Дундо Мароје/Други чин
| ←Први чин | Дундо Мароје Писац: Марин Држић Други чин |
Трећи чин→ |
Први призор
уреди
ПОМЕТ: Рече се: "тко је намуран није сам", - сад ја по мом Тудешку познам. Нут што је бит човјек и имат јудицијо. Сједећи за трпезом с мојијем Тудешком, а печено бијеху донијели - пјат, у њему капун. Гледам али је гуска, али што друго: онолико велика капуна моје очи нигда нијесу прије видјеле. Испечен? Гледах али је исприган али је испечен: имаше њеку хрусту на себи која ми очи заношаше, срце ми весељаше, апетит ми отвораше. Око њега двије јаребице облахне, а сок иж њих роси. Пјат урешеваху с страна печа витеља меса од млијека, која пара да говораше: "јеђ ме, јеђ ме", и половица задња од зечића, лардица около назадијевана, а гарофалићи неистучени накићена, која пара на трпези мирисом да ствараше весело, драго пролитје; а на крајијех од плитице уоколо накитили бијеху косовића, дразијех косовића, турдиус интер авибус, који параше да се уоколо ухитили бијеху и да у верас појући говораху: "Блажени, узмите!" I у тјезијех делицијах стојећи у контемплацијони, бијех отишао ин естасис.
Тако истом Тудешак мој и уздахну, уздахну другу воту а мене дозва: "Помет!" Ја се освијестих: "Сигнор патрон, цоманда!", мњах да ми ће ријет: "Што чиниш? Рјежи, да се триунфа; фар бона циера!", како је његово ужано ријет ми. Рече ми: "Ајме, Помет, ми штар мал!" - "Што ће бит?" - "Ми морир, се нон авер ла сигнора, ми штар маланцоницо; ми нон потер мангиар. Ту мангиар престо, антар ла сигнора, прометтер дуцати милле, до мила. Меглио спендер дуцати цхе пердер вита." Уби ме кад ми то рече! У мени рекох: махнитос, махнитос с намуранијем људми дружи! Махнитос њими влада! - Не могох му не угодит ту галантарију. - "Ја имам, кажем, добровољно чинит и што ми је мучно чинит". Ма не могох срцу одољет; одкинух крило од онога капуна, ставих га прида њ; друго одкинух, ставих га прида ме. Напих му: "Тринк, миссер Уго, стар аллегро, сигнора стар востра". Што ћ' ино? Интертењах га с галантаријом, заложих се и тријема косовићи, окусих и јаребичице. Богме тјех и руком играт у парти секрете од онога славнога капуна (курвина кухача које галантарије од онога капуна бијеше учинио!): пун бијеше надјевен као један куљен њекијех птичица притиљахнијех; залага' се сваком као меком смоквицом, а с мијендеоци, с лучцом, с сухвицами, с специјицом. Богме и тога поузех! Он ме соличита: "Помет, антар!", а ја с галантаријом: "Антар, сигнор". Напих се; отидох из раја земаљскога, движе ме из оњезијех делиција гдје се има што се жуди.
Ма се је тријеба с бременом акомодават; тријеба је бит вјертуозу тко хоће рењат на свијету. Краљ је човјек од људи, кад се умије владат. Није га имат динâр, ер видим многе с динарми потиштене; није га бит доктур, ер видим многе те бригате фантастике; није га бит јунак с мачем у руци, ер су ти већекрат али убијени али их су пуне тамнице; није га бит поета ни комедије умјет чинит, ер тизијем свак оре и на сваки га пијер хоће операт, као бастаха, а умјесто захваљења да му реку: "Не ваља ништа, иждени!", и да му непријатељи остану; није га бит мужик, ер тизијех друзи чине пјет кад већу вољу плакат имају.
Тријеба је бит пацијент и угодит злу бремену, да се пак добро бријеме ужива. Свакијем ками! Маро ми пријети, а ја му се с баретом у руци клањам; Тудешак ме, мој идол, движе с трпезе, с делиција! Срцем мучно идем - чијером волентијеро. I тко к мени дође: "Помете, оправи ми", - оправљам; "Пођ' за мене", - идем; консел ми пита, - умијем му га дат; псује ме, - подносим; руга се мном, - за добро узимљем. Оваки људи рењају! А мерита мој профумани трбух да му вјерно служим. Све сам ове галантарије за њега научио, ер ме нигда не издава на добру оброку; вазда је био приправљен, диспос понијет.
Ма сам заљезао у велику консидерацијон, а имам данаска фаченде велике чинит, фаченде достојне од Помета. Имам Попиву с својијем господаром тискнут из куће од сињоре Лауре. Динаре ћемо просут; а оному је сињору Марину отац дошао. Причуо сам да је Дундо Мароје у Рим дошао за скапулат динаре од науфраџија Марова; ма је све с врагом отишло. Надвор, гринтавци без динара! С дукатми краљеви иду: фате ларго! Срци ми дава фар фацценде у Риму које ни Чезар ни Шила ни Маријо није чинио. Имам имат викторију од непријатеља, триунфус цаесаринус! Ма ово њекога из куће од сињоре - Петруњела је, а прем њу хтијах.
ПЕТРУЊЕЛА: Тко ће оно бит онамо? Брижна, тврдо ти је упро очи у мене, тот му сам драга; нека га! Рекла бих да је оно нашјенац; истом крв потеже на свога.
ПОМЕТ: Петре, Петруњела!
ПЕТРУЊЕЛА: Помет је, по Дјевицу Марију.
ПОМЕТ: Петруњелицо, лијепа нашјеницо!
ПЕТРУЊЕЛА: Брижан Помете, што се овди вртиш? Госпођа вас моја неће; сва се је ставила на онога доброчестога Мара; неће веће никога у кућу.
