Дундо Мароје/Четврти чин
| ←Трећи чин | Дундо Мароје Писац: Марин Држић Четврти чин |
Пети чин→ |
Први призор
уреди
МАРОЈЕ: Што се веће живи, то се веће и учи. I стар сам, а не умијем живјет. I почео сам на скулу ходит, и учим, богме и учим; а за ме стоји: ако не научих, зло моји посли иду. Син ми је мештар: он ми сад шпалмате дава, норму ми чини; он ме учи, а ја примам. Ма, јаохи, страх ме је ер ће залуду ова скула бит! Поплавио је све динаре моје; пет тисућ дуката утонуле су у морску пучину, богме утонуле!! Није веће ремедија, ма ћу проват једа се што може скапулат, и искат ћу репозано; веће се нећу ш њим у колору стављат, - промијенит ћу ћуд. На бријеме ваља умјет фенгат; од њега сам научио. Чини ми се не знат! "Шума т' мати, нон ти цогношцо." А ја, а ја ћу фенгат да вјерујем. Тако је! Једа што лаву из ноката измем, пак и ја ћу како и он: "Нон ти цогношцо!" Извуц' се не мени на очи веће, не буде веће он мој син бит. Лијепо, ком дођем у град, да тестамент причиним: комуну, све комуну! Нека се друзи њим кастигају. Из куће му сам скупио што сам мало нашао: гаћа фрапанијех, сајуна од велута ваера што је по кући носио. I с овизијем ће штогоди боље бит, једа франкам спендзе од овога невољнога пута, богме, невољнога пута. Јаох, гдје моји дукати пођоше?! Ма гдје Бокчило оста с пратежи? Да си је зашао? Ах, санта Мариа, Бокчило! У товијерну је гдјегоди ш њом упао, - ово ми у браду како ослу! Бокчило! L' е фатта! Поузда' се, пођ' се узда'. Бокчило!
БОКЧИЛО: Коју ме сјету богаш?
МАРОЈЕ: Хвала Богу!
БОКЧИЛО: Ово, једва идем под овизијем бременом.
МАРОЈЕ: Најлакше, Бôго!
БОКЧИЛО: Најлакше ово ми си дао - куталац винца! За бастаха ме си с собом повео. Убио Бог и моје пошастје с тобом и твоју храну! Од тебе није ино чут нег плакат. Кад се ћеш насмијејат и ја с тобом? Убио Бог имање за које се тако све плаче! Хоћу ли се када добавит мога убошкога стана, да ми је с мојијем кутаоцем вина попијеват, а ти да без мене плачеш с дукатми?
МАРОЈЕ: Бôго, све се ће начинит, све ће бит! Ото је сад бријеме од туга; једа Бог дâ да се кад и насмијејемо.
БОКЧИЛО: Кад ме укопаш, ти се ћеш насмијејат мном. На, гдје ћемо ово врћ? Прикину ме ово брјеме тешко.
МАРОЈЕ: Вјерујем ти да је тешко. I мени је тешко, и ја то брјеме носим: ту су моји дукати обрнули се у гаће фрапане.
БОКЧИЛО: На, убио Бог и ријечи, мало не пукох под њим.
МАРОЈЕ: Санта Мариа, туга мојијех што патим. Бокчило, што то учини?!
БОКЧИЛО: Учиних! Придира' се ти, ако ти је тријеба; ја се хоћу здрав вратит, захвале дјеви, к мојој домаћо'.
МАРОЈЕ: Не имат слуге - зло; а имат их - зло и горе, на оваки начин. Бокчило, тако се моја пратеж гуверна?!
БОКЧИЛО: Госпару, да овако ли се слуге хране?
МАРОЈЕ: Ругаш се мном?
БОКЧИЛО: А ти мниш пагањела си с собом довео, да га мијендеоком храниш? Ако хоћ' да ти овака брјемена носим, да' ми кутао ручку, на оброк два алиманку, кад хоћу лећ један, неа ми снага, кад почивам, дође.
МАРОЈЕ: Ја не чиним те спендзе; брајо, пођ' у сињора Марина, у мога сина: у тога ћеш пјан бит с јутра и вечер, - ја давам што могу.
БОКЧИЛО: Да' амо куталац винца.
МАРОЈЕ: Бит ти ће, Бокчило. Двигни то, да понесемо на воштарију.
БОКЧИЛО: Што ве му ове прапане гаће узе, Бог те не убио?
МАРОЈЕ: Ја раздрте носим, а он их фрапа.
БОКЧИЛО: Биједнијех парлашуша, гдје на махачу свилу носе.
МАРОЈЕ: Е, задњицу ми су почели свилом обтакат. Оци им су све криви, - ми смо све криви, ер тако хоћемо. Луда дјеца сад у гаће злате пенџају, тезоро пенџају, а ми се оглушамо.
БОКЧИЛО: Неа ти нашијех брагешица: у којијех се оженимо, у тјезијех нас и укопају.
МАРОЈЕ: Е, чохе и ми, у наше младе дни, ужахомо, и костаху, ма дураху вијек; још бих ја нашао од мога дједа чоха у кући; не могаху се раздријет. Ма ово њекога видим одовуда.
БОКЧИЛО: Госпару, богме је ово Попива!
МАРОЈЕ: Пара и они мој мештар! Није сад у велуту: почели смо мало помало, богме га ћу још видјет у сукну. Њешто се договарају.
БОКЧИЛО: Да' да се, госпару, гдјегоди скријемо, једа можемо знат што вијећају.
МАРОЈЕ: Нека вијећају; довијећаше за мене, а богме и за себе.
БОКЧИЛО: Госпару, они су овди вјешти мјесту и костуманци: могу нас продат, ако хоће.
МАРОЈЕ: Богме, Бокчило, нијес' глуму рекао; могу зло учинит, као су и учинили. Пођ'мо с пратежи у воштарију. Ото их, - двигни!
