега Дубровчанина, властелина као перлу, вас у велуту с коланом на грлу, господар човјек, и зове се сигнор Марин, а веле да му је оцу Мароје име, од богатијех људи од Дубровника.
МАРОЈЕ: Од које је доби?
ТРИПЧЕТА: Тако, дијетац од двадесет и једно годиште.
МАРОЈЕ: Колико је ер је у Риму?
ТРИПЧЕТА: Миссер мио, јесу три годишта. Либерал је као један чесар; окошт, не веле учињен, иштом му се наусница прима.
МАРОЈЕ: То је он, он је! "Сигнор Марин", хајме "Сигнор Марин" га веће зовемо! То је мој син!
ТРИПЧЕТА: Да по которску Блаженицу као имаш сина господара човјека.
МАРОЈЕ: Ја сам сиромах човјек, ти је сињор и господар, - то није мој син!
ТРИПЧЕТА: Ото му ту сињоре; овди прем стоји његова галантина, његова намуроза. I мало ће старији бит. Ту га ћеш видјет; ово је прва кортижана од Рима.
МАРОЈЕ: Хајме, зло ми срце слути!
БОКЧИЛО: Господине, једа је што?
МАРОЈЕ: Није добро, Бокчило, зло је.
БОКЧИЛО: Ово твој слуга, а и бријеме је да се ти објед обједује.
ТРИПЧЕТА: Миссер, ако т' пара пођ'мо ми на ову воштарију.
БОКЧИЛО: Ах, да те Бог поможе!
ТРИПЧЕТА: I кад сињор Марин дође, видјећеш, познаћеш је ли твој син али није.
МАРОЈЕ: Моји синови нијесу сињори: неће бит то мој син; ма пођ'мо.
БОКЧИЛО: Ах, да си честит! На добра ти се смо човјека намјерили.
ТРИПЧЕТА: Миссер, да знаш; овди су три воштарије: на једном је сењ "Мисериа", што ви зовете лакомос; на овој овди "Лудос"; на оној онамо, божић гдје куљене и дјевенице ије, зове се "Оштариа делла грассезза".
БОКЧИЛО: Господине, госпару, краљу, поведи нас гди је најбоље вино.
ТРИПЧЕТА: Да богме, овди на Лудости најбоље је вино. - Миссер, с ове воштарије моћеш видјет твој посао.
МАРОЈЕ: Гдје Дубровчани овди алоџају?
ТРИПЧЕТА: На Лакомос, вазда алла мисериа. Кигоди се нађе ки алла грассезза кадгоди алоџа. Сињор Марин, син твој, алла грассезза ончас је алоџао.
МАРОЈЕ: Син мој! Сињори нијесу моји синови! Тај је алоџао алла грассеза, а ја алоџах на Лудос, ер луд и махнит бих дат динаре из рука.
1. ОШТИЕР: Алла сциоццхезза, ал сегно делла сциоццхезза бон вин, боне старне, бон цаппони, галлине, салциотти да Бологна, бон пан сопратутто; наса ун поцо, сигнор, цхе цолор.
БОКЧИЛО: Сигнор миссер оште, дар огледат вин.
2. ОШТИЕР: Јунако добро од Сцхиавуниа, вино добро, тако ми бога.
1. ОШТИЕР: Аллоггиате qуа да ме алла грассезза; ви даро ун антипасто, сгуаззетто алла тедешца, цхе ви мордерете ле дита, вин да Цорсица е Цларетто ди Франциа, вителла ди латте, фагиани, павони ет цио цхе потети домандар цон ленгуа.
2. ОШТИЕР: Сигнор, цостуи ви дара цосе гранди, ма ла востра борса пои сентира; ви меттера а цонто пои фина алли штеццхи цон цхе ви неттерете и денти.
МАРОЈЕ: Гдје господа и сињори алоџају, ту ја сиромах не алоџавам, ту сињор Марин алоџава.
2. ОШТИЕР: Коди овамо! Ја мала плата узети, дати јести колико трбука носити.
