ИМЕНА КОЈА УЛАЗЕ У ОВО ПРИКАЗАН'ЈЕ
РАДМИО
СКУП ПАСТИРА
РИБАР
МИЉЕНКО
ЉУБМИР
ДУБРАВКА
СКУП ВИЛА
ДИВЈАК САТИР
ГОРШТАК САТИР
ЗАГОРКО
ЉУБДРАГ
ЈЕЉЕНКА САТИРИЦА
БРШТАНКО
ТРАТОРКО
ВУК САТИР
СТОЈНА
ПЕЛИНКА
ПАСТЈЕРИЋИ МАЛИ, усве пет
ГЛАСНИК
СКУП САТИРА
РЕДОВНИК
ЧИЊЕН'ЈЕ ПРВО
Сказан'је прво
СКУП ПАСТИРА I РАДМИО
РАДМИО
Објави, Данице, јасни зрак објави,
чуј тихе вјетрице у овој Дубрави;
пршат су почели по листју зелену
зовући дан бијели и дзору румену.
О звијездо, најдражи од неба уресу,
укаж' се, укажи! Раскоше тве гдје су?
Жуђена Данице, објав' се, објави!
I звијери и птице, сваки те глас слави;
све те очи гледају и срца сва хлипе
да нас свијех обсјају свјетлости тве липе,
да нам прије сване дан, благи дан свечани,
и жуђен и чекан у овој свој страни.
СКУП
Објави, Данице, јасни зрак објави,
чуј тихе вјетрице у овој Дубрави;
пршат су почели по листју зелену
зовући дан бијели и дзору румену.
РАДМИО
Ово дан је ки доходи
једном нами на годиште,
у ки слаткој ми слободи
чинимо овди светилиште, -
слаткој слободи и од части
и од уреса вјековита,
у кој ниче и узрасти
Дубрава ова племенита.
Састаје се цића тега
скуп од вила и пастијера,
и за од свијех најљепшега
најљепша се од њих вијера.
Вијерају се и једине
два најљепша ки се желе,
и од пира гозбе чине
обилне се и веселе.
СКУП
Објави, Данице, ах веће објави,
жуђено тве лице у овој Дубрави!
Ливаде су узели одјећу зелену,
да обуку дан бијели и дзору румену.
РАДМИО
Под свирôку овчар млади
данаске се гласи свуда,
ресећ цвијетком на ливади
кротком стаду чела руда.
Данас лијепе пастјерице
вијенцем круне златне власе,
по дубравах тер славице
буде у слатке појућ гласе.
С добром коби на дан ови
тежак, за тег да је ухити,
попијевајућ за волови
тешко рало цвијетјем кити.
Данаске се танци стају,
данас поју слатке пјесни
и разлике игре играју
у радости и љувезни.
СКУП
Објави, Данице, драг поглед објави!
Ето цти цвјетице по овој Дубрави
и у мирис, кî дијели на буску зелену,
уздише дан бијели и дзору румену.
РАДМИО
Али сунцем из источи
Дубрава ова не сванива, -
о Дубравко лијепа, из очи
твојијех нами био дан сива.
Тву љепоту од свијех вишу
сви пастијери да прије виде
жуде и желе и уздишу,
и свуда те слидом слиде.
Тим сви данас долетјеће
гди тва сјају сунцем лица,
једа кому с благе среће
будеш драга вјереница.
Доће, да горк труд раслади
кон уреса твога славна,
и Миљенко пастијер млади
ки те верно служи одавна.
Два мила ова, о Љубави,
тва сједини слатка сила
на дан ови у ки слави
слобода се наша мила.
Здруж' с Миљенком ти пастиром
лијепу Дубравку и гиздаву,
и обесели срећнијем пиром
нас и нашу сву Дубраву!
СКУП
Објави, Данице, лијеп урес објави,
пробуди славице у овој Дубрави,
у жубер весели по дубју зелену
да поју дан бијели и дзору румену.
РАДМИО
Али, дружбо, нека чут је
сад весел'је са свијех страна,
пођ'те огласит осванутје
свуд овега блага дана.
Свуд се гласи и навијести
да пр'је него сунце зађе
свак на овему овди мјести
на опћену се скупу нађе.
А уто ја ћу поћ справити
светилиште и сва ина
достојно се чим славити
данашња ће светковина.
Сказан'је друго
РАДМИО I РИБАР
РИБАР
Честити пастиру, ти пјеват подрани,
ер водиш у миру покојан твоје дни;
уфан'ја, јаох, а мâ несрећа не стјече
побјегућ из дома, тукућ се далече.
РАДМИО
Ко год си, не цвијели ни твојијем несрећам
коби дан весели ки 'е срећан свима нам!
Опћена слобода, врх свега најдража,
коју нам бог пода наш покој узмнажа.
Ну ако си ти рибар, кô каже вас чин твој,
која ти чини ствар к Дубрави доћ овој?