ПОМЕТ: Ако се је она ставила на тога брижника Мара, а ја се сам ставио на моју брижницу Петруњелицу.
ПЕТРУЊЕЛА: На твоју? Још се нијесам продала да сам ичигова.
ПОМЕТ: А ти се даруј мени, тер ћеш моја бит, а уздаров ти ја и све моје ствари. Богме си ми драга, а сад побјед, како сам пинуо, параш ми љепша - мека ти си!
ПЕТРУЊЕЛА:
Напасти,
тамо стој,
пеци лој,
тер се гој.
Пођ' тамо у твојијех галантина, у сињора римскијех; а ја сам годишница дубровачка. Боже, лове ли сада око Међу црјевјара оне маненштине у Дубровнику? Сјетне годишнице, мартире су од штипања.
ПОМЕТ: Јес, три годишта ер сам отуда, ни се вабим веће тамо на печене јетре; поповски ми бокуни овди одражаше. Ма моја галантина, богме, неће друга бит него ти, ако је теби драго, Петруњелице, моја јаребичице.
ПЕТРУЊЕЛА:
Рекла је доћ,
ма је ноћ;
не има цокула,
црјевје је изула;
боса ходе,
драча боде;
нијесам твоја,
сва сам моја;
како дошао,
тако пошао.
Ову молитвицу говораше покојна моја тетка, и збогом; не могу веће с тобом стâт. Послала ме је госпођа да дозовем Сади Жудјела, да јо' њеку поцјелицу од злата донесе и њеки коларин од перала који мисли купит. Што пожуди, све јој Маро купује; а она махнита је за њим.
ПОМЕТ: Добро чини, докле дава. Ма чуј и мога дунда молитву:
Госпо, дар,
жита стâр
да ти буде
добар дар;
а на хар
буди мени
твоја ствар.
ПЕТРУЊЕЛА: Ах, ах, сјетан Помете, салачљив ти си, све ти је весело! Збогом! Отидох.
ПОМЕТ: Чека'! Кудије бјежиш?
ПЕТРУЊЕЛА: Не имам кад веће стâт.
ПОМЕТ: Знаш што ти ћу ријет? Хоћ' ли добро твојој госпођи?
ПЕТРУЊЕЛА: Да жî ми душица ти јо' сам вјерна слуга, ер је и она мени добра.
ПОМЕТ: Реци јој овако: "Тудешак, мој господар, махнит је за тобом, и одлучио је све своје имање спенџат с тобом; богатац је од песет тисућ дуката. Докле има ту вољу, не оџдени га, и кад ти срјећа сама у кућу доходи прими ју и држи ју; ер ако ју одагнâ, кад ју устјебудеш, неће ти моћ бит". Од тога Мара изела је што је могла, и он је спенџао што је могао. Ото веле да му је отац дошао и да му хоће конте гледат, и да га хоће двигнут с фаченда.
ПЕТРУЊЕЛА: Ах, Помете, Маро је веле динара у њу спенџао и данашњи дан пенџа; а она га је обљубила, махнита је за њим. Ти Тудешак што ти је, она не зна, - овога зна.
ПОМЕТ: Прова' га, тако ће и знат.
ПЕТРУЊЕЛА: Али ако тога прими, онога ће изгубит. Маро је здењоз, неће да нитко други пратика у ње нег он сам; а не мањка јо' ничијем.
ПОМЕТ: Она сама од свијех кортиџана у Риму од једнога се контента; поправ ти је Далматинка, - није пратика.
ПЕТРУЊЕЛА: Није пратика? Богме је у то разумна: ње посли добро иду, а не знам како друге стоје.
ПОМЕТ: Ако ње посли добро иду, има настојат да јо' и боље иду. Ако овога отац одведе с собом у Дубровник, узми овога Тудешка властелина.
ПЕТРУЊЕЛА: Ја сврх овога не умијем што ријет; ако ћеш, ја јо' ћу говорит.
ПОМЕТ: Говори јој и најбрже јој реци како му је отац дошао; то је ње посао.
ПЕТРУЊЕЛА: Све јој ћу ја сповидјет од мене до ње.
ПОМЕТ: Петруњела, ако то буде, богме ће и теби боље бит. Ја знам што говорим: њека ће персона сва твоја бит; разумијеш ли ме?
ПЕТРУЊЕЛА:
Разумије
тко умије;
џиљу мој,
збогом стој,
ма ми мати
неће дати;
ја ћу спат,
ти ћеш зват;
како дошао,
тако пошао,
Збогом, Пôмо!
ПОМЕТ:
Веле их знаш,
није лаж;
моја буди,
туј не гуди.
Петруњела, одговори ми брзо, мој кордијалу од стомка.
ПЕТРУЊЕЛА: Хоћу свакако данас, моја велика мисли!
ПОМЕТ: Милице наше, као се је истријебила! Истом кад се дође у Италију,
тако се и девента други. Ова је с именом промијенила и костуме; у овизијех би се кортиџана изризикао буле и булин. Ох, сцијеним, кад чује сињора Лаура ер је Мару отац дошао, и да му мисли фаченде изет из рука, промијенит ће фантазију. Клин клина избија, већи динар мањега покрива: нашијем дукатми, испод куња фресцијем, изагнаћемо сињора Мара с лагахнијем тобоцем. Цонтрариус цонтрадиа цурабунтур! Попиву да ми је на ошпедао послат, Мајко Дјевице од милости! Ова бестија кортиџана Манде прем ти је Шћавуша, не мисли што ће заутра бит. Узохолила се је, ер јој је вјетар у крму; а не зна јер се може бријеме иштетит и добра срјећа промијенит се у злу. Тријеба је научит живјет; а јо' ћу мештар бит. Нут што је лијепо све умјет! Легат јој ћу ин литерис и доктрину ће научит; и богме ће научит, ер је ње посао. Ја сам на бријеме доктур и филозоф. - Поћу мало боље испитат за дошастје Дунда Мароја, да ми се је умјет владат како филозоф ин литературис који сам.