БОКЧИЛО: Овди ме, господине, гдје ми крстјански говоре, гдје нас разумију.
МАРОЈЕ: Бокчило, уљези унутра.
БОКЧИЛО: Пате!
МАРОЈЕ: Миссер, како је ваше име?
ТРИПЧЕТА: Трипета се зовем, на вашу заповијед.
МАРОЈЕ: Трипе, Трипета, буди с нами данас, не остави нас.
ТРИПЧЕТА: Грамарзи, вазда сам с вами. Поћу к стану; ормаи е тарди.
МАРОЈЕ: Немој, Трипе, од велике ми си потрјебе: без тебе се нећу моћ обрнут по Риму.
ТРИПЧЕТА: А ја да вам послужим; ово сам на вашу заповијед.
Други призор уреди
УГО: Помет!
ПОМЕТ: Сигнор.
УГО: Фолер фар фрит цон ме qуеста сигнора, сигнора танто цруделе ал суо серфитор. Ми стар семпре туо серфитор; динари, вита туо цомандо, црудел сигнора! тасцти коз пестиленз, фенга 'л цанцар цхи ти фолер пиу бен. Ми фолер бен а ун пиетра; пер Дио, матар цхи нон фолер бен а ми.
ПОМЕТ: Сигнора Лаура, - знам кад се и Манда зваше у Котору, - нон танта супербиа! Сад ми тошкано говориш, а наши смо, или хоћемо или нећемо. Неће вазда једнако бријеме бит: за слаткијем љетом дође и горка зима; и ти цвијет од љепости, којом се охолиш, могао би и козомор још потлачит. Видјели смо и друзијех сињора у Риму, велицијех како и ти, које, колико су на вишему биле, толико су на башије пали.
УГО: Ми танто амар qуеста црутеле, е елла а ме фолер танто мал!
ЛАУРА: Помете, ча су те ријечи? Јесам ли ти рекла да ми не доходиш с тизим Тудешком прид врата? А ти хоћеш свакако и на срамоту! Ото ти приповидам: остани ми се куће, ако нећ' да те сканда најде.
ПОМЕТ: Ах, сигнора Лаура, не познаваш твоје срјеће! Ови је Тудешак први богатац од свијех Тудешака ки су у Риму, а махнит је за тобом; а у пратику не море бит галантији властеличић од њега. Ја не знам који су то твоји гирибици: друге нашиљу на њега, а ти бјежиш од твоје срјеће.
УГО: Ах, црутер, qуесте лацриме нон мовер туо цор, цор пиетра нон цор!
ЛАУРА: Дицо, андате цон Дио, нон во пиу ашцолтар ле востре цианце.
ПОМЕТ: Захваљамо! Ма ти смо ми свакако слуге. - Фортуна је, нека мало поабунаца.
Трећи призор уреди
МАРОЈЕ: Трипко, ово ли је што вељаше?
ТРИПЧЕТА: Рекао бих вераменте да је он.
МАРОЈЕ: Да ово није мој син; душа ми се врати!
БОКЧИЛО: Боже ве, господару, Боже, вјерујеш ли што ти су налагали на твога доброга Мара?
МАРОЈЕ: Може Бог добро дат.
БОКЧИЛО: Ну ћеш видјет ер ћеш све наћ а цонтрадиу.
МАРОЈЕ: Пара да ми се туге одложи од срца; још уфам, неће толико зло бит колико говоре.
ТРИПЧЕТА: Миссер мио, господине мој; ово није твој син, ово није сер Марин; имам курту висту, тер ми се он чињаше.
Четврти призор уреди
ПОМЕТ: Сигнор Уго, цхе танта десперазион пиглиар? Стар аллегро, ди бона воглиа! Андиамо а фар тринк, ла сигнора пои волер бен.
УГО: Антамо, фер Дио, бевер малвагиа е фуггир долор де цор. Сегнора, фолер нон фолер, ми штар востро серфитор.