РИБАР
За схранит старос му и одахнут без силе
у гнијезду слаткому слободе примиле.
Приморја наша сва у ништа сила зби:
Дубрава сама ова влада се по себи.
По њих свијех срдита звијер трчи и ржи,
и граби и хита и у ноктијех све држи.
Овди чут зле звијери ни инога гласа нî
нег што сам жубери тих славиц на грани.
Тврда у нас н'је кућа да од силе прихуде
блудника горућа оцу кћер сабљуде.
Овди н'је сироте ку сила потиште,
ни се боји срамоте ко ју сам не иште.
Толико 'е владан'је силно у нас, да се ти,
жена, дјеца, иман'је не можеш твој ријети.
У мјести је овему слободе честит дар:
свак себи и свему свому је господар.
Разлог, правда и мјера свему је злато у нас,
продава на њ вјера, живот се, душа и чâс;
душа и чâс овуда не иде за платом,
ни мјере у суда притежу под златом.
Ствари у нас теј није ком вољан мож' се чут;
куповат тријеби је, ако хоћ' одахнут.
Врста овди свакоја у часној забави
сред мирна покоја весело борави.
Тијем тешко нам свиме и леле врх свега
под јармом тешкиме госпоства туђега,
а благо свијем вами кî ончас с порода
слободни и сами себи сте господа.
Да уздржи вишња влас у битју вас тому,
а тко иште зло на вас зло нашо на дому!
РАДМИО
Ти си доћ мудро обрô, пр'јатељу, под сјени
од мјеста гди добро гости су примљени;
јер одкад најприје ниче ова Дубрава,
и одкад се обстрије слободнијем плотом сва,
вјера у њој крепак стан и нађе и стече,
с кôм је свак слободан од силе најпрече.
Тим, госте, кад срећа доније те пр'јатеља
у ови дан највећа кад нам су весеља,
пастијери кад ходе у скупу опћену
прислатке слободе славити спомену,
најљепши кад пастир с најљепшом од вилâ
здружи се и на пир дружба им гре мила,
танци се хитају и поју туј пјесни
и игре играју разлике с љувезни,-
тим слид' ме, пр'јатељу, ер бих ја узео
у опћену весељу да си и ти весео.
РИБАР
Вјеран друг бићу твој, једа и ја мом труду
драг покој у вашој слободи наћ буду.
О Дубраво, славна свима
у уресу слободному,
лијепа ти си мојијем очима,
драга ти си срцу мому.
У веселој овој сјени
од честитих твојих грана
провести је мило мени
дио најдражи мојијех дана.
Тим распинам мреже моје,
и у завјет вјешам врше
на зелено дубје твоје,
по ком блази вјетри прше.
Сказан'је треће
МИЉЕНКО
По листју почели пршат су вјетрици,
по дубљу весели жубере славици,
ромоном кладенци зову зрак сунчани,
изходе под вијенци сељанке с горани.
Пастијери ливадом уз дипли зачињу,
кликују за стадом липоту вилињу;
а лијепе све виле под сјенцом крај воде
под пјесни примиле таначце изводе:
дзора је, сванива, али јаох, с источи
мени дан не сива из дразијех још очи.
Вјетрици уздаси, жубер су тужбе ме,
сузâ се вир гласи ромоном грознијеме;
плач пјесни, а стада мисли су стрављене,
срдачце ливада у жељах ке зене;
ну без ме једине свитлости чим стоју,
не виђу нег тмине и вјечну ноћ моју.
О Дубравко, сеј Дубраве
јасна дзоро, свитли уресу,
од љепоте тве гиздаве
гди су рајски зраци, гдје су?
Дан не свиће мој с данице,
ни ми сунце сја с источи:
исток чело, био дан лице
а ме сунце тве су очи.
Да вас горим, дубје пита'
и на дубју сваку грану
с мога огња вјековита
коликрат им листје плану
Јак уздржи птицу веска,
ком танахни прут се облијепи,
тако липос тва небеска
мене кроз твој урес лијепи.
Ах, у срцу је ли твому
кâ спомена од ме вире,
и да у мјести јес овому
један за те ки умире?
Али још, јаох, и у сврси
немилосна мом животу
од камена кажеш прси,
кријеш рајску тву липоту!
Сказан'је четврто
ЉУБМИР I МИЉЕНКО
ЉУБМИР
Миљенко, куда тој тужећи сам ходиш?
што узрочи непокој у ком се находиш?
Ах, да ли жалостан друг мили мој биће
весео ушто дан свакому освиће?
МИЉЕНКО
Љубмире, кому је суђено тужити
не позна ни чује радости на свити.
Ја служим госпоју слетјелу из раја,
али она за моју вик службу не хаја.
За оном кâ мени прика је савише
живот мој стрављени уздишућ издише.
ЉУБМИР
Миљенко, прости ми, лудос је мријет с тега;
сами смо узрок ми свега зла нашега.