Други призор
уреди
НИКО: О, Пиеро, пер амор де Иддио, гди ћемо наћ Мара? Јес два дни ер смо из Фјеренце; иштемо га, - ни га знамо ни умијемо гдје наћ.
ПИЈЕРО: Пођ'мо наћ когагоди добра компања, да нас води по кортижанах, у тјезијех га ћемо пратиках ончас наћ.
НИКО: Пер Дио, добро велиш; врага је у њему трговац! А богме бих се и ја ш њим угодио, узео враг трговину и тко од ње би инвентур, лијепу је ствар изнашао - басташију! Аферин Маро! Отац му у граду говно гриза, ни ије ни пије за мање спенџат а веће акумулат; а Маро овди и за себе и за њега пенџа и ужива; ин фине, рад бих му брат бит.
ПИЈЕРО: За напола дијелит сињоре, је ли ах?
НИКО: Да кога врага хоћ' да се чини? У младос да ми кугоди вољу испунит, а у старос ме насоли тер ме спреми у ормар. Имамо њеке оце који нас пазе куд гледамо, куд ходимо, гдје сједимо и што ијемо. Гвардијане нам је њеке нарав дала које нам је тријеба слушат и подносит за невољу. Ах, курвићу, да се људи без отаца рађају, добро ти би нам младијем било.
ПИЈЕРО: У либертати би био, ах ах! Смијејем се од твога дискорса - да се људи без отаца рађају! За бит либер не пара ти други пут жељет нег бит без оца.
НИКО: Ти бо су, у добри час, непријатељи од нашијех воља; кад би нас помагали и пријатељи нам били у наше потрјебе, молили бисмо Бога да им Бог да живјет вазда.
ПИЈЕРО: Богме сам од твоје, и ја сам с тобом! Они рече: "Враг узео оца и тко има оца!", и пара да сад сви млади ову молитву кантају мјеште летанија. Смијешни су ови оци: не споменују се ер су они у младос махнитији од нас били. Имали би нас пуштат да живемо на наш начин, а ми бисмо пак наше синове пуштали да живу на њих начин у либертати. Тот би веће вјечни мир био међу оци и синовми: они би по нашијех молитвах живјели како и Матузалем, ми такођер по молитвах нашијех синова. Тот би наш живот био и дуг и миран; а овако: они су немирни с нами, а ми ш њими.
НИКО: Али да сви чине како је Маров отац учинио: дао му је пет тисућ дуката; тако их он и трафега овди у Риму с галантинами сињорами.
ПИЈЕРО: За вјеру Божију, је ли га гдје печу да и ми штогоди бакнемо уза њ? - Ма тко иде ово овамо? Влахо је. - О, Влахо, бевегна. За ране Божије, што је? Јеси ли ки дукат донио? Ово мјеста за пенџат их.
ВЛАХО: Неборе, још ме нијесте ни упитали одкле идем.
НИКО: Одкле идеш, ако с' дуката донио?
ВЛАХО: С Ливорна, донио сам доста. Ма не умијем на примијеру играт, ер тко губи, вељаше моја покојна тетка, боли га глава и зуби. Друже, миссер Ницоло, у Риму си, миссер Пиетро, у велуту сте! Ви ти сте сињори и господари, родили се сте либерали. А ја сам њеки антики човјек, тучем се по свијету за добит кабан, да у даж не окиснем.
НИКО: Рекох ли ти, Пијеро, ер је мједеничар тер није дуката?
ПИЈЕРО: По муку Божију, прем се хтијах серват у тебе једне двијести дукат, докле се вјерим, а ти ми реушкаваш како клијешти, ки нијесу за ино добри нег за тискнут и потегнут к себи.
ВЛАХО: Двјести дуката! Јес' чуо ону почашницу:
Дукат ми, дукат краљ и цар,
дукат дјевојци частан дар,
а за дукат се да на хар
веле лијепа, вриједна ствар.
ПИЈЕРО: Ах, ах, за ране Божије, гдје су мјешнице, да ју уз мјешнице речеш?
ВЛАХО: Да су гусли, уз гусли бих другу рекао; ма остав'мо ове цанце! Као работе проходе? Као сте?
НИКО: Зло!
ВЛАХО: Како зло у Риму, у рају?
ПИЈЕРО: Ми смо како и душе у паклу, које гледају рај, вјечна блаженства, за већу муку имат. Гледамо феличитати римске, а консумамо се у жељах.
НИКО: Иштемо наше рефриџеријо, Мара Маројева, да нас стави у пишину.
ВЛАХО: Што је од њега? Чуо сам да од бачава каратјеле је учинио.
ПИЈЕРО: Учинио је толико, ер се он добру бремену дава; и он је у рају, а ми смо у паклу.
ВЛАХО: Рај од лудијех спенадза брзо се обрће у пакао. Та весеља фрателло, мало дурају; упита' ме одсада, до мало дана.
НИКО: Врага те ћу питат! Овди чуо сам да стоји лијепа кортиџана. Оно јој годишнице на вратијех; поћу се акостат к њој.
ПИЈЕРО: Да', једа кога зла можемо аванцат од ње!
ВЛАХО: Да бисмо добра аванцали као ћемо зла аванцат.
НИКО: О, qуелла гиовене, цомо си цхиама qуеста сигнора цхе ста qуа?
ПЕТРУЊЕЛА: Xе миа сигнора, миссер.
ВЛАХО: Ово пара нашијенка!
ПЕТРУЊЕЛА: По Дјевицу славну, оно парају нашијенци.
НИКО: Богме и ти нам параш нашијенка.