ПОПИВА: Помете, сигнор Помето, багио ла ман а востра сигнориа! Велики Помете његда, ма си сад мали; сињора вам у образ врата затвори! Да не будем из кантуна гледао, рекао би ми: "Све смо у ње". Помете, неће сињоре твојијех слатцијех ријечи, ни се хају за брикунање тудешко, за кијем ти идеш; хоће колајине, хоће злато, хоће дзоје! Видиш ову колајину? Видиш ови коларин? Видиш ли ови пендин? Све ово коста триста дуката; ово ће све Маро Маројев, госпар мој, дароват сињори Лаури.
Пети призор уреди
МАРОЈЕ: (Маро Маројев! - Бокчило, чу ли?)
БОКЧИЛО: (Чух, госпару. Хвала Дјевици ер чујем нашијем језиком говорит; добро ствари проходе.)
МАРОЈЕ: (За мене зао глас би ови од Мара; чујмо наприједа!)
ПОМЕТ: Видим, велици сте људи, краљеви сте, по триста дуката у воту даривате. Гдје си, Дундо Мароје? Твоји дукати, које си с велицијем знојем добио, како се пенџају?! Триста дуката дзојâ сињори се имају вечерас дароват!
МАРОЈЕ: (Ајме, л' е фатта! Бокчило, чу ли?)
ПОМЕТ: Њекога понта удри гори.
ПОПИВА: Помете, плачи кому драго; ми се добру бремену давамо, а госпар стари Мароје има дукат као шуме: има се од шта плавит! А ти, ако хоћеш с твојијем Тудешком имат грацију од сињоре, мене служите и дворите, ер дукатми нећете ви с нами на пару стат.
ПОМЕТ: Тебе служит и дворит! Ти си Попива, далеко Попива од мене! Попива, што не може сам попит, чини да и друзи пију; што ти не мож' доруинат господара Мара, чиниш да га расчини Манде Кркарка. Тер није задоста да му како пијавице крв попијете, ма му хоћете и душу попит. Гдје си, Дундо Мароје?
МАРОЈЕ: (Јаох, овди сам за велико зло моје!)
ПОМЕТ: Њетко се озва с воштарије! Мири плачу руину од тога убога младића, а теби се под Задром вози.
ПОПИВА: Убог је, ер ти нијеси с трбухом ки се не може нигда напунит и с усми од змаја ки не жве нег прождире, у његови кући да га обједном жива прождреш и изијеш и да се удавиш. Споменујеш ли се кад га ти наведе да старому госпару украдете двије тисуће цекина, и кад их пак подвргосте као врућу опеку? Ктијаше њекога врага прождријет онада, - проврати се јуха!
ПОМЕТ: Нека Попиву има у кући, сикуро море спат!
ПОПИВА: Е, Помет Трпеза боли се њиме, ки као метлом мете бокуне с трпезе.
ПОМЕТ: Попива му је вјеран слуга и љуби га. I пијавица љуби крв човјечју, али му душу вади.
ПОПИВА: Попива попијева с госпаром Маром у сињоре Лауре.
МАРОЈЕ: (С госпаром Маром у сињоре Лауре?!)
ПОПИВА: А Помет Трпеза иза врата гледа с својијем Тудешком, који вином хоће интертењат прву кортиџану од Рима. С дукати дођите у сињоре Лауре како и ми! Неће сињоре оваке хавијара ни вина, - дуката хоће, а ви их не имате.
МАРОЈЕ: (Ајме, овди се мојијем имањем брава!)
ПОПИВА: Онако твоје срце јаука, Помете, а језик ти замукну. - Њекога гори понта тишти. - Плачи и умри вас свијет, мени је добро!
ПОМЕТ: Добро ти је?
ПОПИВА: Ово ми мога лијепога либералога госпара Мара, госпара мога и сињоре Лауре; ер и сињори он сад заповиједа.
ПОМЕТ: Видим га; свега је своје бријеме, и за лијепом годином дође даж; ма за тизијем смијехом још те ћу видјет плакат.
Шести призор уреди
МАРО: Попива!
ПОПИВА: Господару!
МАРО: Гдје досле би?