Несвијес је тој врла зарећ се у себи
да је жена умрла божица од неби;
пастирица из села нашега овога
тебе је занијела с уреса милога.
Пастијери знаш да сви и виле гиздаве
на дан се купе ови на миле забаве.
Бићеш ти, биће ту Дубравка гиздава,
кроз рајску липоту која те скончава.
Весео се зато кажи,
знаш обичај кâ је мила
пастијер најљепши и најдражи
да најљепшу стече од вилâ.
Ти си лијеп, лијепа она; драга она, драг си ти,
срца вам раздиона љубав ће здружити.
МИЉЕНКО
Не сцијени да слијепе толи очи имам ја
да урес ме лијепе не познам од раја:
сунце из ње сја очи а дзора из чела,
бијели дан с источи, погледа весела.
Тијем свуд ноћ мркла је гди свијетли зрак гледан
н'је ме вил, која је сунце, дзора и мој дан.
Љубмире, куд ти хоћ', води ме: с тобом грем,
му лијепу да ми 'е моћ пр'је видит нег умрем.
ЉУБМИР
Да, са мном ход' сада, и веће справља' пир
од нашијех ливада најљепши кô пастир;
и ако страх досле има твâ младост, остави
кошутам пласима у овој Дубрави.
Али смјеј и већа уфан'ја прилага',
ер љубав и срећа смионе помага.
МИЉЕНКО
Тамни страх, јаох, мене млађахна не тири,
слободан у стијене прошо бих сред звирî...
А не каоно стан смркнути
и од живота ноћ тамнога
на зрацијех расванути
јединога сунца мога.
ЉУБМИР
Не веће наприједа, Миљенко! Ну пази
с драгога погледа гди ти дан излази.
МИЉЕНКО
Све видим! Ах, сад, мој уздаше огњени,
к мôј жељи прилијепој ти водац буд' мени,
паче се потежи летећи наприједа,
тер и ње ужежи срдачце од леда;
нека ми вјерује да у огњу горим вас,
у себи кад чује истога огња влас.
Ах, живот ки 'е дражи, кад би огањ могућ бил,
кî душу му спражи, ужећи и му вил.
Сказан'је пето
ДУБРАВКА I СКУП ВИЛА
ДУБРАВКА
Лијепе виле, друге моје,
ето истјече дзора бијела,
дан честити свануо је:
наресимо вијенцим чела,
накитимо цвијетком власе
складно у слатке појућ гласе!
СКУП
Нека љепос нами узмнажа
од направе помња мила,
ти најљепша, ти најдража
без цвијета си цвијет од вила:
зене тратор и ружица
сред рајскога твога лица.
Славицу у гори
и ти отвори
жубер медени
лијепе зелени,
у глас највиши
с нами биглиши,
хвалећи славе
дзоре гиздаве.
ДУБРАВКА
Цвјета цвијетје по све краје,
јасни се исток цвијетјем реси,
звијездам цвијетје свуд настаје,
дзора у цвијетју згар с небеси
од цвијетја нам даж просипа;
купимо га, дружбо липа!
Све румени, све се бијели
у разликом цвијетју сада
у цвијетју се све весели:
гора, поље и ливада;
све је цвијетјем процавтило,
од цвијетја је доба мило.
СКУП
Славицу у гори,
и ти отвори
жубер медени
лијепе зелени,
у глас највиши
с нами биглиши,
хвалећи славе
дзоре гиздаве.
ДУБРАВКА
Свијетла и драга сред источи
зрак у цвијетју дзора каже;
ну је зрак љепши нашијех очи,
на лицу у нас цвијетје драже;
добива урес наш весели
прималитје и дан бијели.
Ето иза дзоре бијеле
сунце свјетљи зрак помиља;
али 'е поглед свјетљи веле
кî ме свијетло сунце стриља
из истока од липоте,
с очи кијех зрак душу ми оте.
Ход'мо веће, друге миле,
чим на истоку сунце свити,
лир сњежани пути биле
у једзеру бистру умити,
да од љепости зрак једине
данаска нам већма сине.
Сказан'је шесто
САТИР ДИВЈАК
Не чудим се ја, Љубави,
да н'је мала ни велика
кога у овој ти Дубрави
не учини љубовника.
Љубовник се свак сповиједа,
љубовник се свак говори,
и није тега тко с погледа
драга у огњу твом не гори.
Јер ти властим твом ганути
могућа си свач'је ћуди,
и тко млад те не оћути
тријеби 'е да стар пак залуди.
Тим ја велик дар сам стеко
што ме млада плам твој згрија;
ер под старос кукуријеко
љувена бих лудорија.
Паче држим млад слидити,
о Љубави, тве забаве,
да не може бит на свити
дјело од веће дике и славе;
а памети здраве није
тко од тве власти суди инако;
ер да тебе с људим није,
вас би траг се људцки смако.
