5
Дунчићева Романија
(Добрињска)
Захвали се Дунчићу Иване,
Да он има до девет синова,
А десету хћерку Романију.
На ноћ му је дробна књига дошла,
Да мора поћ војску војевати. 5
Он ми шеће тужан и жалостан.
Загљеда га хћерка Романија:
„Што ти је то мој мијени[1] ћаће?“
„„На ноћми је дробна књига дошла,
Да морам поћ војску војевати!““ 10
„Ништа, ништа, мој мијени ћаће,
Кројите ми војенске хаљине,
I дајте ми свитлу сабљу своју,
I дајте ми коња неиграна."
Сад обуче војачке хаљине 15
I припаше свитлу сабљу своју
I зајаше коња неиграна,
А коњ трчи прико равна поља,
Прико поља и горице црне,
I притрчи краљићу на дворе. 20
Сва му се је војска поклонила
I сам краљић јунак оди града.
„Так вам Бога, царе господине,
Лип ти јунак Дунчићу Иване,
Приступ мушки, погљед дјевојачки, 25
Пуни прса како у дјевојке,
Да ми га је преварити, ћаће!“
„„Лахко ћеш га преварити синко.
Зови га ти собом у дућане;
Ко је јунак сабљу ће обират, 30
Ко дивојка осуге ће бират.““
„Ај јуначе, Дунчићу Иване.
Липе ти осуге и (златне) прстене!“
„„Што ће мени прстен ни осуге,
Када имам свитлу сабљу своју!““ 35
„Лип ти јунак, Дунчићу Иване,
Приступ мушки погљед дјевојачки,
Да ми га је преварити, ћаће!“
„„Зови га ти Дунај преплавати,
Ако ј’ јунак, преплават га оће, 40
Ко ј’ дивојка, ни приступит не ће!““
Када приде краљић до Дунаја,
Дунчић бише посриду Дунаја;
Када краљић посриду Дунаја,
А он бише вани из Дунаја. 45
Тад отвори била прса своја:
„Сад ме гледај, краљићу вражићу!
Сам ти јунак, али сам дивојка."
I зајаше врана коња свога
А коњ трчи прико црне горе, 50
Прико поља на очине дворе!
Из Пољанинове збирке.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