ПОПИВА: У Џанпјетра златара.
МАРО: Помете, што имаш ту чинит?
ПОМЕТ: Бен тровата ла сагнориа востра, сигнор Марин! Његда твој бијех у Дубровнику; у Риму си сада величак човјек. Далеко сиромаха од велицијех људи!
МАРОЈЕ: (Трипе, је ли ово мој син?)
ТРИПЧЕТА: (Да богме ти је он! Ово је сињор Марин.)
МАРОЈЕ: (Он је! Оно је он у велуту, ајме мени!)
БОКЧИЛО: (Госпару, оно и Помета, оне лупежине штоно у граду бијеше; јаохи мени, гдје ми се је скитња доскитао!)
МАРОЈЕ: (Хајме, сви се су објешењаци око њега скупили!)
БОКЧИЛО: (I Попива, јаох си ве мени!)
МАРОЈЕ: (Пива и Тара! Пет тисућ дуката!)
ТРИПЧЕТА: (Мучи мало, пер амор де Дио, да чујемо кога врага вијећаху.)
МАРОЈЕ: (Да чујемо не добро за мене.)
МАРО: Ста бен qуеста цоса, Помете; овако се карецају сињоре, оваки им се презенти даривају. А ти ми си с њекијем Тудешком дошао, од бокаре човјеком, за скартат мене; али вам се ће прикинут ремик пењући се гди се сам ја успео. Ма ти приповиједам, Помете Трпеза, шијуну од бокунâ, ако вас видјех веће вртјет се око ове куће, теби ћу вас образ изрјезат, а оному ћу Тудешку пробости трбух, да му све вино истече које је игда попио. I ову вам сентенцију давам сада за вазда.
ПОМЕТ: Сигнор Марин, учинићеш што се пристоји твому пару, а ја ти сам слуга; а Тудешак свој посао чини, а свак свој.
МАРО: Разумио ме си. - Попива!
ПОПИВА: Сигнор!
МАРО: Пођи опет у Џанпјетра златара и реци му: "Пошљи ми они дијамант и они рубин".
ПОПИВА: Сигнор, неће мање двијести дукат за те двије пече. I ови исти Тудешак, Пометов господар, давао је сто и осамдесет дукат за ње, и није му их ктио дат.
МАРОЈЕ: (Ајме, моји дукати! Богме их ће купит!)
МАРО: А ја му ћу двајести дат; пођ' их узми, и да он дође овамо, да му збројим динаре.
МАРОЈЕ: (Богме их узе, л' е фатта! Ако не ремедијам, све ће с врагом поћ.)
МАРО: Помете, тко хоће сињоре имат, тријеба је тоболац отворен држат како и ја.
МАРОЈЕ: (Тоболац отворен држат, ајме!)
ПОМЕТ: Њекога од данас понта удара гори. Госпар стари Мароје има дуката као соврне; мож' их добро пенџат, јес одкуда узет.
МАРОЈЕ: (Ајме, јес одкуда пенџат! А ја веће на ошпедао у старос кад ми драго.)
МАРО: Попива, што се врати?
ПОПИВА: Нећеш ли на вечеру у сињоре?
МАРО: Хоћу.
ПОПИВА: Да што ћемо купит?
МАРО: Вина дукат, а хавијара паулин, како и Пометов господар Тудешак, и на три шкуде купи пар фаџана; и купи пар капуна велицијех, да знаш шкуд за ње дат; и куп' анимелâ, и пођ' у пицикарула мога, да ти да мортаделâ и салчицâ, што ће бити за сву ову недјељу, и чин' да ти дâ дудзину провардурâ, и сврати се у мога спичара; реци му да ми пошље један врућ марцапан.
ПОМЕТ: То је за по пасту конфортат штомак.
ПОПИВА: Помете, једа ти зуби воду чине? - Све ће бит оправљено, пођох веће.
МАРО: Не чека'те ме на објед, ер ћу у сињоре на објед.
ПОПИВА: Добро.