Али мâ свијес чему удуго
разложећи ријечи губи?
Њетко једно, њетко друго,
свак на овему свијету љуби.
Ну кô у себи људцке ћуди
и мисли су све разлике,
разлике су тако у људи
и љубави свеколике.
Тко високо хлепи знан'је,
тко злато Индије слидом слиди,
а тко за узит на владан'је
вене, чезне, гасне, блиди;
тко у градовијех стат ужива,
тко обра у селијех стан'је за се,
тко путује, тко почива,
а тко лови, а тко пасе.
Њетко црну земљу тежи,
њетко сиње море броди;
на оно се свак потежи
на што љубав свâ га води.
О Дубравко, љепша веле
од свијех вила у Дубрави,
тебе мисли моје желе,
мâ се љубав тобом слави.
Ја твој слидим украс многи,
засве у горах да имам ладу;
али и ован витороги
за овцом једном не гре у стаду.
По нарави огањ жеже
а љепота смамља и трави,
а брштан се грли и веже
с дубом свацијем у дубрави.
I ако нијесам ја, тко ини
тој ће ријети од горана,
кому за урес твој једини
ти ћеш данас бит подана?
Сатирић сам чудно пристô,
ствари у мене грубе није,
а у једзеро бистро и чисто
огледах се мало прије.
У направи није мôј варка,
најљепши сам од ме врсте:
зрачна обличја, чела жарка,
јаке кости, пути чврсте.
Два рошчића, ки ме круне,
у мјесто ми су од рудежа,
а по кожи оштре вуне
од храбренства обиљежја.
У мом срцу није страхе,
мâ су оружја руке голе;
тијеком стижем срне плахе,
снагом рвем лаве охоле.
Сказан'је седмо
ГОРШТАК I ДИВЈАК, САТИРИ
ГОРШТАК
Туј ли си, Дивјаче? Куд јутрос од мене
кријући измаче у гаје зелене?
Једа те срам да пук смијех тобом не твори
Тер сâм ко прибјен вук скиташ се по гори?
Тајат је залуду чеса н'је моћ скрити:
по свач'јем ја суду љепши сам него ти.
ДИВЈАК
Љепши ти него ја? Ко је тî тко вели
да љепша јес шоја нег голуб прибијели?
Оваку тко другу видје игдје наказан?
Пастијера по лугу не страши на благ дан!
ГОРШТАК
Ти страшиш, а ја не, с грдоће немиле
од ове све стране пастире и виле.
ДИВЈАК
Од жена и од људи гоњен си свуда ти,
а моју свак жуди пријазан имати.
ГОРШТАК
Паче кâ од жена у свому животу
није сва печена кроз моју липоту?
А људем свијем сам драг, и зато пр'је сунца
још јутрос на дан благ зазван сам за глунца.
ДИВЈАК
Тебе су дозвали за глунца пастири
ки не имаш свирали ни кô се знаш свири?!
ГОРШТАК
Свирале ево ме, и ако ћеш за оклад
свирити са мноме, узми и ти твоју сад.
ДИВЈАК
Свирале не свири ни у то дни губи,
нег с главе роге здри, тер у ње затруби.
ГОРШТАК
А с мјешниц твојијех тих писак расципи,
тер одсад у ти мијех не пуха' нег њим пиј.
ДИВЈАК
О дзори, кад моје дипли се огласе,
тих славиц запоје натјецат ш њима се.
ГОРШТАК
Под дубјем ја када засвирим у гају,
пастири и стада с весел'јем играју.
ДИВЈАК
Дубравка, ка је час и урес свијех вила,
под дипли мојијех глас танчац је водила.
ГОРШТАК
Даница мâ, паче сунце, ким свићем ја,
под ову му заче свирôку сред дубја.
ДИВЈАК
Пођ' горско звјерен'је у горах заглуша',
нескладно свирен'је да се овди не слуша.
ГОРШТАК
Врзи ријечи и дава' разумјет други пут:
свиримо обадва, кога је боље чут!
ДИВЈАК
Почни ти најприје натјецат кî се хоћ';
кî од нас добије на пир ће глунац поћ.
I већа нека ти срамота и штета:
узмимо пјевати упоред опета!
ГОРШТАК
Ни дипли ни твој глас задава страх мени:
ја почех ови час, ти ме опет измијени.
(Овди сатири свире)
ДИВЈАК
Сада сам изусти тко свири боље од нас;
добит си, препусти од глунца мени чâс!
ГОРШТАК
Или ти је у вољи или н'је, стаћеш тја;
ко глунац најбољи дозван сам на пир ја.
ДИВЈАК
Тамо се ит не мучи, ер ко трс распукла
свирала тва зучи нескладна и мукла.
ГОРШТАК
А буче теј твоје мјешнице ко спила
по горах из које од вјетар дме сила.
ДИВЈАК
Ах, када нећеш рог дигнути сврх очи,
пођ', свињо, у брлог, а овди не хрочи!