БОКЧИЛО: Ја ово двигнут? Врагут пед! Бастаха, госпару, нађи.
МАРОЈЕ: Ах, Бокчило, штето моја! Иштети ми вас посао ова пјаница!
БОКЧИЛО: Ах, госпару, смрти моја, кутлом ме вина нећеш слободит.
МАРОЈЕ: Бокчило, је ли то право да ми иштетî вас посао?!
БОКЧИЛО: Неа, госпару, наспи се.
Други призор
уреди
МАРО: Ах, Попива, изгубљен сам! Не сцијењах на ове термине доћ.
ПОПИВА: Не ваља се на потрјебу губит овди оволико; а што се страшиш? К оцу идеш.
МАРО: К оцу идем? К базилишку идем, који ме ће очима отроват; идем к човјеку који само динар љуби, а веће не зна ни што је љубав од сина ни од кума ни од пријатеља.
ПОПИВА: Пацијенцијом се све добива, а умјетелан човјек свему врха доходи. Ти, кад дођеш прида њ, фенга' да га нијеси прије видио; с добром дођи, кад се си ресолвао прида њ доћ, - чин' да ваљаш. Ја бијех од опинијони да с ове три тисуће дукâт пјантамо и њега и сињору и да промијенимо мјесто.
МАРО: Да ја пјантам сињору?! Ајме, Попива, што говориш? Прије бих умро нег бих то учинио.
ПОПИВА: Да ако т' отац, човјек авар, агранча ове свите, неће ли сињора остат пјантана?
МАРОЈЕ (с воштарије): (Добро о свитах њекијех говоре, ма како ми их ће моћ агранчат? Играћемо ш њим, ал пиу сапер, жî н' т', а пиу сапер. Добро!)
МАРО: Попива, они мој неотац има динара као соврне; не бих рад да ме дезередита.
МАРОЈЕ: (Богме ће то бит, и угоненуо си.)
ПОПИВА: Оршу, овди није друго нег да га нађемо.
МАРО: Гдје га ћемо, Боже, наћ? Ах, једа се изгуби за вазда, тер га вијеку не нађемо!
МАРОЈЕ: (Не бој се, изгубио се си ти, да се нећ' наћ скоро.)
МАРО: Тко је ово овди? Ово Бокчило, по муку Божу! - Бокчило, што си ту?
БОКЧИЛО: Цхе Бокчило шпарлар! Андар, нон Бокчило.
ПОПИВА: Нути пјанице, бофун се је учинио! Пјаницо, тко те из Града доведе, да нам карестију од вина у Риму чиниш?
БОКЧИЛО: Госпару Маро, да ми ти је ручицу целиват! Ово ми моје круне, ово ми меда! Благосовљено млијеко које сиса, мој добри господару; а и ћаћко је овди.
МАРО: Гди је отац?
БОКЧИЛО: Госпару, мени колач, а теби Маро!
МАРОЈЕ: Мароје, бевегна!
МАРО: Ћаћо, како си?
МАРОЈЕ: Колико те сам жудио видјет!
ПОПИВА: (Добар почетак, мучи!)
МАРО: Како ми би речено да си дошао, обискао сам вас Рим иштући те.
МАРОЈЕ: Рим је величак, није се тако ласно наћ.
БОКЧИЛО: (Није ти нат ћачком! Ово је вазда његово блудило било, а моја сперанца, - злато је, крух је.)
МАРО: Које те су у Рим довеле?
МАРОЈЕ: Дошао сам, једно на проштење; друго за видјет тебе, како си, јеси ли се гувернао; ма ото си добре чијере.
МАРО: Добро, ћаћо, здраво сам, здраво сам. А ти јеси ли свеђер здраво био? Нијеси ни ти зле чијере.
ПОПИВА: (Нут врагови гдје уњигају; да би Бог дао да им су онака срца!)
МАРО: Ћаћо, двигни се с воштарије, да идемо дома. Јес' ли ку пратеж донио?
МАРОЈЕ: Стан'те ви тамо с стране.
ПОПИВА: (Боже, што ли ће бит?)
БОКЧИЛО: (Ћаћо и син, милости Божје!)
МАРОЈЕ: Маро, хоћу да ми истину речеш; не хтјех те питат прид онизијем, - би ли ти оно кога најпрво видјех? Параше ми пуки ти; ако се си цијећ чеса био срамио, не таји од мене, - и ја сам млад био.
МАРО: Ја, ћаћо? Тер се ја теби не бих јавио?! Неборе, што ми то говориш? Ма не чуди се, ћаћко, и друзи се су приварили тако. Јес један кога зову сигнор Марин, у велуту, с колајином на грлу; ја сам сиромах трговац, човјек који вас к мени прикладује.
МАРОЈЕ: Баста, покли је тако, ја се приварих.
МАРО: Ах, колици се су приварили!
МАРОЈЕ: Друго ти ћу ријет: донио сам њешто верга злата и њешто пањуле; то сам учинио кријући. Имаш магадзин гдје пратежи држиш?
МАРО: Имам пун свита.
МАРОЈЕ: Пер амор де Дио, чему ти не пође у Фјеренцу, како ти ја рекох?
МАРО: Ћаћко, све ћеш знат; имаћемо се брјемена разговорит.
МАРОЈЕ: Ово злато и ову пањулу рад бих под кључ ставит.
МАРО: Ја ти ћу дат скрињу у што ћеш моћ то ставит.
МАРОЈЕ: Ја имам скрињицу у што то држим; ма бих ју рад ставит гдје ми веле не бижигају дјетићи. Ти магадзин је ли сикур?
МАРО: Сикурисим!
МАРОЈЕ: Ту ће добро стâт намору! I пођ'мо, тер ћу те свите видјет, пак да пођемо дома, да мало репозам. Добру станцију држиш? Комода је?
МАРО: Веома је комода.
ПОПИВА: (Пусти вијеће! Лисиче отац и син. Боже, тко ће добит?)
