Дундо Мароје/Пети чин
| ←Четврти чин | Дундо Мароје Писац: Марин Држић Пети чин |
Први призор
уреди
ПОМЕТ (сам): Хонорес мутант морибус, и тко ме види да сам промијенио овако хаљине ријет ће: "Помет се је Трпеза помамио!", а не зна ер сам абате сада, конт сам, кавалијер сам; зато сам и колајину ставио на грло, сињора Мара сучеда, - он одпаде од колајине. Хоћу ли кад у Дубровник, да видим гдје се је у орманицу учинио? А мени пристоји хаљина, богме пристоји. Нашао сам за черто, за фермо да је сињора Лаура она Мандалијена, кћи Ондардова из Аугусте; а отоле је и Уго, мој Тудешак. Онога сам човјека који ми доније нôву оставио весела на воштарији делла грассезза; а ја сам богме веселији од њега, де елло. Угу кад речем, - неће мачка ларда! - ова је парентијера учињена! Поћу најбрже у сињоре Лауре, у госпође Мандалијене. За ријет боље, нећу јој говорит да ју отац иште и да је остала тако ереда од толикога имања, ер би се узохолила, - кортиџана је! Хоћу да јој алл' импроввисо дође ово весеље, да је Помету облегана. Угу ћу, мому Тудешку, све ријет, нека је добровољније узме за жену. - Ма кога видим одовуд? Поћу се ретират мало с стране, да ми не смете фаченде од инпортанције.
МАРО: Хајме, несрјећо на шта ме си збила? Да ни сајуна мога од велута не могох имат! Ма мојој невољи не конвења се нег и злочестија хаљина од ове. Што ће ријет сињора Лаура?
ПОПИВА: Господару, није га сада плакат нег учинит срце од лава. Свијећа је дошла на зелено: веће није куда. Ако још не изесмо сињори из руке прстен, колајину али штогоди, нећемо имат с чијем отит, нећемо имат што јести.
ПОМЕТ: (Ово их, ово су они фалити! Ту вас хоћу, гринтавци, дошли сте гдје рука маха.)
ПОПИВА: Што мучиш?
МАРО: Ајмех, Попива, ја сам се изгубио!
ПОМЕТ: (Русатијем му оцтицем полсе!)
ПОПИВА: Није се сад бријеме губит; тријеба је учинит образ од мариола.
ПОМЕТ: (Богме од мариола!)
ПОПИВА: Није што јести!
ПОМЕТ: (Јес, ошпедао њему; ма тебе ако не видим на вјешалијех, нећу миран умријет.)
МАРО: Оршу, да се иде у сињоре, овди је тријеба имат...
ПОМЕТ: (Богме га нећеш сад тамо.)
МАРО: Тко је ово? Је ли ово Помет? Помет је!
ПОПИВА: Нут рибаода гди се у велут обукао и с колајином је!
МАРО: Да' да га убијемо на мјесто! Ово је љепша оказијон од свијета, тер нам неће ријет да смо утекли као фалити, ма како омичиди; тер нам неће толика срамота бит.
ПОПИВА: То хоћу да заутра учинимо; вечерас не имамо с чијем отит. С ружјем је, рибалад један; нека, мало ти ће ваљат.
МАРО: Помете, ти?
ПОМЕТ: Миссер Марин, бен тровато.
МАРО: Малоприје ми си скапулао, друговја ми нећеш скапулат!
ПОПИВА: Рибаоде један, још имаш очи с нами говорити?!
ПОМЕТ: Ид' тја, ти пођ' на комарду! Миссер Маро, свјетовах се, тако и скапулах; и опет сам се свјетовао, да ово оружје уза се вазда носим. Неа Попива приступи да ми ову муху с носа збије.
ПОПИВА: Нут рибаода, још нам брава!
МАРО: Ки је враг ово? Лессандро драппиер!
Други призор
уреди
ЛЕССАНДРО: Сигнор Марин, бон гиорно алла сигнориа востра! Орамаи е темпо цхе ио сиа сатисфатто.
МАРО: Авете фатто ил цонто qуанто ви ресто а дар?