ГОРШТАК
А ти, кад замуко још нијеси, потрчи,
губава жабо, у кô, а овди не кврчи!
ДИВЈАК
Зм'јо љута, пригризи отровни језик тај;
бољем се понизи, а у несвијес не ригај!
ГОРШТАК
Ригаш ти злобни ијед, хуђи свијех живина,
али опет упоред ход' са мном зачина'!
ДИВЈАК
Не пјевај ти нег блеј', козе ине гдје пасу;
славицем горски јеј не склада се у гласу.
ГОРШТАК
Ах, нути у што уфа црни вран несвијесни,
да бијелога он куфа добиће у пјесни.
ДИВЈАК
Ракле ми двије дуње дарова из њедри,
да од очи свијетлијех ње попијевам зрак ведри.
ГОРШТАК
Киту ми њеки дан јабук да Љубица,
да 'ој хвалим прам златан и урес од лица.
ДИВЈАК
Кад мој слатки глас зачина,
како славиц ки се извија,
на њ дотеку из планина
Хоја, Леро, Долерија.
ГОРШТАК
Кад мој језик пјесни кликне,
како стаглић ки жубери,
да ме реси, цвијетје никне,
да ме чују, теку звијери.
ДИВЈАК
Кукуљава ја два гнијезда,
кијех пјет нарав медно учи,
храним лијепој, кој ма звијезда
за вјечну ме слугу одлучи.
ГОРШТАК
Свега руда јаганчића,
двије матере ки посиса,
пасем драгој, кој ме срећа,
да сам вјечни роб записа.
ДИВЈАК
Рец', ка у гори звијер прибива
људцке свијести и спознан'ја
кâ се у бистрој води умива
и мјесецу чиста клан'ја?
ГОРШТАК
Каж' ми, птица оно кâ је
кâ свој смрти ложи дрва,
и из огња опет жива устаје
перја и крила стјечућ прва?
ДИВЈАК
Сад познат мож' управ одлуку тву луду,
зашто се с лавом мрав затјече залуду.
ГОРШТАК
О жабо, с крјесови пођ' кврчи и кријешти,
мој 'е данас пир ови, ти за те други ишти!
ДИВЈАК
Ови утече. Ја знам што ћу:
он на пиру глумац буди;
ја за друго тамо доћу,
кô ме срце већма жуди.
Данас мјести у овему
с пастијерим се виле стају,
и пастиру најљепшему
вил најљепшу од свих дају.
Ну прије тега у једзеру
виле окупат све се ходе,
свака желећ да њу оберу
и невјестом данас воде.
Намислио сам тим одјеће
једној од њих скровно узети,
и приобучен тако веће
ја се вила лијепа ријети.
Сказан'је осмо
ЗАГОРКО I ЉУБДРАГ
ЗАГОРКО
Потеж' се наприједа, ме стадо, потежи,
не видиш уреда гдје мâ вил, јаох, бјежи.
Упути се, упути, стадо моје, прије
нег ју грм згуснути очима мо'ијем скрије.
То ли нећ' ит хрло, под страном ти овом
пусто остај, тер грло зајази вуковом.
Устав' се! Куд плаха утјечеш, лијепа мâ,
од мога уздаха ки од огња крила има?
Ја, браче, нијесам звир срдита у гори
нег стрављен млад пастир ки с очи тво'ијех гори,
кî са свом крипости драг урес твој слидим
и од твоје липости пригнутја не видим.
ЉУБДРАГ
Куд срнеш, Загорко, куд ли се потежиш?
Ке приспје зло горко? Од стада што бјежиш?
Гдје си се затеко, ке ти су невоље?
Лочу ти пси млијеко, овце ти вук коље.
Тве сјеме по пустој њиви се потеза,
виноград лежи твој запуштен без ријеза.
Стада свијех овчара по житу твом пасу,
мука се твâ хара и стога сва расу.
Тим врат' се назада: женска ти липота,
кад умреш од глада, не врати живота.
ЗАГОРКО
Не залаз' удиље, мâ је ово одлука:
нека иде стадо жље и стока и мука!
Један сâм милостан поглед вил жуђене
хранити крипостан жива је свеђ мене.
Намјера ну худа на ме те доније,
куд лијепа мâ, куда обрати, јаох, гди је?
Страном ћу ја сваком траг слидит вил моје,
а ти пођ' злом мраком, одкуда и доје.
ЉУБДРАГ
Ах, како поче, ти напредуј и ходи:
познаћеш махнити бијес на што доводи.
Сказан'је девето
ЉУБДРАГ
Ах, сад познам да не вара
у суду се тко говори
да колико свијет се стара,
толико је хуђи и гори.
У моје вријеме нарав ина
и наука бјеше од људи;
све 'е другога сад начина,
друга доба, друге ћуди.