ПИЈЕРО: Оно је Милица!
НИКО: Богме је Милица! Миле, познаваш ли ме?
ВЛАХО: (Познаш, псе! Брзо ти се познасте!)
ПЕТРУЊЕЛА: Нико, ти ли си? Нут количак је узрастао! Брижна, Међу црјевјаре коликат ме је уштинуо. Оволихни бијеше, а неманштина у њем велика бијеше.
ВЛАХО: (Сада је добар, човјек је, твој је посао.)
ПИЈЕРО: Да мене, Миле, коликрат ве ме си опсовала! А коленде ти дах, а обећа ми, а мало изда.
ПЕТРУЊЕЛА: Обећа' луду а залуду. Пијеро, ти ли си? Брижна, нут гдје је обрадатио! Исто ми вас је мило видјет. Живи се виде кадгоди, а мртви никада.
ВЛАХО: А за мене нијеси још упитала?
НИКО: Врага! Не пита' за њега; мједеничар је.
ПИЈЕРО: Бестија има дукâт, а неће да их пенџа.
ВЛАХО: Ја дукате храним за ње госпођу сињору.
НИКО: Миле, чуо сам да имаш госпођу.
ПИЈЕРО: Љепоту од свијета!
ВЛАХО: Миле, ја с дукатми да т' сам припоручен.
ПЕТРУЊЕЛА: Ти добар дошао!
НИКО: Враг! Лаком је, удри њега тја!
ПИЈЕРО: Он уш би одро за аванцат кожу од ње.
ПЕТРУЊЕЛА: Онаки зрачан и црљен не каже да је лаком.
ВЛАХО: Ах, хвала, Миле, на фавору; да ми си честита!
ПЕТРУЊЕЛА: Не ћамам се ја пиу веће Милица, - Петруњела се ћамам.
НИКО: Да, Петруњелице драга, он је мизер како уш, а ми смо либерали као господа. У лијепе, у драге госпође да смо слуге.
ПИЈЕРО: Да смо шћави.
ПЕТРУЊЕЛА:
Друзи су засјели,
сада се не дијели!
Брижни ловци од Међу црјевјара
лов ловили;
гору обили;
од све што уловили,
ништа дома донијели.
Трећи призор
уреди
ЛАУРА: Петруниелла, цхе рагионаменти сано qуеи? Нон те хо детто цхе ту авераи делле бастонате, десгразиата?
ПЕТРУЊЕЛА: Мадонна, гхе сон сигнори Рагусеи; сангуе тира, парлар поцо, лассаме-гхе штар.
ЛАУРА: Ентра ин цаса, десгразиата - Сади, ентра ин цаса.
ПИЈЕРО: Сигнора белла, нон ентрате ин цоллера, ви сиамо сервитори.
Четврти призор
уреди
МАРО: Ола дружино, ви ли сте? Ал цорпо де Иддио, ви сте!
НИКО: О, миссер Марино, неборе, да се видимо! Или доли к нам сиди, или да ми гори узидемо.
МАРО: Ја идем доли к вам.
ПИЈЕРО: Не хтје да гори узидемо.
НИКО: Џиљоз је; је ли га враг узео!
ВЛАХО: Онако се бријеме ужива; а ви злочести!
НИКО: Мајде т' злочести.
ПИЈЕРО: Богме злочести.
МАРО: Сиате ли бен венути!
ПИЈЕРО: О, бен тровато, сигнор Марино!
НИКО: Колико те смо жудјели!
ВЛАХО: Маро, адио!
МАРО: Влахо, одкле те имамо сад?
ВЛАХО: С Ливорна.
МАРО: Цхе боне нове?
ВЛАХО: Све добро! Ото видим да се даваш добру бремену; добро чиниш.
МАРО: То толико се добива на свијету, колико се човјек добру бремену дава. Добро живи и зло живи, мре се; а након нас макар ни спарожина не остани.
НИКО: Богме, истину велиш. А ти се си под њеку добру звијезду родио: у делицијах си до грла, - а ми сушимо.
ПИЈЕРО: А ми смо злочести. Умријећемо, а нећемо једне злочесте воље испунит.
МАРО: Ја с мојом госпођом уживам. Докле сам у ње милости, ја сам честит; и докле сам млад, да уживам, пак кад остаримо, тако ћемо и кашљат.
ВЛАХО: Богме кашљат и бок наш ће бољет.
МАРО: Н' е веро, анима миа белла?
ЛАУРА: Тутто qуел цхе пиаце а востра сигнориа, сигнор Марино.
Пети призор
уреди
МАРОЈЕ: "Qуел цхе пиаце а востра сигнориа, сигнор Марино!" Мештре! Сигнор! У колајини! У велуту! Гдје ми су дукати, моје пет тисућ, манигодо један? С злијем женами? Не одговараш? Дукате ми моје, дукате, рибаоде један! Бјежиш, не одговараш, псе један?
МАРО: Цхи сете вои, омо даббен? Цхе волете?
МАРОЈЕ: "Цхе волете?!"
МАРО: Нон ви цоношцо, андате цон Дио!
МАРОЈЕ: Ајме! Чини ме се не знат!
МАРО: Е паззо цостуи!
МАРОЈЕ: Нећеш да ме познаш, рибаоде? Да чека'!
МАРО: Арме! Цон арме! - Сигнор цапетан, ми вол аммаззар цостуи!
(Ел баригелло ет ли сбирри.)
КАПЕТАН: Пиглиа, пиглиа!
СБИРРИ: Ста форте! Да qуа qуел цуртел!
МАРОЈЕ: Ласциате цхе аммаззо рибаода једнога!
СБИРРИ: Дие ессер паззо qуесто веццхио.
КАПЕТАН: Менатело ин прегион; ло фаремо бен гуарир делла паззиа.