БОКЧИЛО: (Драг а с дразијем, - милости Божије!)
МАРОЈЕ: Ну, чека', Маро; Бокчилу ћу ријет двије ријечи. - Бокчило, овамо ходи; На ти ову муниту за вино.
БОКЧИЛО: Ах, свијетла ти вазда рука!
МАРОЈЕ: (Бôго, ако ми си игда вјеран био, сад ми послужи, а видјећеш што ћу ја теби учинит.)
БОКЧИЛО: Кад ми си дао за винце, да' ми и за смок.
МАРОЈЕ: Дома ти ћу дат свега.
БОКЧИЛО: Пикат ми, господине! Уста ми пуцају на јетру.
МАРОЈЕ: Пикат да ти буде, Бôго.
БОКЧИЛО: Неа ми ти је ручицу целиват.
МАРОЈЕ: (Бôго, узми твој кабан и завиј ову пратеж, да се не види; ер, ако ју ови видјеше, иштетих вас мој посао.)
БОКЧИЛО: Брини ми се колачем; знаш ер ти сам колач узео за Мара.
МАРОЈЕ: Биће и колач.
БОКЧИЛО: (Нећу имати чијем свезат; ма неа је мени, - наспи се, буд' миран.)
ПОПИВА: (Кога врага шапће? Као работе проходе?)
МАРО: (Не зло, ако ми не дава разумјет.)
ПОПИВА: (Не имам ја злу сперанцу; отац је напокон отац.)
МАРО: Ћаћко, је ли ми књига од вјеренице?
МАРОЈЕ: Није. Како се у преши двигнух, тер им се не јавих; ма су сви здраво. Ово су минуто годиште велике немоћи биле; ото ми стари декрепити, и још смо живи.
МАРО: Жî м' ти, ћаћко, још нијеси стар, јоште си фресак.
МАРОЈЕ: Туге ме постараше. Ти ки си млад не давај туге на срце; није горе ствари нег маланконије.
МАРО: На то настојимо.
ПОПИВА: (На што ли се ће оно уњигање обратит?)
МАРОЈЕ: Бокчило, ход' тако за нами; у оному завиј то. - Носим ону ствар ку ти рекох.
МАРО: У име Божије!
Трећи призор
уреди
ПОМЕТ: Враг узео срјећу и несрјећу. Фортуну пишу женом не заман; и добро чине ту јој чâс чинит, ако се обрће сад овамо сад онамо, сад на злу сад на добру; сад те кареца, а сад те души. Тко јој је крив? Ма богме је она мени крива! Да враг узме ту ње моћ, којоме на час чини смијејат људи, на час плакат. Вражија њека женска нарав! Сцијеним да апоста чини, да се ја сад мало проплачем, а да се она насмијеје. Насмијеј се, насмијеј се! Богме плачем срцем, плачем очима, - плакат женска је ствар! У којој просперитати до мало прије бијех; штоно се рече, олова ми пливаху с мојијем Тудешком. Веће није мој! Бандешкао ме је из своје куће. Уживах рај земаљски. Ајме, једа ја сним ово? Ах, Боже, али је биљ? Хајме, биљ је, богме је назбиљ! Ах, невољни Помете, почеше ми уста пуцат на оне виванде, на ману небеску. А гдје сада да се консолаш, трбуше, мој драги господине? Прими у пацијенцију; одсела ћеш кадгоди и срдјелицом се пасат. Жао ми је, мени се не море смање, ма си ти у то вазда галант био, - у траваљах се си добро носио; а добар се мрнар у фортуну познава. А и оцтичице ако се кадгоди напинеш, реци: и ово је за боље; тко није провао зло, не зна што је добро. За оцтиком слађа ће бит мавасијица, и за укропом и срдјелами боље ћеш густат капуне, торте, јаребице и фаџане. Ја те и сад у адверситати с баретом у руци онорам, и нијесам како и њеки ки у добру пријатеља љубе, у злу не чине га се видјет. Проплаках од њеке тенереце, ер ми га је жао; патешкаће за кигоди час, - не удуго. А ту ми сперанцу дава нарав од фортуне, која је како и њека коју дунижах: сад ми добру чијеру чињаше а сад злу; сад ме чињаше плакат, опет учас смијејат. Ја, колико за мене, не губим се, имам велико анимо; за овога ми је компања мало трудно. Ја не знам ки је враг мому Тудешку, - тисућу врага на мене напањкао. Ком к њему дођох, на ме се избечи: "Традитор, фуггир цаса миа!" - "Сигнор Уго, што је за Бога?" - "Ти штар, ти гуартар!" Потегну њеке кордетине на тудешку, - ја прједах ногами, а рекох трбуху: "Коризма ти! Веће одсела пости". Двојица ми се је данаска оружјем живота хитала, - још сам, још сам Помет, богме Помет! Сињор Марин с оружјем на мене! Ах, Попива, Попива, овди иде од рибаода до рибаода; видјећемо тко ће већи рибалад бит. Ма ово њекога одовуд, на мене гледа; да га није ки враг на мене послао, да ме посијече: Боље је шкиват.
ГУЛИСАВ: О qуел омо даббен!
ПОМЕТ: Ах?
ГУЛИСАВ: О, нашијенче!
ПОМЕТ: Што, ан?
ГУЛИСАВ: Неборе, не бјежи!
ПОМЕТ: Одкле си ти? Тко си ти?
ГУЛИСАВ: Пријатељ сам, неборе, приближај се.
ПОМЕТ: Брате, прости; и непријатељи већекрат тако реку, а кордом се укажу непријатељи. Ма те видим добра човјека; да' ми руку! Одкле те имамо?
ГУЛИСАВ: Добар јуначе, идем из тудешке земље велицијем послом. Посила ме Ондарда Тудешак, властелин од Аугусте, једа му кћер најдем ку је, јесу осам годишта, изгубио.
ПОМЕТ: Како је тој кћери његово' било име?