У дни моје виђаше се
о користи гди свак ради;
узлотрило сада све се,
живу испразно стари и млади.
Пр'је бијељаху сва мјеста се
нашим стадим безбројнима;
сад дубрава сва не пасе
што у ме доба један има.
Помња прије добра опћена
у њој вјечну зелен гоји;
сад с непомством порушена
с повенутијем листјем стоји.
Овце вођаху издалека
с мекахнијем се руном прије;
сад међу нам н'је човјека
кî се кренут с мјеста умије.
Пр'је од људи сеј Дубраве
кораљ се је рибô у мору;
свачије су сад забаве
камениту дубсти гору.
Прије ко мрав одасвуда
свак носаше себи храну,
сад, за нејмат мало труда,
свак мре у ласти гô на стану.
Пр'је не знаху прве виле
што је свила у хаљини;
сад одјеће све од свиле
није сељанке кâ не чини.
Пр'је под рухом припростиме
злато одсвуд нам на стан плива;
златно рухо у ово вриме
стан свакому оголива.
У моје је дни летила
на крилијех сама птица;
за полетјет сад су крила
око врата у младицâ.
Ношаху се оплетене
у био гајтан прије косе;
сад прам у цкло плету жене,
а зрцало им главе носе.
Прије бјеху бистри вири,
да чис оглед свему дају;
вилами се сад пастири
у затиоку огледају.
Владаше се у ма љета
младос свјетом од стараца;
сад чут млади неће свјета
ни од истијех њих отаца.
Младос прије цић користи
свита обходи четр дила;
сад на једном гине мисти
за ступајим прицијех вила.
Тим н'је чудо, чим без знан'ја
дни у испразној ласти трају,
ко Загорко да иман'ја
с прицијех вила остављају.
Али у овему свему мени
помоћ је уфат згар с висине
на дан ови посвећени
нашој слободи од старине.
Сказан'је десето
ЈЕЉЕНКА САТИРИЦА
Из глухе пустиње сатир се мој диже
да виле племкиње сусрета и стиже;
а ја остах сред јама и дубја дивјега
и мразна и сама у гори без њега.
Ах, сасма невјеран, куд дивјаш, Дивјаче,
мој живот чемеран по све дни да плаче?
У вилах што видиш у овој Дубрави,
тер слидом њих слидиш, а мене остави?
Гиздаве химбено племке су виле све,
грабша су и плијено љепости њихове.
Без сврхе и краја плахе су и таште,
биоцим од јаја чела се њих лаште.
А није их страх ни срам за гадну направу
мртачки ставит прам из гроба на главу.
На свијећу цкло пале и мрче црнима
обрве опале чађами од дима.
Опрхлу и модру кожу усне њих блиде
до крви 'е сву одру, да румена изиде;
у бјаку, ком клаче и картају образе,
отрови најјаче и гнусобе улазе.
А мастим од черсе далеко нашасте
лица им свудијер се пенгају и масте.
Ну мажу и лијепе наравна бљедила,
и чини њих лијепе не нарав нег сила.
А мени ма иста наравна липос јес
направа причиста и свијетли драг урес.
Златни прам од коси, тих вјетриц ки свуди
низ био врат разноси, туђијем се не руди.
Образ мој и чело бистра вода умива,
а сунце весело из очи мо'ијех сива.
Без масти сред лица млађахне у мене
румена ружица и бијели лир зене.
Црљеним устима ружа је прилика,
а бјеље прси ме снијега су и млика.
К тому се прилага још за ствар најдражу:
млађахна и нага, све што имам, све кажу.
Тим врат' се твôј љуби, Дивјаче, не дивјај;
влаштита не губи, а о туђем мало хај.
Од вјетра пузивији, не губ' с тве кривине
за урес лаживи љепоте истине.
Сунце је с небеси изврсне липости,
зашто се не реси нег својом свјетлости.
А чиста и права липос мâ сунцем сја,
ер мени направа и урес сва сам ја.
Поћ га ћу искати. Ах, данас куда си,
Дивјаче, зашо ти? Оглас' се, огласи!
ЧИЊЕН'ЈЕ ДРУГО
Сказан'је прво
СКУП ПАСТИРА, БРШТАНКО, ЉУБМИР I ТРАТОРКО
БРШТАНКО
Лијепа ти 'е заисто обичај веома
ком наше сеј мисто слави се, дружбо мâ,
у страни да се овој дан с танцим проводи
посвећен причистој божици слободи.
Најљепша од вила дружи се и вијера
за драга и мила врху свијех пастијера.
Не сцијен'те да иштом ова се одреди
спомена с годиштом свацијем кâ слиједи.
На збору прадједа од ове Дубраве,
кад прође бесједа да ови дан славе,
разумни старци они у кори дубови
међу инијем закони урезаше и ови:
да ужиже непристав слободе спомена
у унуцијех њих љубав од добра опћена;
и да се у миру дни воде сред склада,
дочим се пастиру љуби од све врсте да.