Шести призор
уреди
ВЛАХО: О Пијеро, о Нико, видјесте ли фесте?
НИКО: Што оно би? Ја стојим замађијан.
ПИЈЕРО: Али ја сним ово, али сам јави видио? Дундо Мароје у Риму, ах!
ВЛАХО: Рекох ли вам ја ер ове феличитати луде мало дурају! Спендза, курве, враг и његов отац - ото сте видјели.
НИКО: Богме је Дундо Мароје у Рим дошао, и ове су очи видјеле!
ПИЈЕРО: Маро, држи се на конту!
ВЛАХО: Придат ће конт, итем пер долце писциар! Ја познам овога старца, вражије је импрезе; дезередитат га ће. Ма немо'мо се оглушит; пођ'мо г барижелу и сповјеђмо му као работа стоји, да небога старца не стратра.
ПИЈЕРО: I рец'мо му: син му је, за сином је трчао.
ВЛАХО: I цијећ Мара пођ'мо штогоди, ако можемо, направит и ремедијат. Интромецајмо се међу ње; не ваља их тако абандонат.
НИКО: Што т' пара од онога Марова трата? Ресолват се у час и фенгат онако на импровисто не знат оца!
ВЛАХО: Е, да пака ко ће ш њим ремедијат?
НИКО: Цхи ха темпо, ха вита, а он је астут као враг; ма т' ћеш видјет ер ће испливат.
ВЛАХО: Испливаће? Хоћу да нађе скужу да у они час није оца познавао, ма као ће динаре наћ које је спенџао? За остало је све ласно.
ПИЈЕРО: Богме ће то мучно бит! Стиамо а ведер као ће ова работа проћ.
ВЛАХО: Пођ'мо брзо за овога старца помоћ.
ЛАУРА: Ах, сигнори, о гинтиломени, цхе румор фу qуелло?
ВЛАХО: Сигнора, цертаменте нон ве л' саппиамо дире.
ЛАУРА: Е дове андо сигнор Марино?
ПИЈЕРО: Нон саппиамо церто дове се не андо.
ЛАУРА: Се ло ведете, ди гразиа, мандатемело.
НИКО: Фаремо волентиери, сигнора.
ВЛАХО: ("Сигнор Марин!" Оно име делекта ме од сињора.)
НИКО: (Оста помижана та сињорија веће.)
Седми призор
уреди
ЛАУРА: Миссер Сади, нон авети лассато ил цолларин ди перле?
САДИ: Цхе со ми, сигнора. Сигнор Марин парти виа е нон ми диссе алтро.
ЛАУРА: Мо торнера ора ора егли; ласциатело.
САДИ: I денари цхи ми дара?
ЛАУРА: Нон сапети цхи ве ли дара? Форсе цхе qуесто е ла прима волта цхе аббиам цомпрато роба да вои? Цхе монтан qуелле трента перле?
САДИ: Нон ле поссо дар пер манцо ди цинqуе сцуди л' уна; цхе сареббоно: цинqуе виа диеци - цинqуанта, центо, центо е цинqуанта сцуди, монтареббоно.
ЛАУРА: Ин номе де Иддио, ласциателе; цомо торна сигнор Марино, субито ви цонтара и денари.
САДИ: Авериа а царо ессер цон луи.
ЛАУРА: Сади, пар цхе нон ви фидате дел фатто мио!
САДИ: Нон е, сигнора, цхе нон ми фиди, ма ера бен цхе ци фуссе луи.
ЛАУРА: Ци сара анцхе луи, ласциателе; е ци сон ора ио, ет ио е луи сиамо уна истесса цоса.
САДИ: Со! Дио фацциа ессер семпре инсиеме, цхе цертаменте вои авете ло аманте дегно ди вои, ет егли ла сигнора дегна де луи. Ле перте цхе импорта цхе ио ли порти цон ессо мецо е торни да qуа а ун поцо?
ЛАУРА: Импорта; цхе ио ле воглио меттер ал цолло, е нон ворриа цхе qуалцхеуно, ведендоле е пиацендогли; ве ле пагассе qуалцхе цоса ди пиу, ет ио не рестассе прива. Цоносцо бен ио ла аваризиа ди вои алтри зиудеи.
САДИ: Сиамо qуел цхе вол ла сигнориа востра, ет фаро qуел цхе пиаце а qуелла.
ЛАУРА: Спеттате, сцендо гиу алла порта.
САДИ: Пер Дио, мал волентиери ле ласцио; нон ми пиацqуе qуел цхе види цоррер qуел вецхио дрието ил сигнор Марино. Сти гиовани спендоно алла циеца, се индебитано, инброглиано ет пои данно дел сулзо. Qуел веццхио парева цхе дицессе: "I меи дуцати!", дуцати номинава, ил ресто нон интендево. Ма qуеста сигнора алтре волте ме ха пагато либераменте; цредо нон ми манцара неанцхе qуеста волта.
ЛАУРА: Миссер Сади!'
САДИ: Еццови ле перле; соно трента, цонтателе вои.
ЛАУРА: Цинqуе, диеци, qуиндеци, винти, винти цинqуе, трента, - соно тутте. Сади мио, торнате да qуа а уна ора, ет сер Марино ви цонтентара и востри центо е цинqуанта шцуди. Qуесте перле портаро пер амор ди Сигнор Марино.
САДИ: О, ле ви станно бене! Цхе поссиате годерле ин гразиа дел Сигнор Марино лунго темпо.
ЛАУРА: Дио ло перметта.
САДИ: (О цхе либерал гентиломо: цио цхе ха нон е суо!)
ЛАУРА: Сади мио, се вои сапесте, qуесте цосе ме ха цомпрато д' ун анно ин qуа, вои ве не маравеглиаресте, форсе пер тре милиа дуцати ди гиоие, цоллане, вестименти ет алтре цосе.