ГУЛИСАВ: Мандалијена. Ондардо овде стао у Бнецијех, велико бријеме на трговине настојећи, и ту у Бнецијех обљуби једну владику бнетачку; ш њом има кћер Мандалијену. Ту ту кћер уза се уздржи; дјевојка узрасте, у њој се учини голема владика. Хтједбуде несрјећа, један сусид властелин бнетачки врже око на дјевојку, а дјевојка на њега. Један дан изведе девојку из куће од оца; с дивојком умаха утече. Отац велике ствари чини за опет имат девојку, девојка, како побјеже, веће се не врати.
ПОМЕТ: Тер што би хтио сад тај отац? Онда ју није могао наћ, а сад, до сто годиш, гдје да ју нађе?
ГУЛИСАВ: Господин Ондардо у почетак је веома искао ту дивојку, пак, кад се је у свој дом у Аугусту врнуо и оженил се и имал дјецу, веће није марио за девојку Мандалијену.
ПОМЕТ: Да сада што би хтио?
ГУЛИСАВ: Жена му умри, дјеца му помрише, имање велико има. Споменул се је од дивојке Мандалине; мене је послао да ишћем, да питам, да гледам, да обећам тко би ју изнашао.
ПОМЕТ: Да што обећаш?
ГУЛИСАВ: Пинеза сто шкуди, тко ми ју обнајде.
ПОМЕТ: I ти не би зао колач био! Ма то гдје да се нађе?
ГУЛИСАВ: Ако је жива, мој јуначе, обнајти се ће.
ПОМЕТ: Да, да ка друга Мандалијена рече: "Ја сам" за уљести у имање, а не буде његова кћи? Ер се у дуга годишта образи приображају.
ГУЛИСАВ: Јуначе, зламења су! Под ливом сисом има мадеж и на руци има зламење које ја знам. Бабка је ш њоме, ако нî приминула с сегај свита.
ПОМЕТ: Добар јуначе, чуо сам; и ја ћу поиспитат, једа и ја сто шкуди добудем. Гдје ћеш на стан?
ГУЛИСАВ: Овди ћу на воштарију бит делла грассезза; ход' да са мном пијеш.
ПОМЕТ: Хвала, јуначе, опет се ћемо стат - имам сад њеку потрјебу.
Четврти призор
уреди
ПОМЕТ: Да се враг умижа русатом водом, да ми се срјећа у фавор обрне, да се Манде у Мандалијену створи, ја бих добио сто шкуда. Ма ја виђу, данас нијесам те срјеће, и сцијеним да они све тлапљаше; ја сцијеним, хтијаше да га поведем дома, да га гостим. Музувијер од музувијера мало може аванцат. - Ма ово Петруњеле одовуд; њешто мрмори у себи. Поћу, с врагом, чут што говори; а не смијем јој се ни јавит. Свак ме се је одвргао; на кога богови, на тога и људи.
ПЕТРУЊЕЛА: Нут, тако ти враг душу не узео, пођ' се узда' и вјеруј у слатке ријечи, спуштај се у псе! Тот како ослици мојој госпођи: "Маро, моја душа, Маро, моје срце, сигнур Марин!"; да не будем мојијем очима видјела, не бих вјеровала.
ПОМЕТ: (Њешто ће бит.)
ПЕТРУЊЕЛА: Брижна, три тисуће дуката отидоше, односе свите они злостар.
ПОМЕТ: (Не могу срцу одољет да не испитам Петруњеле што је.) - Петре, и ти ли си на твога Помета? Хоћ' ме за мртва? На, убиј ме!
ПЕТРУЊЕЛА: Помете, тако ти вјере, немој ми дај још ти к тузи пристајат.
ПОМЕТ: Петруњела, молим те као краљицу, моја госпође, сповјеђ ми што је.
ПЕТРУЊЕЛА: Велика ти ћу врага сповиједат! Све традитур, све асисини! Брижна, три тисуће дуката! "Маро мој!" - Маро враг и његов отац!
ПОМЕТ: Богме вам је је Маро калао! Помета не хтјесте чут, ругахоте се Пометом, махнитице! С истином Помет бијеше дошао, а ви ашишине хтјесте слушат, - тот вам! Ну што је, за Бога, што су традитури учинили?
ПЕТРУЊЕЛА: Учинише богме, расута, три тисуће дукâт. Посла ме госпођа да спијам тко је ти Маров отац. Видјех Сади Жудјела; упитах га тко је Маров отац. Указа ми уш њеку у раздртој чошини гдје отвора магадзин, а стоји за њим рпа бастаха. Упитах једа ће носит све трговине, које је из града донио, у они магадзин. Рече ми Сади Жудио: "Ма гдје? Овди су свите за које је сињора обећала три тисуће дуката". Гледам што ће они старац учинит. Изе све оне свите надвор и однесе их с бастаси не знам гдје к врагу. Тако ончас мени Сади Жудио рече: "Видиш ли? Маров отац одније". Рече ми латински: "Паре де миссер портао робе, одније свите; ја ћу се поћ платит на банку од сињоринијех динара". Тот госпођа моја прихари три тисуће дукат!
ПОМЕТ: Тот јој у браду! Не хтје мене чут; ја бијех с тизијем дошао, ја сам све знао. Маров отац жудио је, мједеничар, дошао је, ер је чуо да пенџа, да му узме све што нађе прид њим и да га двигне одовле, и мисли га дезередират.
ПЕТРУЊЕЛА: Брижна, а ми не знали ништа! Моја госпођа десперат се ће.
ПОМЕТ: Да ти сињор, ветхи сињор Марин, бијеше ли ту кад му отац одније те свите?
ПЕТРУЊЕЛА: Не, одаслао га његди бијеше.
ПОМЕТ: Трат Дунда Мароја! Петруњела, сад познате тко вам је пријатељ. Прије нег пођеш дома, нека те упитам једну ствар.