ЉУБМИР
Наредбе спаметне; ер како необичне,
тако су и штетне женидбе несличне.
Под јарам добро вик стучит се не море
с јунчићем вô велик, упоред да оре.
Ни се муж и жена угађа, кад су оба
разлика племена, иман'ја и доба,
Ах, бог те уклони, готова 'е ту смећа
да ти се жени сни од тебе да 'е већа.
Ко дрво црв врти и гризе и ије,
тако она до смрти жива те сичије.
На после све кућње мрди се и гади;
само њој да су ње направе, то ради.
По скупијех животе од друзијех сповиједа,
а своје срамоте домаће не гледа.
Све село заглуши с језична карања,
а мужа забуши и учини ко пања.
Ну веће што вељу? Пашу ове смионе
мужевом кудјељу, а облаче гаће оне.
ТРАТОРКО
Тако је; ну пате и истијем злом боле
и жене удате за људи охоле,
ки сити при свому к туђем се пропињу
и држе на дому жену ко робињу.
По гаду се и смраду тукући скитају,
а за чисту и младу љубовцу не хају.
Ну да овди свршују, мала би зла била:
меса им раструју смрдећа и гњила.
А пак на печôне младице, њих љуби;
губа тај прионе, која их погуби.
БРШТАНКО
I ми ти смо узели говорит зло данас,
кад иште и жели почастит пук се вас
тер кад се зачиње и у пјеснијех свак хвали,
туђе смо ми гриње протресат устали!
Ну ме страх да већа нег игда јес била
данас кар и смећа не буде од вила.
Ер вила много је сред ове Дубраве
лијепе се ке броје и зову гиздаве;
и свака узмнажа све дике једине
и цијени да је дража и љепша нег све ине.
Тим тежак на се труд тај ћу узет, видим ја,
тко чинит има суд, која је најљепша.
ТРАТОРКО
Тач да је помња ма судити то данас,
немиран веома и сметен био бих вас.
У скупу од вила толико гиздавијех
ријет једна да 'е мила и дража ода свијех,
за од једне добити пријазан с те хвале,
са свијем се свадити, све изгубит остале,
никако памет нî од мудра човика;
а бог те уклони од женскијех језика.
ЉУБМИР
Ко 'е на то обран, тî нека се тим брине:
ход'мо ми искати остале дружине!
Сказан'је друго
ВУК САТИР
Теби у дар и на чâс, Загорко, све виле,
овце су сва мâ чâс овако претиле.
По водах и горах овако теци ти,
а од стада не имај страх: ја ћу т' га чувати.
Тко оно, тко ово, настоји свак за се,
а свак што је основô, изаткат узда се.
А мој глад ови дан крађом се утјеша:
лупеж сам изврстан, изврсна изјеша.
Купе се сватови, справља се невјеста,
пир се одсвуд готови најљепши од мјеста.
Кад тамо пође свак помоћ пећ и варит,
нека је мени пак на пусто ударит?
Био би гријех, кад гости свак се ини и штује,
да трбух мој пости и празан гладује.
Залуду ови дан слободи свећен нî,
нег да 'е свак слободан што хоће да чини.
Ни нарав залуду руке ми ове да,
нег њима да буду помоћ се ја сада.
Њека се бесједа њекога и данас
вијека још сповиједа, кî од злата бјеше вас.
На свијету све што је, тад сташе опћено:
још моје и твоје не бјеше рођено.
Границе се од људи не бјеху забиле,
ни мјером све свуди отишло на диле.
Близу тијех бремена давњијех од злата
гора у нас камена храњаше Бргата:
гора кâ тада сва у дубју велику
густа се дубрава виђаше путнику.
Бргат, ки станова у горској дубрави,
закона цић нова старога не остави.
Казати паче узе да људи по свијету
раздијелит нијесу се могли му у штету.
Тим ер се потежа, и, ко ја, свуд брз би,
словућа лупежа име и глас он доби.
А гори, у кој ста и ка је врху нас,
од Бргата истога Бргат је име и данас.
Од Бргата овога, ки је красти свуд ишô,
почетак од мога трага је изишô.
I дједу слободном унук сам слободни,
водећи у родном Бргату златне дни.
Тко нејма ни њиве ни врта ни стада,
да туђијем не живе, умро би од глада.
Ја пљезим и лазим и улагам свуд руке
обилнос гди пазим од стоке и муке.
Уходим и прежим по пашах иман'ја,
и над свијем лупежим имам чâс од знан'ја.
Ну тко се хитростим мôм ставља, није тога,
ер частим и гостим и читам свакога.
Сказан'је треће
СТОЈНА I ВУК САТИР
СТОЈНА
Туђијем се не храни, дај ми овцу, лупежу,
пр'је нег те сељани ухите и свежу.
Дали се ти красти без страха постави,
кад благ дан свак части у овој Дубрави,
паче сâм на зло брз уходиш ливаде?