САДИ: Бон про ви фацциа, сигнора! Нон поссо пиу стар цон вои: ио хо да фар; да qуа а уна ора торнаро да вои.
ЛАУРА: Андате ин бона ора, Сади мио царо.
Осми призор
уреди
ТРИПЧЕ: Одавна је речена она света ријеч која би ваљало да је златом писана: "руморес фуге". Мајдеши, стиам фрешцхи пер Дио: андар а цомбаттер цон ли сбирри! За кога? За врага и његова оца, - за једну бестију мизеру како уш! Оставио ме је на воштарију; јесу двије уре јер је прошло бријеме од обједа. Да враг вазме његову злу ћуд; да ти доброчести чловик успомену за објед, за ручак, за врага, да га вазме! По четири ванђеље и Блаженицу од Котора, као ова бјестија није отац сињора Мара: оно је сињор и господар, а он је њека махнит. Драго ми је ер се не указах из воштарије, да ми не би сињор Марин за зло имао. Умирем од глада, поћу се домом заложит два бокуна е андар а фар и фатти меи. I ја сам пошао кортиџат људи које не знам! Бјестије мене! Још да буђах с њим тер да убодијаше сињора Мара! Qуае пар ест? Цуиус генерис? Остајах ин делитто ш њиме! Убојица, по светога Трипуна! Враг ти ме вођаше пер фарми сцавеззар ил цолло. Ма Блаженица наша девота од Котора мирацулосаменте слободи ме од велика зла. Хвала теби нет сам! Персоном могу слободно и с отворенијем челом моје после чинит по Риму. Ото, мало увриједих тоболац; коста ме ун боццал де вин: оному његову човјеку сиромаху дах се напит, - царита! Не да му ни јести ни пит, а хоће да га служи! А он и добро учини, - у потрјебу га абандона, - штица се унутра у воштарију кад се види да га вуку ин пржон. Да' јести слузи и кареца' га ин малора, да за тебе на потрјебу скочи, али му сашиј пркно, да не ије, и насол' га и стави га у комин. Ми моро ди фаме, умријех од глада; поћу два бокуна изјести.
Девети призор
уреди
БОКЧИЛО: Јаох си ве мени! Биједан ја, у који ве ти час дођох гдје рука маха, богме, гдје рука маха. Јао мени, јао! Госпара за косе одвукоше тамо, а биједан не знам хоће ли и мене водит. Ма кога сам врага ја учинио? Зашто ли ме ће водит? Ма јаох си ве биједну мени, што водише - водише, доводише - мене доведоше. Биједан, не знам куд ћу ни камо ћу! Путу нијесам вјеш, језика не умијем, спендзице труђахан не имам, не познавам човјека ни тко мене.
ПРВИ ОШТИЈЕР: Дове е цостуи? Се н' е фуггито ил традитор! Еццоло, пер Дио, цхе нетта виа. А, гаглиоффо, ти нетти е нон вои пагар ла оштариа? Ил мангиар ти фу долце, 'л пагар ти е амаро, н' е веро?
БОКЧИЛО: Е, Маро, госпар Мароје ће платит.
ПРВИ ОШТИЈЕР: Цхе маро, да qуа qуел цабан; маниголдо!
БОКЧИЛО: Хајме, манигода зове! Нијесам ја по Дјевицу ништа, нијесам ја крив!
ПРВИ ОШТИЈЕР: Цри, цри, цанта ора кириелеисон е летание.
БОКЧИЛО: Јао мени, јао биједан ја! Летаније? То да се исповијем? Нијесам по криж Божији!
ПРВИ ОШТИЈЕР: "Божи, божи", цхе маниголдо!
БОКЧИЛО: Ајме, Божији, Богу да дух придам! Немо' зват, господине, манигода! Јао, нијесам крив ја, јао!
ДРУГИ ОШТИЈЕР: Цхе диаволо урла qуа? Цхе ха цостуи?
ПРВИ ОШТИЈЕР: Нон вол пагар ла оштариа, е гли хо толто ил габбан.
БОКЧИЛО: Нијесам ја, господине!
ДРУГИ ОШТИЈЕР: Манда цон гиаволо ста бестиа, интрона мезза Рома цон суо урлар.
ПРВИ ОШТИЈЕР: Цхе маниголдо, не?
ДРУГИ ОШТИЈЕР: Рендегли ел габбан е мандало цон гиаволо; qуел веццхио пагара пер луи.
ПРВИ ОШТИЈЕР: Е дов' е 'л веццхио? Нон ведесте вои цхе фу менато ин паргионе?
ДРУГИ ОШТИЈЕР: Ци е нон со цхе дел суо ин цаса; сиамо сецури.
ПРВИ ОШТИЈЕР: Дунцхе гли рендо ил габбан?
ДРУГИ ОШТИЈЕР: Рендеглиело.
ПРВИ ОШТИЈЕР: То, ва виа!
БОКЧИЛО: Ах, да те Бог поможе, Дјевица те крунила круном! Мајко Дјево, смили ве се, - теби хвала! Коруницу веће да т' појем, завјетујем се, сваку суботу. Мајко од сирота, скапулах! Није никога! Ма, биједан, што веће исчекујем? Прида' ногами, Бокчило! Ма, тужан, куди ве ћу? Камо ли ћу невјеш опет у ступицу упасти? Поћу се овамо с стране гдјегоди скрит и чекат једа тко од нашијех прође. Жеђахан сам, а срдачце ми је утрнуло. Дјево Мајко, у твоје руке!