ЛЕССАНДРО: Хо авуто цинqуанта шцуди, е ми рестате а дар анцора центо.
МАРО: Ста бене; доматтина сарете сатисфатто сенза фалло.
ЛЕССАНДРО: Вои андате мандандоми да ун ди алл' алтро; нон поссо пиу спеттар, воглио ессер сатисфатто.
ПОМЕТ: (Попиј ту здравицу!)
МАРО: Авете огни рагион, воглио сатисфарви. Вените доматтина а цаса миа, ет сарете пагато.
ПОМЕТ: (Не остави га се, не има гринтаве мједенице!)
ЛЕССАНДРО: Стасера ио хо да фар ун пагаменто; се пенсате пагарме доматтина, пагатеми стасера, е датеми qуалцхе цоса манцо.
МАРО: Вои сете венуто цон си гран фуриа! Алле винтитре оре цхе фацциа пагаменти?! Троватиме алл' ора ди банцхи, ет сарете сатисфатто.
ЛЕССАНДРО: Дицо, воглио авер ел мио, ет нон во' пароле!
ПОПИВА: Вои сете венуто цон суперцхиариа.
ЛЕССАНДРО: Нон волете пагарми, ех?
ПОМЕТ: (Је ли тко, Боже? Гледа' фесте!)
МАРО: Пар цхе вои воглиате цомбаттер?
ЛЕССАНДРО: Нон сон венуто пер цомбаттер, ма пер авер ил мио.
МАРО: Орсциу, цхе аббиате ил востро; вадо а портарви востри динари.
ЛЕССАНДРО: Венго ио цон вои.
МАРО: Аспетта алла буттега востра; пер мио сервитор ви мандо адессо, сенза индугиар, центо шцуди, гиаццхе сете танто инпортуно.
ЛЕССАНДРО: Аспетто, пурцхе сиа цожи. - Се нон ми пага, во ди лунговиа а фарло цитар.
Трећи призор
уреди
ПОМЕТ: Сто уши ће платит! Центо дуцати! Почели га су потезат. Да би Бог дао да му још Помет не доноси у лончићу на тамницу. А, на велик ти препозит изиде ови свилар. Олова ми сад плију, све ми просперо проходи! Ови фалити могаху ми посао иштетит; жене су као лис, којијем сваки вјетар креће. Поћу најбрже у сињоре; у посес улазим. - (Тик, ток!) - Сигнора Лаура, патрона миа!
ЛАУРА: Ах, Помете, ти ли си? Узиди гори.
ПОМЕТ: Ах, сињора, да малоприје овако учињаше, твоје три тисуће не утоњаху.
ЛАУРА: Ото, тако моја несрјећа хтје; ма, жî ми твоја љубав, Помо, како их не будем изгубит.
ПОМЕТ: Сињора Лаура, носим ти нôве које сцијеним да ти ће драге бит.
ЛАУРА: Таки човјек не може нег с добријем колачем доћ.
ПЕТРУЊЕЛА: Брижна, нут гдје се је нагалантао, и с колајином на грлу, како да иде на пир.
ПОМЕТ: А, богме, Петре, на пир.
ПЕТРУЊЕЛА: Да богме госпоју ти честитих, - све ти честито!
ЛАУРА: Иди, ослицо!
ПЕТРУЊЕЛА: (Е, недраго јој је!)
ПОМЕТ: Сињора Лаура, у добри час десном напријед ступих.
Четврти призор
уреди
МАРО: Ах, Попива, видиш ли гди нас је фортуна збила? Да ми је тријеба лагат, да ми је тријеба бјежат од дужника, јаох, да сва моја сперанца стоји сад у мариолству! Ако не украдем што сињори Лаури, ми веће не знамо ни куд ни камо. Ах, смрти, гдје си? На велик ти би ми препозит сад била! Благосовљена она рука која сама кадгоди либера се овацијех туга.
ПОПИВА: Госпару, није га ту плакат ни губит бријеме. Пођ'мо у сињоре: чека на вечеру; и оправ'мо што имамо, ако нећ' заутра у тамницу уљести.