ПОМЕТ: То је прави и госпоцки живот! Нег мислим, сигнор Марин, како се ћеш пак пасават с печом меса у Дубровнику и с кринцом јухе којој се дно узвиди како у Мртвом мору на Локрумну, кад је бунаца.
МАРОЈЕ: (Јаохи, богме му ће и помањкат! Још ће, дезвијаник један, за Бога просит. Ајмех, гдје моје пет тисућ дуката отидоше?!)
МАРО: Помете, ја не мислим ни у Дубровнику џимријат.
ПОМЕТ: Знам, господа ваља да госпоцки живу.
МАРО: Да богме госпоцки! Сцијениш ли ти да ћу ја на по кутла вина и на медзалин меса стâт како и остали? Притило ћу, Помете, ја живјет; а ти ћеш далеко од моје куће стâт, а зуби ти ће воду чинит. Ову ћу колајину на грло ставит, нека ме моја госпођа веселијем оком погледа.
ПОМЕТ: Да богме ти и добро стоји! Што се кавалијер не учиниш, тер би је вазда носио?
МАРОЈЕ: (I колајину је на грло ставио! Бокчило, Трипета! Да ми је сит доли: поћ му ћу све косе искупсти и све му ћу очи подбит).
ТРИПЧЕТА: (Миссер, нон ин фуриа!)
БОКЧИЛО: (Мила мати, била мати!)
МАРО: Помете, чин' да те ту нијесам веће видио; јес' ме разумио? - (Тик, ток). Сигнора, ја сам, падрона миа белла.
ПОМЕТ: Бит ће што да Бог. Слуга ти сам! - Ма ш ћаћком ћеш разлог учинит! Дундо Мароје, живи, да видиш као се твоји дукати пенџају! Ја ћу одовле поћ к мому Тудешку, с кијем веће ми ваља ручак нег с овизијем и са свом његовом дружином објед и вечера. Дубровчани не знају што је пастеџат: изједу ми ону печу меса, тад с плаштем на Плацу. Тудешци на репозано засједу ти ми, почну с њекијех гвацета а специјом т' их кропе за отворит апетит за мртва ускрснут и да га чине јести; а тринк иде уоколо, пак ти ми дођу с плитицом, у њој добра кокош, у њој притила патка, у њој двије јаребице, - фаџанова, Дубровчани их не умију нег печене јести!
МАРОЈЕ: (Ајме, да ми је надвор, - убости га ћу!)
ТРИПЧЕТА: (Нон фар, миссер, нон ин фуриа!)
БОКЧИЛО: (Мир Божији с тобом, света те Недјеља помогла!)
ПОМЕТ: Њека је буна гори на воштарији, а њетко од данас ино не чини нег јаука гори: ткогоди се пјан боде; за мене се макар искољите! - Ор бене, у тој плитици још буде добре сланине на тудешку, и доброга витеља меса, а с рјепицом и с купусом у јуси. Што су летуарији и кордијали што се стомакалијем људем дава? Сиромаси, не умију оздравит. Све то уједно; а мостарда ми њека душу вади: ијем а лачан сам; што веће ијем то сам лачнији. А плитица као се испражњује; тако један (а валенти ти су слуге) на ножу и примеће у плитицу сад капунића, сад гушчицу, сад језик слан, сад суфриџату оволико дебелу; а бринц иде уоколо, а ми ијемо а све смо лачни. А пара нам сад смо сјели на трпезу, а три уре су прошле, а у делицијах смо, у рају смо; пак се на слано, печено! Ох, они одор, одор за свакога немоћника оздравит! Ма ово ми мога Тудешка намуранога; ма богме сам ја намуранији на његову трпезу нег он на сињору. I поћу ш њим у земаљски рај, гдје се има што се жуди; а ријечи ћу оставит и сповиједат миром печено и варено.
Седми призор уреди
УГО: Помет!
ПОМЕТ: Сигнор Уго!
УГО: Цхе стар танто qуа? Ти нон фолер бевер малвагиа? Ми, фер Дио, фолер.