ПЕТРУЊЕЛА: Велику ме тугу упитај! Сјетна ве Петре, с којијем ћу колачем госпођи поћ.
ПОМЕТ: Петруњела, овди оволико ну ме чуј. Она старица која је у вашој кући је ли баба сињоре?
ПЕТРУЊЕЛА: Јес, а зашто?
ПОМЕТ: За добро. Умије ли тудешки говорити?
ПЕТРУЊЕЛА: Та је баба из тудешке земље.
ПОМЕТ: Из тудешке је земље!
ПЕТРУЊЕЛА: Брже је и госпођа из тудешке земље; мени је сповидјела ер је јој отац Тудешак; ма не зна за њега ништа.
ПОМЕТ: Сињори Лаури отац је Тудешак! Ах, Петруњела, да зашто се овди зове сигнора Лаура а у Котору се зваше Манде?
ПЕТРУЊЕЛА: Прво јој је име било Мандалијена; тако ју у Котору и зваху Мандом, а овди је у Риму промијенила име за веће узрока: њешто цијећ оца, ер ју је веле искао, хтио ју је заклат. Брижан Помете, што то чиниш?
ПОМЕТ: Ах, моја Петруњелицо, на т' ови шкуд, куп' штогоди за моју љубав.
ПЕТРУЊЕЛА: Помете, што је ово? Ти се салацаш?
ПОМЕТ: Петре, краља ме си данас учинила! Одсела питај што ћеш од мене.
ПЕТРУЊЕЛА: Брижна, што ћу питат? Не имам што.
ПОМЕТ: А ја ћу у тебе питат! Реци сињори Лаури: "Још ћу указат да ти сам већи пријатељ нег га си нигда имала".
ПЕТРУЊЕЛА: Сјетна, немој јој говорит ер ти сам ја сповидјела ер јој је отац Тудешак и ер је име промијенила; она то веле таји. Језус, не би ми живота било, да узазна ер ти сам ја сповидјела.
ПОМЕТ: Петруњелице, још имам с тобом поуживат, - не друго! Реци сињори Лаури: "Да те Тудешак, мој господар, хоће узет за жену, би ли хтјела?" I реци јој: "Знај ер је ови Тудешак властелин богатац од песет тисућ дуката".
ПЕТРУЊЕЛА: Пôмо, велика је та! Тко би се тога одвргао? Ја за њу обећавам: она ће то учинит, и толико веће, ер је и она Тудешка.
ПОМЕТ: Пођ' јој тако реци, и доћу мало послије к вам.
ПЕТРУЊЕЛА: Бог тебе пољубио ки нас толико љубиш. - Жî ми душа како је ови Помет веле вриједан пријатељ од наше куће. Ах, заборавих мимогреде купит двије литре саплуна! Намору, прије нег дома пођем, пођ га ћу часом узет.
ПОМЕТ: Ах, срјећо, моја срјећо, фортуна драга, сад познам ер се мном шпоташ; очито видим ер се са мном салацаш, и видим ер ме љубиш; богме ме љубиш; а ја, жî ми, ја твој, махнит сам за тобом. А тко ме је досле питао бокуни поповскијеми него ти? А сад ме мало поогњијеви, - зашто? За учинит ме свасма честита и блажена: дала ми си по руке оказијон да девентам што не бих веће могао жудјет. Сињор Уго, ла сигнора е туа. - Сигнора Лаура, Манде, Мандалијена, богме си ти она Мандалијена, кћи де Ондардо де Аугуста. Сигнор Уго, честита те ћу учинит: дат ти ћу сињору Лауру, да је до смрти твоја с велицијем имањем. Сигнора Лаура, дат ти ћу за твога вјереника властелина млада, богата. Ја вам ово добро чиним, богме ће овако бит! - Ма кога видим одовуд? Дундо је Мароје с Бокчилом. Ово човјека, умије се носит: изе из морске пучине три тисуће дукат. Њешто говоре; поћу чут што говоре. </поем>
Шести призор
уреди
МАРОЈЕ: Бокчило, понијех ли се као? Ја сам сикур веће за три тисуће дуката; изех лаву из ноката велик бокун!
БОКЧИЛО: Што је мени за то, ако и ја не окусим кус од тога бокуна? Не може ли ми бит од оне карижице дзубун и брагешице?
МАРОЈЕ: Бокчило, све ће бит, ми смо на добру скоку.
БОКЧИЛО: Све ће бит, кад мене не узбуде! Јаох си ве моја ледја! Тешке ти бијеху оне бале: прикидоше ме.
МАРОЈЕ: Мучи, Бокчило! Ово онога мештра! Чинићу се да га не познавам; мунитом га ћу платит којом је он мене платио.
МАРО: Ах, курвићу, као ја оставих кључе од магадзина оному врагу?! Ма ово га, пер Дио! - Ћаћко!
МАРОЈЕ: Што је, брајо? Тко си ти? Упознао се си; кога питаш?
ПОМЕТ: (Ово трата, гледа'те!)
МАРО: Како, кога питам? Нијесам се упознао!
МАРОЈЕ: Чигов си ти?
МАРО: Вражији сам, кад је тако. Што су те ствари?
МАРОЈЕ: Прикрсти се, млаче; ти нијеси сам.
ПОМЕТ: (Ово комедије!)
БОКЧИЛО: (Овди је од музувијера до музувијера!)
МАРО: Што су те рибалдарије? Да' ми кључе од магадзина; нијесу свите моје.
МАРОЈЕ: Ассассин, алл' ассассино! Бокчило, помози! Ладро, ал ладро!
МАРО: Ах, не оче ма враже један!
ПОМЕТ: (Је ли тко, свијете? Је ли се игда овака комедија учинила?!)
МАРОЈЕ: Бокчило, добисмо!
БОКЧИЛО: Стучише се двије вухве не мале, - отегну већа!
МАРОЈЕ: Тријеба је и вухва и све бит, тко с врагови има што чинит.
БОКЧИЛО: Господару, ти отац - он син, угодит се ћете.