Десети призор
уреди
ПОМЕТ: Је ли човјеку на свијету срјећа у руци како је мени? Је ли итко под небом господар од људи како сам ја? Без мене се нитко не може пасат, без мене се људи не умију обрнут. Гдје није Помета, ту није ништа учињено; гди није Пометова консеља, ту све ствари наопако иду. Затој се је добро рекло: човјек ваља за сто људи, а сто не ваљају за једнога. Ја малоприје отидох за испитат од дошастја Дунда Мароја; ото т' цум фустибус ет латернибус вуку Дунда Мароја у тамницу! Гледам али ја сним али биљ видим - Дунда Мароја међу Ируди и Пилати гдје га воде као Барабу! А њеки три из Дубровника, аманти од Пријекога, дошли су с малом грацијом г барижелу, говорећи: "Цапетано, ел е ун ди ностри, ласциатело - е суо падре". А барижео им одговара: "Цхе падре, цхе ди ностри, цхе ласциар! Огнун ларго!" Истом се човјек, прави човјек суну: Помет дође, - с стране, дијети! С реверенцијом се поклоних Дунду Мароју, а капетана с реверенцијом салутах; а барижео је вас мој, а тко Помету није пријатељ у Риму? Барижелу рекох двије ријечи на ухо. Влах Влаха потиште, а катунару клетиште! Ин поцис вербибус интендиантур вобис - разумје ме! Дундо ми Мароје укратко сповидје као је работа прошла, а мени се срце обесели. А смијех ми доходи од трата сињора Мара: "Нон ти цоношцо"! Шума т' мати, не познавам те! Не хтје да позна оца, ма га ће, богме, и за невољу познат. Тудешко, мој идолу, сада се држи, твоја је сињора! Ор ја с репутацијони слушам и стојим као госпар човјек, а Дундо се је Мароје укувечио, тер ми се припоручује; а ја стојим сулле мие репутазиони. Рекох: "Не брини се, направићемо ту работу". Друге двије ријечи рекох барижелу на ухо, - ухитих Дунда Мароја за руку, тако и одшетах ш њим. I старац поче ми барету скидават, а захваљује ми; а ја: "Неа барета стоји".
А сињор Марин ми пријети! Ах, хоћу данаска да зна што је Помет, што је човјек виртуоз, човјек виртутибус праедутус! Одправих Дунда Мароја с оњезијема тријема властеличићи, спачах се од њега најбрже, - знам му ћуд: држао би ме с собом три дни и три ноћи у посту и у пенитенцији. Одкинух се и рекох: "Имам посала, велицијех посала, достојнијех Помета баше". Помете, да, Помете, паче племенити краљу и господине, Пометов трбуше софриктани, весели се, храни се на делиције, на залогаје, на ману небеску, на варено, на печено, на пригано, на подпригано, на тортице драге, на сапуриће инцукараде и с водицом русатом, на јетрице слатке од капунића, на гуске, на патке, на пауне, на галине од Индијана, блаженство вјечно! За тебе Помет све стента, за тебе се све ово справља, краљу и господине! Ти си мој, ја сам твој; ти мени господар, а ја твој слуга и пудар, - пудар, богме, пудар, ер ја тебе чувам од зла човјека - од оцта и блуте, од говеђега меса и од тјезијех полтронарија; а ти ме не претилиш инијем нег братковином и смоквами. - Ма тко иде овамо? Попива је. </поем>
Једанаести призор
уреди
ПОПИВА:
Цхи т'ха фатто qуелле шцарпе,
цхе ти стан си бен,
цхе ти стан си бен?
ПОМЕТ: (Попијева!)
ПОПИВА:
Цхе ти стан си бен,
Герниетта,
цхе ти стан си бен?
ПОМЕТ: (Богме те ћу домало још видјет плакат.)
ПОПИВА: Петруњела!
ПЕТРУЊЕЛА: Брајо!
ПОПИВА: Срчано зељице, узми ово.
ПЕТРУЊЕЛА: Мој горки пелинку, добар ми си дошао кад си донио.
ПОПИВА: Моје слатко неспање, Петруњелице, коликрат ме си чинила не спат!
ПЕТРУЊЕЛА: Што то, брижан?
ПОПИВА: Гди је сињора? Чује ли нас сињора?
ПЕТРУЊЕЛА: Онамо се грије у оној камари на каминати, говори слободно.
ПОПИВА: Узми ову пратеж! Јаох си ве, моја немоћи, Петруњелице, худа птичице, видиш као те храним, а ти тврђа камена, сјетницо, кому се храниш? Злочесто' старости?
Дај се, дај се, а не хај се,
дај се за ме и удај се;
нећеш лачна са мном бити,
зими врућа, хладна лити.
ПОМЕТ (из кантуна): (Ах, псе један, и Петруњеле ми се хиташ?!)
ПЕТРУЊЕЛА:
Хоћу, хоћу, туго моја,
мисли, несну, за бит твоја;
будућ моја дат се и дати
мисли ћу се, да ти 'е знати.
ПОМЕТ: (Попива, прождри тој!)
ПЕТРУЊЕЛА: I збогом! Поћу вечеру кухат:
ПОПИВА:
Драг џиљу,
кад не сад,
кадгоди,
бит су рад.
ПЕТРУЊЕЛА:
Розицо,
да чекај,
још ће доћ
данак тај.
ПОПИВА: Јаох, ако није дошао, веће и не дошао!
ПЕТРУЊЕЛА: К себи руке, ја т' вељу!
Дванаести призор
уреди
ПОМЕТ: Нут пса прозунтоза, ја те ћу домало послије. Ко ово овамо бата на клопцијех? Фоџа нова у Риму, пара дубровачки товијернар. Одкле си ти? Тко си ти?
БОКЧИЛО: Ах, Мајко блаженицо Лунцијато, хвала теби!
ПОМЕТ: Богме је Дубровчанин!
БОКЧИЛО: Из Дубровника сам! Е, Помо, Помете, неа ми ти ручицу целивам.
ПОМЕТ: Тко је ово?