ПОМЕТ: Нут галантарије од људи! Ово је њешто пробудит апетит. Цон вои, сигнор Уго, андар ин инферно ет стар бен.
УГО: Салутар ла сигнора: "Сон фостро сервитор".
ПОМЕТ: Ла сигнора сера востра, цхе волер алтро? Ет андамо а тринк.
УГО: Фер Дио, фар меглио.
Осми призор уреди
ТРИПЧЕ: Миссер мио царо, нон си фанно ле цосе ин фуриа, рече се: тко плахо ије удави се; а они рече: упреж' их.
МАРОЈЕ: Утече ми објешењак један! Није га, штица се у оне риботе.
БОКЧИЛО: Не плахо, господине! Плашило овцу тјера, тихоћина вука стиже. Бит ћеш гди хоћеш, неа ти фуренција прође.
МАРОЈЕ: Хајмех, дођох гди се онуђе веће не море.
ТРИПЧЕ: Појми душе, устави се, колора те је смела! Враг узео и дјецу, макар и тко се афатига чинит их, покли се за ње толика фастидија имају.
МАРОЈЕ: Ајме, смрт се, смрт се за ње напокон има!
БОКЧИЛО: Ах, дјецо, веле ти круха хоћете, нут што се за вас пастидија!
МАРОЈЕ: Ну, ово сам оставио колору; што хоћете да се чини?
ТРИПЧЕ: Да се опет вратимо на воштарију. -
БОКЧИЛО: Ах, блажено млијеко које те доји!
МАРОЈЕ: I што да се чини?
БОКЧИЛО: Богме ми уста од њеке пастидије усахоше.
ТРИПЧЕ: Да чекамо докле дијете изиде из куће; кад изиде, како све твоје дијете, ухит' за руку и двигни га са зла пута и тихоћом прочеда' ш њиме, ер ако га уплаши, утече ти и не стигну га са свијем пси сињора Џулијана Чезарина.
БОКЧИЛО: Да је благосовљена земља по којој ходиш! Мед му из уста излази.
МАРОЈЕ: Оршу, не море горе ствар проћ нег је прошла; чините што знате. Ово сам, да се чини као ви хоћете: уљез'те опет унутра.
БОКЧИЛО: Ах, да те Бог поможе! Рече се: договорна је боља штета нег корис без договора. - Трипе, господине, куталац винца! Не умори ме: усахоше ми уста.
ТРИПЧЕ: Тако ми Бога, да т' служим ун боццал де вин с добре воље, брате.
БОКЧИЛО: Ах, Дјевица те помогла; цвијетком ти и ружицом пути порасли, которска слатка крви.
ТРИПЧЕ: Ход' унутра, брате.
БОКЧИЛО: Као старији и бољи.
ТРИПЧЕ: Неа стоји та барета.
Девети призор уреди
<поем> ПЕРА: Џиво, лијеп ти је ови град и веле ти је величак; ја се уморих овом улицом ходећи.
ЏИВО: Ја сцијеним диља је од Криве улице.
ПЕРА: Узаова, Џиво, што говориш? Ово је диља нег од Града до Лунцијате.
ЏИВО: Пера, хоћ' да ти укажем цркву од Светога Петра?
ПЕРА: Немо' ме, Џиво, Пером зват, да нас тко не чује и да ме не позна јер сам дјевојка.
ЏИВО: Нећу веће, зарекох се нехоте.
ПЕРА: Петром ме зови, како смо рекли.
ЏИВО: Хоћу. Видиш ову улицу? Онамо је црква од Светога Петра.
ПЕРА: Је ли велика како и Света Госпођа?
ЏИВО: А како ти знаш да је Света Госпођа велика?
ПЕРА: Брижна, Џиво, како не знам? С тетком нијесам ли сваки Божић у Свету Госпођу на мису била? Јаохи, тете, веома ти ми ћеш за зло имат ер сам од тебе овако отишла! Је ли се кад и једној дјевојци овако невоља згодила да је из Града овако изишла за искат свога вјереника? Кога мним да сам тако изгубила, јаох, да га веће нећу наћ. У три годишта, одкле је из Града пошао, не писат ни мени ни никому од својих једну цигловиту књижицу! Јаох, што се ће у Граду од мене говорит?!