МАРОЈЕ: Међу лисицом и хртом није угођаја. Ма ја сад лисица бих, а он ме је научио. I пођ'мо на воштарију, да чиним да трунфаш.
БОКЧИЛО: А богме је и сапоринтија, оне ме бале утрудише.
МАРОЈЕ: Уљез' унутра.
БОКЧИЛО: Пате; небит да буде.
Седми призор
уреди
ПОМЕТ: Комедије које се нагледах! Сињор Марин као ушкопљен вук измаче, а дукати сињорини станише се у Дунда Мароја. Нут људи, одкад динаре скапулају иза дна од Фара од Мисине! Ма тко му је мештар био? Помет! Пометови су ово трати; ја му сам трамунтану одкрио, а он је умио једрит. - Ма кога видим одовуда? Њека је персона нова; пара ово Мазија с књигами. Он је! Штогоди ће ново бит; фортуна ме је почела с њекијем новијем персонами стављат напријед. Једа ми још с Мазијом буде која срјећа. Ако што би, Мазија, приправи се, гостих те на босанску. - Мазија, бевегна!
МАЗИЈА: Помо, Помете, да т' токам ручицу. Сета Госпође, хвала теби! Добар ми је глас кад те сам срио.
ПОМЕТ: Музувијеру, што музувијериш?
МАЗИЈА: Ја ћу ови пут пит, јести и трунфат на госпоцку.
ПОМЕТ: Уњигало, с кијем уњигаш?
МАЗИЈА: По сету Марију, као бих волио тебе срјести нег папу.
ПОМЕТ: Зашто, приморска харамијо?
МАЗИЈА: Зашто пара да се су сви добри бокуни с тобом побратимили; гдје си ти, туј се ије и пије и весело стоји.
ПОМЕТ: Дабогме весело стоји, Мазија.
МАЗИЈА: Чујеш ли ти? Хоће ли ми кога врага што боље с тобом бит? Ото ме узми за слугу, неа сам истом уза те. По сету Госпођу, волио бих тебе служит нег једнога бискупа.
ПОМЕТ: Ах, ах, бискупа! Мазија, још не знаш што сам ја у Риму. Пјаницо, истом за мном ходи, моје се сјени држи, тер ћеш видјет тко је Помет Трпеза.
МАЗИЈА: Ја знам те кад те сам напојио једнијем сиромашкијем пô кутаоца винца, а ти небог, не могаше торалу круха купит; сад си величак човјек, ја сам сиромах. Нон цонвениунтус xудиелис цум самаританорум.
ПОМЕТ: Мазија, амо ходи; што је ново из Града?
МАЗИЈА: Ново је: Милашица сирење продава, прид Орландом вино личе, јунаци га пију; круа не мањка прид Лужом, ни воде на фонтани.
ПОМЕТ: Брацка мјеро, то је све старо! Је ли што ново?
МАЗИЈА: Јес, мавасија је била овога годишта по песет.
ПОМЕТ: Је ли ка књига?
МАЗИЈА: Боже, знаш ли гдје стоји Маро Маројев? Књига му је из Града.
ПОМЕТ: Знам, ја сам свакчас ш њим; ја му је ћу придат.
МАЗИЈА: I њекому Џиву друга иде. Тао ти вјере, Помо, прида' то ми их.
ПОМЕТ: Хоћу, ласса фар а ми.
МАЗИЈА: Умрла је њека удовица у Граду и синови јој и кћи, и оставила је велико имање за собом.
ПОМЕТ: Тко је та удовица?
МАЗИЈА: Не знам, ту у књигах пише. Поћу ја, имам сто посала оправит. Пôмо, да ми је штогоди боље с тобом.
ПОМЕТ: Мазија, да се пак станемо, да те гостим, пјаницо.
МАЗИЈА: Као брацу захваљам, вухво.
Осми призор
уреди
ПОМЕТ: Богме ће први Помет знат ову нôву; моребит Помету буде добар колач. Књиге су у мене; будем их отворит. Ма ја сам зашао у феличита, тер не идем искат мога идола, сињор Уга, који се је мало разгнијевио на мене. Кад му донесем нôву ер је сињора Лаура Мандалијена кћи Ондарда од Аугусте, кому је умрла жена и дјеца, и сињора Манде има бит ереда од великога имања Ондардова; - цур? qуаре? цуиус? неће мачка ларда! - а Помет ће добит сто дукатаца! Ма на пари мари бијех заборавио. Поћу ја најбрже на воштарију наћ опета онога јунака Хрвата, да ми тко други не изије лов који сам уловио, и да ми га је боље и испитат. Богме је Манде ова Мандалијена ку он иште, неће ина бит, сењи су досле сви. Ах, куд ја идем? Овамо је на воштарији делла грассезза, а сињор Марин алоџа веће на ошпедао.
Девети призор
уреди
ПАВО: Господине Камило, јеси ли вјеш у овому мјесту?
КАМИЛО: Миссер си, ја зна све.
ГРУБИША: Тата, биједан Грубиша, гдје си се јоште станих, гдје људи сви "шу" парлају, "шу-пшу", да им се врагуто слово не разумије.
ПАВО: Да гди је овди воштарија делла сциоццхезза?
ОСТЕ: Алла сциоццхезза, алла сциоццхезза! Цхе домандате?
ГРУБИША: Шо, шо, нути свиње, гдје како прасац шока.
ПАВО: Упита' га је ли овди алоџао њеки Дубровчанин.
ОСТЕ: Цхе, сигнори?
КАМИЛО: Сареббе qуи аллоггиато нисциун Раужео?
ОСТЕ: Цредо ди си, и Рагужеи семпре аллоггиано qуи да нои; ах, ци е ун веццхио.
КАМИЛО: Јес, једно старо.
ПАВО: Тој ће бит Мароје, мој пријатељ; рекли ми су да је у Риму јес три дни.
ОСТЕ: Овди коди, добро вина!