БОКЧИЛО: Бокчила не познаваш? Колико си винца на мојој товијерни попио, а заборавио ме си!
ПОМЕТ: Бокчило, пјаницо, ти ли си? Које те у Рим доведоше на ова вина, на огрестију?!
БОКЧИЛО: Моја несрјећа! С господаром сам Маројем дошао, да га убије Бог! Трча за сином Маром с пужетом, и тамо га одведоше; не знам к врагу гди је, а мене је оставио. Ни умијем језика ни сам вјеш мјесту, а што је највећа, јаох си ве тужну мени, није спендзице!
ПОМЕТ: Та је, Бокчило, највећа! (Ово ми оказијони! Сад мислим учинит трат, један трат; ну гледа'те!) Бокчило, све знам: сад те ћу упутит као ћеш отит госпару и као ћеш миран бит.
БОКЧИЛО: Ах, Мајка те од сирота помогла!
ПОМЕТ: Пођи на она врата онди и покуца', и реци: "Је ли Попива гори?" Попива ти се ће озват; реци му: "Трчи најбрже, господару ти је отац дошао, госпар Мароје, и донио је веће сто тавула џамбјелота и толико врјећа папра и друзијех пратежи за тријес тисућ дуката; трчи на воштарију 'од звона', ер га су тамо њеки три властеличићи повели"; и реци му да га поведе дома и да старца гуверна, докле Маро дође. I не говори ер те сам ја послао. Сиромаше, трчи најбрже, туј ћеш доћ гдје ћеш пит, јести и починут као краљ.
БОКЧИЛО: Захваљам, Помо, да ти Бог плати! На она ли врата?
ПОМЕТ: Е, на она врата. - (Поћу из кантуна вирит хоће ли умјет оправит.)
Тринаести призор
уреди
БОКЧИЛО: Тик, ток!
ПОПИВА: Тко је ово?
БОКЧИЛО: Једа је Попива гори, Маров слуга?
ПОПИВА: Тко је ово? Тко Попиву пита?
БОКЧИЛО: Бокчило је из Дубровника, стари слуга, а старога госпара Мароја.
ПОПИВА: Одкле идеш ти?
БОКЧИЛО: Госпар је стари дошао на проштење.
ПОМЕТ: (Добро! Ово га ја нијесам научио.)
БОКЧИЛО: I донио је џамбјелотâ табулâ веће стотину, и врјећâ папра и чафрана другу стотину...
ПОМЕТ: (Аферин Бокчило, ни ово га нијесам научио.)
БОКЧИЛО: ... и робе грацију де Диу веће за песет хиљада муните дуката.
ПОПИВА: Бокчило, ти ли си?
БОКЧИЛО: Попо, Попива, сиди доли, да ми ти је ручицу тегнут; живи се виде кадгоди, а мртви никада.
ПОПИВА: А, Бокчило, добру нам си нôву донио! Да ми ти се је дат напит.
БОКЧИЛО: Ово је дубровачко дијете: блажено млијеко, које сиса!
ПОПИВА: Сињора, чула си?
ЛАУРА: Чула сам.
ПОПИВА: Боне нове!
ЛАУРА: Боне! Чин' да та човјек узиде гори.
ПОПИВА: Бокчило, вели госпођа да узидеш гори.
БОКЧИЛО: Пате, за послух сам.
Четрнаести призор
уреди
ПОМЕТ: Добро, добро, боже! Ово трата, ово новеле! С Пометом имате што чинит, канаљо, нељуди, сиромаси! Помет се с вами рве. Поћу сада наћ Дунда Мароја алла оштариа делла цампана, тер му ћу све сповидјет и научит га ћу да с Попивом уњига, докле га дома поведе. Кад им Дундо Мароје у кућу уљезе, то прве ће фаченде трјеске, буне бит, конти се ће искат, - динари су спенџани! Тот ја и мој Тудешак, остасмо ереди делли бени ди цондан сигнора Лаура. Фора, фора без мједи! У Дубровник, с врагом, на криницу јухе и на десет печа у динару меса. Полетјех веће ови посао оправит.
Петнаести призор
уреди
МАРО: Хајмех, несрјећо, крудела несрјећо, веома ти ме уби, веома ти ме уцвили! Ах, лакомости од отаца! А оци врагови, непријатељи мира и гоја и контента од синова! Деспоњао се је у Рим доћ за руинат ме, за уморит ме! Крудео човјек, веће љуби динар нег сина, једнога сина кога има. С којом је грацијом дошао, гдје ли ме је нашао! Враг узео час и хип кад нијесам прије дан умро, ер умрах миран; а сада ови крудео човјек хоће да водим десперан живот, да провам муке пакла. "Дукате, динаре!" Враг узео дукате, макар и тко их кује, покли се кажу, кад се пенџају, толико слаци, а кад се спенџају, змије, лави који нам срце деру и иједу. Ови ми ће враг ктјет конте искат, - конте! У врага ти конти! Дошао је скапулават што је у морске пучине утонуло. Враг узео и динаре, макар и њега!
Је ли на свијету несрјећнији човјек од мене? Има ли иједан син овакога оца како и ја? Стоје ли ичигове ствари горе нег моје? А све је узрок ови не отац ма смрт моја! Они крудео човјек, ајме, осрамотио ме је; што ћу сада, тер прид сињором Лауром? Хајме, сињора Лаура, страх ме је ер те ћу изгубит, страх ме је ер ћу и живот изгубит. Јаох, изгубио се сам, не знам ни куд ходим ни што чиним, ни знам што ћу. Сињори ове туге не ваља да сповиједам. Сињоре неће туга ни тужнијех аманата; дијеле добро бријеме са аманти, од зла брјемена неће дијела. Поћу наћ Попиву и ш њим делиберат како се имам владат.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|