МАРО: Пођ'мо, пођ'мо.
ПОПИВА: Што "пођ'мо"? Ово си прид врати од сињоре.
МАРО: Да куца'.
ПОПИВА: (Тик, ток!)
ПЕТРУЊЕЛА: Цхи батте гиусо?
ПОПИВА: Петруњела, отвори!
ВЛАХО: (Компањијо, ну гледа'те, видим Мара прид врати од сињоре.)
ПОПИВА: Петруњела, што се си забила?
ПЕТРУЊЕЛА: Гледам те, Попо, смурала сам се на тебе. Брижника, пристао ти је!
ПОПИВА: Петре, Петруњелице!
ЛАУРА: Сигнор Марин!
МАРО: Сигнора миа!
ЛАУРА: То ли ја од тебе достојих?
МАРО: Што, сињора?
ПЕТРУЊЕЛА: Нут онога безочника! Небого, доходи ми кима да му овизијема ноктима издерем оне очине кијема још има очи гледат.
ЛАУРА: Мучи ти, Петруњела!
ПОПИВА: Неборе, Петре, што је та колора? Помет ли вам је штогоди налагао?
ПЕТРУЊЕЛА: Безочници једни! Ашишинâ сињору од три тисуће дукат, ах!
МАРО: Помет ли вам је штогоди налагао? Ах, Помете, Помете, веле ти ми их си сакројио!
ПЕТРУЊЕЛА: Мојијем сам очима видјела, традитури једни, гдје ти они злостар однесе свите; а Жудио се ончас пође наплатит на банку. Небого, још имају очи говорит.
МАРО: Тер си ти то видјела?
ПЕТРУЊЕЛА: Видјела! Не видјели ви да би!
ЛАУРА: Маро, ја ли то од тебе меритам?!
МАРО: Сињора, ја не знам ништа од тога.
ЛАУРА: А од вјеренице си имао књигу, а мени си говорио да нијеси вјерен! Баста, на два начина сам од тебе приварена, тако да овако досле није ниједна моја дрúга приварена била. Сцијениш ли да у Риму није правде? Чини да имам моје три тисуће дуката без скандала и без твоје велике срамоте.
МАРО: Сињора, зло си информана. Овди с улице не могу моје разлоге говорит.
ПОПИВА: Отвори мало, сињора, да уљеземо у кућу. Нијесу толике ствари колике ти су налагали!
ПЕТРУЊЕЛА: То, да нам још двигнете штогоди? Нут, небого, да' ашишине у кућу!
ВЛАХО: (Компањија, чујете ли и видите ли?)
НИКО: (I чујемо и видимо.)
ПИЈЕРО: (Ово је што се рече: курвам ноге плачи, да те овако госте.)
ПОМЕТ: Тко је ово доли? Ах, миссер Марин, простите, мјеста су пуна, не имате гдје сјести, а комедија се је почела одкада! Попива, реци господару: пацијенција! Вук лисицу привари.
МАРО: Курвин рибаоде један, хоћу ли ти се кад крви напит? Хоћ' ли ми кад у руке упасти, да т' укажем што је те трате чинит?
ПОПИВА: Мариолу један, ну сид' долу, да т' укажем с кијем имаш што чинит!
ПОМЕТ: Да сидем доли? Ашендао сам ја, а ви сте пали! I ви бијехоте на овому мјесту малоприје, ма, гринтавци, укинусте се, ер на доброчесту мјесту не умије злочес сједит.
МАРО: Ах, мариолу један! - Чујеш ли, сињора Лаура, отвори, ер по распетје Божије сажегох га у кући.
ПОПИВА: Да' да разбијемо врата!
ВЛАХО: (Видите ли?)
НИКО: (Слушамо и гледамо комедију.)
ПИЈЕРО: (Цхе спассо!)
ПЕТРУЊЕЛА: Да разбијете врата?!
ЛАУРА: Врата мени да разбијете?! Петруњела, мортар ми!
ПЕТРУЊЕЛА: Да нам врата разбијете, манигодо један! По Лунцијату Божију, како вас се ћу сад бачкјелом врћ, чијем ми на руке дође. Нут, враг ти душу не узео!