ГРУБИША: Биједан, што тако шеперлакаш? Што не говориш као христјани говоре? Има ли како вино?
ПАВО: Мучи, свињо, и за те ли је говорит?!
ОСТЕ: Вино добро, вино добро пито, слуко, пато.
КАМИЛО: О цхе спассо! Миссер Пауло, пођи на воштарија е нађи старац Мароје.
ПАВО: А ти, нећ' ли гору?
КАМИЛО: Хоћу сада.
ГРУБИША: Биједан се Грубиша у латинску земљу доскитао, гдје се жабе и спужи иједу, гдје се огрестија пије и гдје се на уре они биједан оброк једе, гдје се у здравјице не пије, а вода се у вино лијева. Тата, мили Боже, гдје си ме моја срјећа, худа срјећа доведе? Гдје си, Прибрате, Радате, Вукмиру, Обраде, Радмиле, моја љубима дружино? Далеко ми сте, биједан!
КАМИЛО: О, цхе спассо ди qуеста бестиа.
ОСТЕ: Цхе гиаволо урли ту, циера ди буо?
ГРУБИША: Убо мај прц с бодилом!
ОСТЕ: Е буо ти е, ун буо си.
ПАВО: Грубиша, гори ходи, свињо једна; одавна ти нијесам дао тојага.
ГРУБИША: Прц воштац, - влашки светац. Ови хоће бости! - Не боди, ја т' вељу, јунака!
ОСТЕ: Боди, боди, ва цон гиаволо!
КАМИЛО: Е мандало ал бурделло: е ун поверацио. Пођи ти гори.
ГРУБИША: Ух! ух!
КАМИЛО: Е ун фацето анимал qуесто. Син цхе цостор се интертенгоно алла оштариа, во' фар ун поцо амор цон qуеста сигнора. Ма еццо ла суа массара, ла пар Сцхиавона.
ПЕТРУЊЕЛА: Брижна, што ја цкним? Имала сам и саплуна и све оставит, а најбрже потрчат и сповидјет госпођи штете, срамоте и руге које сам чула и видјела. Брижна, три тисуће дуката отидоше госпођи! Марац, нут враг ти душу не узео!
КАМИЛО: Индовинаи цх' е Сцхиавона. - Дјевојка, добра дјевојка, Дубровнико?
ПЕТРУЊЕЛА: Брижна, тко је ово? Камило је! Сјетан Камило, овди ли си? Што ти је од Кате? Је ли ве здраво, Кâмо?
КАМИЛО: Ах, Милица, ти са! Како стоји?
ПЕТРУЊЕЛА: Добро, Камо; живи се виде кадгоди, а мртви никада. Ма се не цхиама пиу Милица, Петруниела сце цхиама.
КАМИЛО: Е латинешки ти научила? Стоји цон ла сигнора, лијепа сигнора и драга?
ПЕТРУЊЕЛА: Драга! Нека друзи драгују, - ти "драга" имаш, не ишти ве ти, Камо, то.
КАМИЛО: Не зло за зло мене пита де сигнора, - добро хоћу.
ПЕТРУЊЕЛА:
Добро хоћеш,
добро т' буди;
зло не жуди;
дома ради
и не кради
што није твоје,
злато моје.
КАМИЛО: Ти говорити и с рима.
ПЕТРУЊЕЛА: А богме и версат умијем. Збогом, Камо, ово ми госпође на фуњестру; имам велику потрјебу
КАМИЛО: Чека', чека', гошпођа пождрави, О, цхе интертенименто!
ПАВО: Сигнор Цамилло!
КАМИЛО: Мисцере.
ПАВО: Узиди гори.
КАМИЛО: Еццоми.
Десети призор
уреди
ЛАУРА: Петруниелла, цхе вол дир цхе ту се' стата танто а торнар?
ПЕТРУЊЕЛА: Ух, мадунна, тристе нуве порто!
ЛАУРА: Сјетна, што је? Нашки ми говори!
ПЕТРУЊЕЛА: Овизијем сам очима видјела и овизијем ушима чула!
ЛАУРА: Што си чула?
ПЕТРУЊЕЛА: Мару је у Рим вјереница дошла и вјерен је!
ЛАУРА: Ах, традитор!
ПЕТРУЊЕЛА: Три тисуће си дукат изгубила; свите су однијели ончас! Ја сам видјела гдје их чини њеки злостар однијет.
ЛАУРА: Ах, ассассино, пођ' се узда', пођ' се вјеруј! Традитор! Узиди гори, Петруњела.
Једанаести призор
уреди
МАРО: Хајмех, земљо, што се не отвориш, тер ме не прождреш? Да ми је оволику не патит, да ми је мојијема очима не гледат и толиком пеном не патит круделтати које јесу ли гди под небом? Је ли оваки гди на свијету отац? Је ли овака под сунцем лакомос у човјеку? За имат динар - сина уморит! Хајмех, веће сам ја отишао, веће мени не остаје нег ставит конопац на грло тер се објесит. Прид сињору с којијем очима имам доћ? Хајмех, указах се асасин прид њом! Прид моје компање с којијем образом имам приступит? Одрије ме, указа ме фалита! Како да се веће прид добре људи укажем? Ајмех,- што је горâ, - одкуда толике дуге да платим? На све стране ме ће потезати! А враг узео кад сам жив, а веће ни мједенице!
Ах, Попива, руино моја! Ах, Попива, да тебе не слушах, три тисуће дукат наше бијеху! Ах, Попива, да твој консељ не слијеђах! Ах, Попива, гди те ћу наћ? Има бит да је у Џанпјетра златара отишао рубин и дијамант узет. Отидоше моје двије колајине и маниљи; веће ми не остаје, ајмех, за објед на воштарији платит; а кључ ми је од куће у онога мога манигода који ме коље. Ах, Попива, једа не будеш понио сињори рубин и дијамант! У тому самому остаје сва моја сперанца. Ах, животу мој луди, ињоранти гуверну! Ах, сињоре, ах, курве! Тко вас слиједи, оному интравења! Ах, моја руино, мој сљепилу, ни знам куд ћу ни што ћу! Попиву да нађу.