ЏИВО: А што се ће ријет? Пошла си с бабом и са мном, твојијем првијем братучедом, к вјеренику.
ПЕРА: Сјетна, нећу смјет нигда на очи веће к мојој теци доћ, која не знам хоће ли жива бит цијећ овога мога махнитога пошастја.
ЏИВО: Пошастја! Хоћ' ли јо' смјет на очи! Зашто не?
ПЕРА: Зашто не? А триста дуката које јо' сам из скриње изела за ово наше несрјећно пошастје? Џиво, ја сам дјевојчица, и учинила сам ствар коју досле ниједна дјевојчица није учинила; ја сада разгризам гријех који сам учинила! Јаох си ве тужној мени, сад познам што је без мајке бит и без ње страха! Тешко свакој дјевојчици која мајку не има!
ЏИВО: Мучи, Пера, све се ће начинит.
ПЕРА: Јаох мени, то ми је и мучно ер се неће ништа начинит; сад разгризам зло моје. Пошла сам овамо сцијенећи све начинит, а нашла сам да је он тамо вас с злицами и да је поплавио сву прћију коју му су дали. Ни знам како се море к њему поћ, и би ли ме примио, будући тако с злицами злу дружбу садружио. А колико ми је за вратит се у град, боље, несрјећна ја, у море скочит нег се опет у град без њега вратит; ер ме не би ни своји примили за ствар коју сам учинила, - и имали би разлог.
ЏИВО: Неборе, Пера, ту туге сада бројиш покли је ствар учињена; настојмо на што смо дошли. А да се у град опет вратимо, по несрјећи не оправивши на што смо дошли, мањкало би думана које би те примиле.
ПЕРА: Жî н' т', ни думне неће у манастијер које овако ходе.
ЏИВО: Да сваке иду овако како си ти пошла.
ПЕРА: Не море горе ниједна поћ нег сам ја пошла.
ЏИВО: Пера, ти си смијешна; ти се деспераваш, ер у три дни нијесмо све оправили.
ПЕРА: Брижна, јесу три дни ер смо овди у Риму, а њега ни можемо видјет, ни га знамо гдје наћ, ни сцијеним да га ћемо за нашега живота наћ; ер ако је у злица, он је, мој браче, веће изгубљен, и веће ми не ваља да њега иштемо.
ЏИВО: Неборе, доста ријечи! Наћ га ћемо, ма се не море све у час тако учинит.
ПЕРА: Јаохи, иштом ми зло срце слути.
ЏИВО: Мучи, ово њекога; пара њетко је од нашијех из Дубровника. Стан' с стране, чини ми се дјетић. Ово је Џивулин Лопуђанин; навегао сам ш њиме. - Џивулине, адио! Куд тако с прјешом идеш?
ЏИВУЛИН: Џухо, овди ли си? Туго моја, знаш кад те кашицом питах, а моринчела те убила бијеше? Које те су овди у Рим довеле?
ЏИВО: Џивулине, дошли смо великом потрјебом.
ЏИВУЛИН: Да ови уза те брат ли ти је? I њега ли ћеш дат у дријево, да нам бешкоте консуми? Гиураддио, ако дође, ончас га ћу за ноге, тако ћу њим као грмушом и метнут у море. Ја сам манигодо у дријеву свијем овизијем пердиџорнатам и манџагвадањем. Плацари у дријеву хоће као годишницам командит: "Направ'те ми одар!" По сонце жото и Блаженицу од Пшуња, као је тријеба мистијере у дријеву абандонит а њих кашицом питат. Бестро, кад дођеш у дријево, чин' да ти прву ствар мајка у скрињу стави лончић и мећајицу за кашу.
ПЕРА: Ја сам добар на мору: неће од потрјебе мени бит кашу мести, а прем мислим и ја за шкривана у дријево.
ЏИВУЛИН: За скривана ћеш у дријево?! А хоћ' говорит на столећу?