МАРО: Ах, курве, курве, тко с вами има што чинит!
ПОПИВА: L' е фатта!
ВЛАХО: (Скријмо се, да нас не види.)
МАРО: Ајме, Попива, ово нам фаља! Што ћемо?
ПОПИВА: Ах, једа можемо Помета гди дочекат, да му се, ајме, крви напијемо.
МАРО: Хоћу свакако да га прежимо и да га убијемо на мјесто. Овди оволико! Попива, ми смо спачани.
ПОПИВА: Госпару, немо' се још абандонават; ако узмањка, а ми на соду - звони тамбур.
МАРО: Ајмех, несрјећо, на што ме си довела! Попива, хоћу да закољемо Помета, - цхе ло амматтиамо!
ПОПИВА: Госпару, на смрт - на живот, ово сам, слиједим те.
МАРО: Хоћу да уљеземо пер форза у Лауре, - ах, курве! - Да их свијех у кући закољемо ко ми под руку дође! Десперан сам, - отац враг, пак ћу сам себе убит. Пођ'мо оружје узет.
ПОПИВА: А, свијете! А, враже, веле ти мореш!
ВЛАХО: Ах, враже, зао ти си! А, злочество, од мала ти си! А, зли гуверну, на што доходиш!
НИКО: Да у Дубровнику мени која онако учини, по муку Божју бих је фјерсао.
ПИЈЕРО: Онаки десперан, дубитам да који скандао не учини.
ВЛАХО: Онаки злочес, дубитам да врат не уломи. Ако га барижео нађе с оружјем, видјећете фесте.
НИКО: Враг! Пођ'мо за њим, немо'мо га абандонат, да у оној фурији не учини ки ерор.
ВЛАХО: Ако што можемо, пођ'мо, пођ'мо!
НИКО: Ми смо дошли у Рим за имат кигоди пјачер, а најлише с овизијем Маром, а ја виђу ш њиме нећемо имат нег деспјачер. Враг! Жао је мени ер се је с сињором свадио, - за мој дио; ма џиљоз бијеше, не дадијеше, бјестија, на њу ни гледат.
Пети призор
уредиЏИВУЛИН: Ах, ах, гиураддио, не да се наћ они наш Жухо риђе браде, штоно ми плаца; лази ми као индијана жаба. Боже, хоћу ли се гдје стат ш њим? Да ми је ш њим на балун поиграт, да га учиним од јајера, да мало полети, да му дам ногом у оћас, да га вихар однесе, не друго - да се ш њим поздравим. Није га, слава милостивици! Ма тко иде ово одовуда? Ма кога се ја бојим? Курвин син буди с двијема руками! Ма ми је боље стâт с стране, да спијам које су чијере од непријатеља.
ТРИПЕ: По которску Адвокату, цан, беццо футуо, сад ме нађи с оружјем! Гдје је ови син мајке од седам мужи!? Не виђу га, по светога Џулијана, јуначкога Адвоката, добре жене сина, да овако речем, који би ми сада добар срамоту учинит. Изиди, цан, беццо футуо!
ЏИВУЛИН: Ах, ах, ово је мога Жуха мајсторија! Он га је послао, неће инако бит по Госпу од Пшуња; познах ја ер се хоће изет, да ми не плати навао.
ТРИПЕ: Еццоми ин цампагна! Ако је тко, изиди, није се овди крит; тко није жена, ход' на поље.
ЏИВУЛИН: Миссер, кога ти иштеш? Ако човјека иштеш, ово је на пјаци; ако жене иштеш, у кући су гдје кудјеље преду. Ти ли си они? Тко те је послао?
ТРИПЕ: Да ти ли си они који мене иштеш? Ово сам! Нут, што ме наблизу гледаш? Сит ме се нагледа'.
ЏИВУЛИН: Реци ми ти, не смијемо ли нашега искат?
ТРИПЕ: Да кажи ти мени: што т' не море бит пер амор, зашто хоћ' пер форза?
ЏИВУЛИН: Гиураддио, по мајку од Пшуња, помање говори!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|