Дванаести призор
уреди
ПОПИВА: Боже, како ли ће проћ ствар од оне старе лисице до младе? Имамо што чинит с астутијем човјеком. Познао му сам по чијери, - ма син му је; ки може враг бит? А Маро мени пошапта на ухо: "Пођ' с колајинами и с маниљи, и трчи у Џанпјетра златара: узми дијамант и рубин и понеси их најбрже у сињоре", - њеке његове прјеше, фурије! Ки враг зна што ће бит: не остаје му веће пице, а дуга на све стране! Још да му отац кугоди новелу учини, лакомац. Ух, тако веће, кад му драго, на ошпедао! Срце ми њешто говори да сињори не носим ове дзоје; ма да јој их не понесем, тер да штогоди интравења, не би ми живота ш њим било. Слуга је за слушат господара: ја ћу оправит што ми је рекао; ако што интравења, нека он мисли. (Тик, ток!)
ПЕТРУЊЕЛА: Цхи батте гиусо?
ПОПИВА: Петруњелице, мâ грличице!
ПЕТРУЊЕЛА: Што си дошао, традитуру један? Онако се чини, ан?
ПОПИВА: Петре, што сам учинио нег те сам љубнуо једном? Ах, брже оно што те уштинух?
ПЕТРУЊЕЛА: Друго је, псе један!
ПОПИВА: Једа ми гди рука утече? Ако је рука крива, нијесам ја крив.
Рука пође,
а не дође;
руку стучи,
рука мучи.
Крив сам,
твој сам;
драга љуби,
твога слугу
не погуби.
ПЕТРУЊЕЛА: Још се ругаш? Традитуру, псе један!
ЛАУРА: Петруњела, с кијем говориш?
ПОПИВА: Сињора, донио сам рубин и дијамант; оваке се двије пече нијесу одавна у Рим донијеле.
ЛАУРА: Попива, да гди је сињор Марин?
ПОПИВА: Сад ће и он бит овди.
ЛАУРА: Што учинисте тамо?
ПОПИВА: Све добро.
ЛАУРА: Све добро? Добро, ну чека' доли.
ПОПИВА: Оно "све добро" не делекта ме! Да није кога врага узазнала од онога нашега лакомца? Доходи ми воља да јој не дам ове дзоје.
ЛАУРА: Попива мио!
ПОПИВА: Сигнора!
ЛАУРА: Ну да' сјемо!
ПОПИВА: Цхе белла цоса!
ЛАУРА: Попива, пођи најбрже и доведи ми Мара; имам велику потрјебу од њега.
ПОПИВА: На твоју заповијед, трчим најбрже.
Тринаести призор
уреди
ПОПИВА (сам): Ова сињора у чијеру и у говорење пара да није она, али тко има суспет од чеса, тако му и пара и што није. Ма ово ми господара! Адио, маланконик ти је! Што ће бит? - Господару!
МАРО: Ах, традитуру Попива, руино моја!
ПОПИВА: Што је за Бога?
МАРО: Једа си сињори рубин и дијамант понио?
ПОПИВА: Како ми си рекао ја сам оправио.
МАРО: Ах, традитуру! Ах, псе један! Ах, гдје ми је пуњао, да закољем овога асасина!
ПОПИВА: Пер амор де Дио, господару, устави колору!
МАРО: Ах, ти, руино моја! Ајме, што ћу сада? Кудије ли ћу сада? Чему живем? Што не узмем нож, тер не дам сврху толицијем тугам?!
ПОПИВА: За Бога, господару, која је толика десперацијон? Репоза' малахно, свему се може наћ ремедијо, кад се човјек не абандона; кад се абандона, и мале ствари велику му тугу задају.
МАРО: Ах, зли гуверну мој! Ах, моје мало напријед мишљење! Ах, оче враже! А, Попива, смрти моја, ти ме, рибаоде, дозакла!
ПОПИВА: Госпару, њека ти је болес и маланконија од срца стегла, тер ти и невелика ствар прем велика пара; немо' тако!
МАРО: Ах, Попива, динарâ веће није, чâс изгубих, ередита веће не могу имат, дузи на све стране, зло патит не умијем; што ћу? Из Рима се двигнут не имам с чијем; не имам веће ни гдје на стан поћ. Ти си оному врагу, а не оцу, дао кључ од куће, - обијати је срамота. Хајме, несрећо, веома т' ме расчинî!
ПОПИВА: Видим, фортуна нас је на велико зло збила; ма ну се мало аквијета', мало репоза'.
МАРО: Ово сам репозао. Хајме, нађи штогоди, изнађи које ремедијо смрти мојој.
ПОПИВА: Сињора још не зна ништа од твојијех ствари ни најмање.
МАРО: Они неотац однио је свите из магадзина, а Жудио се је они час пошао ваљат на банку од три тисуће дукат.
ПОПИВА: Може ли бит?! Ах, нут авариције од човјека! То сињора још не зна ништа. Пођ' вечерас у ње на вечеру и на спање, и двигнимо јој кугоди колајину, прстен, дзоју, покли наша срјећа хоће тако, и сјутра најсјутрије отидимо.
МАРО: То је најбоље нашој десперацијони, то је ремедијо најеспедитије.
ПОПИВА: Ма кад дођеш к њој, не кажи маланконију, усилуј се весео бит. I прије нег у ње пођемо, пођ' врати сајун и ту капу Жудјелу, а узми твој сајун од велута и капу. А орамаи је ноћ; вечерас сињора неће моћ знати ове ствари, а сјутра знај како јој драго.
МАРО: Асасин, богме остах асасин! Што се ће по Риму од мене говорит? Пођ'мо!
ПОПИВА: Овди оволико, овди није инога ремедија.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|