ЏИВО: Џивулине, остав'мо те ријечи. Одкле те сад имамо?
ЏИВУЛИН: Миссер мио, сад сам учинио алле цуртелладе. Срјетоше ме њеки путем; а ја сâм овако како ме видиш - с мачем, с мојијем највјернијијем другом, и с руделом, с мојом бранитељицом. Ах! ах! Сцијењаху имат што чинит с овијем земаљскијем гујами које ми лижу земљу! У мени рекох: приварили сте се; ово је од јајера дијете, млијеком од Игала дојено, у кајпах од дријева одхрањено, око сартија је његова шећња; птица је без крила, галеб је морски и од јајера. Гиураддио, сцијењаху да ме ће ончас с њешто мало спендзице раставит: сунуше се, ја се фермих, покрих се руделом. Курвин мужу, ту ли си? Потегнух на сљепачку, куд паде да паде. Махну њекому тамо рука - друзијем махом с левадом отидох, - мах у вјетар отиде. Погледах иза руделе - ото т' никога прида мном! Тамо надалеко видјех гдје њетко бјежи; рекох: ход'те тамо, што добисте, гиураддио, не дијел'те са мном.
ЏИВО: То су којигоди од страде људи били. Из Града ли идеш?
ЏИВУЛИН: Иза мира ли идем? Што? Да ми спашете оружје? Од кампање сам ја човјек; сон де исула де Меззо, изулан се зовем, и изулан хоћу живјет и умријет.
ЏИВО: I да хоћеш ини бит, не би могао нег изулан. Ма нека стоји то! Имамо ли те од нашијех страна?
ЏИВУЛИН: Од нашијех страна? С Пријекога не идем, гдје ви дуниџате, гдје ми мачицем по кантунијех скробућете. С Лопуда идем, гди вам није Луце, на чељадина нашега гдје не смијете ни гледат.
ЏИВО: За Бога, Џивулине, кад није вас, тко вам чува чељад?
ЏИВУЛИН: Страх наш: наша је чâс огњем ограђена.
ЏИВО: Све је тако. Колико одкле сте отуда?
ЏИВУЛИН: Њеки плацар ваш има ми платит навао до Јакина.
ЏИВО: А тко је с вами дошао?
ЏИВУЛИН: Њеки старац за сином иде; дукате му је поплавио.
ЏИВО: Како му је име?
ЏИВУЛИН: Мароје.
ЏИВО: А сину му?
ЏИВУЛИН: Маро.
ЏИВО: Сам ли је дошао?
ЏИВУЛИН: Њеку је слугу с собом довео, - све нам вино од мисе консуми.
ЏИВО: Да сад куд ћеш поћ?
ЏИВУЛИН: Завјетан сам у Светога Петра; поћу проштење узет, пак ћу поћ по воштаријах тога плацара искат, да ме плати.
ЏИВО: Џивулине; молим те да се нађемо, кад оправиш, пак око овизијех овди воштарија.
ЏИВУЛИН: Бонора, бонора!
ЏИВО: I ако што могу за тебе, операј ме.
ЏИВУЛИН: Багио ле педе, миссер.
ПЕРА: Јаохи, господар је Мароје дошао! Ако узазна још да сам се и ја овди доскитала, топрв му ће зла кленут и на ме све зло пасти.
ЏИВО: Дошао је! Оршу, тко зна што је за боље; Пера, не ваља овди спат.
ПЕРА: Јаохи, Џиво, на теби и на Богу моја чâс, мој живот и моја смрт! Ја видим, зло сам пошла; море Бог и боље дат.
ЏИВО: Пера, не брини се, припоручи се Богу. Твоје је дошастје овди без злобе и на добру фин, а ја ти нећу ничијем мањкат; а у руках Божијијех све стоји. Пођ'мо, овди није тријеба спат, а ја знам што ћу.
ПЕРА: Што ћеш учинити, драги Џиво, реци ве ми?
ЏИВО: Пођ'мо, ријет ти ћу.
|