Брже ту овцу врз' коју ми украде!
ВУК
Стан', жено! Куд сртиш? Не познаш тко сам ја?
Прије нег се упртиш у зло тве, иђи тја!
Лупежа кога ти у мени угледа,
Без смеће, вељу ти, охај ме се уреда;
ер да знаш у себи која је мâ сила,
и овцу и све би стадо ми пустила.
СТОЈНА
Ја силу сву твоју не сцијеним ни пера:
овцу ми да' моју, клета ти намјера!
ВУК
Не познаш још ме ти: планински бог сам Пан,
из горâ кî изити хтјех ови на благ дан.
СТОЈНА
Рђа си и ведаш, сатир Вук ти си они
од вука хуђи дваш, кад овцу му пони.
ВУК
Сатир сам лијеп и драг, ме се име свуд слави.
СТОЈНА
Сатир си црни враг и с розма на глави.
ВУК
У мјести овему мени се справила
како најљепшему најљепша од вила.
СТОЈНА
У мјести ће овему бит теби домала,
како највећему лупежу: - вјешала!
ВУК
Ако ти се у косе мâ рука уплете,
познаћеш што носе теј ријечи проклете.
СТОЈНА
Козју ако ту браду размршат ја почех,
познаћеш кô стаду туђем те носи гријех.
ВУК
Да чека', не бјежи!
СТОЈНА
Не бјежи, чека' ти!
ВУК
Ајмех, не потежи!
СТОЈНА
Да пуштам, пусти ти!
ВУК
Ја пуштам.
СТОЈНА
Ето и ја. Је ли тко? Помози!
Мени овца, а твоја теби брада и рози.
ВУК
Устав' се! Ах, куда с овцом том удари?
Ах, жено прихуда, врло т' ме привари.
Струка ти проклета и иман'је остало,
све ти се прије љета од вука поклало!
Кућа т' се просјела, траг ти се смакô вас,
ни пила ни јела, кô нећу ја данас!
Вај, не знам што ћу сад, куд ли бих отишô:
веће ми је мртви глад до носа узишô.
Ах, је ли да ми дух сусрете когоди:
Од глада издахнух, живот ми изходи!
О смрти махнита, што ме нијес' сатрла
и пјана и сита на гозби до грла?
Кâ ти ће хвала бит једнога дивјачна
сатира погубит и жедна и лачна?
Сказан'је четврто
ГОРШТАК I ВУК САТИР
ГОРШТАК
Што плачеш, Вукоје? Ке те је зло смело
данаске, кад стоје сви људи весело?
Добре си ти воље и вазда сит и пјан:
ке ти су невоље приспјеле на благ дан?
Од кога зла сила тако те обори?
Једа кâ од вила и тебе сад мори?
ВУК
Из гладна трбуха к вилами н'је пута;
без вина и круха љубав је смрзнута.
Од голијех што ће нас и убозијех госпође?
Знаш голу кос ни пас неће да оглође.
ГОРШТАК
Убоштво не диже да нијесмо ми дрази
вилами наближе, кô јаци у снази.
ВУК
Кâ снага може оди и мени бит сада,
ди ми дух одходи и умирем од глада?
ГОРШТАК
Ти живеш да ијеш и пијеш на свити,
ни можеш ни ум'јеш о другом мислити.
ВУК
Да каж' ми, кад ио и пио ти не би,
како би живио, пријатељу, у себи?
ГОРШТАК
Не живем кô ти ја јестојци и пићу,
нег лијепој кôј моја сва лита служићу.
ВУК
А ја вас живот мој храним најмилији
печеници угодној и драгој буклији.
ГОРШТАК
Да једном познаш ти у твому животу
кâ 'е радос служити вилињу љепоту,
рекô би и у свијести овако одлучил:
ни ћу пит ни јести нег служит лијепу вил.
ВУК
Да познаш ти једном који су то јади
и с гладном и жедном говорит чељади,
или би се охајô и од мене ктио отит,
или би наћ хајô што ћемо јести и пит.
ГОРШТАК
Немој се ти старат! Глумац сам на пир зван:
хоћ' бубањ ударат, тер ћеш бит сит и пјан?
ВУК
Срце ми игра све, и ступај сам тече
на слатке забаве ди се вари и пече.
Ах, твоја блажена, Горштаче, намира:
мртва ме спомена ускрсну од пира.
Печеница, ах, пече ме срце печено,
гди у слатки сок тече и гори љувено;
гди ме још све чека ме добро уздано,
јаловица од млијека варена сњежано;
гди жарка капљица грозника весела
каже ми свâ лица румена и бијела;
капљица од вина, кога урес прилијепи
играјућ зачина: "Ход', браче, душо, пиј!"
Животу честити, ах, која већа слас
може бит нег пити и јести на свак час?
Горштаче, у село гди 'е тај пир ход'мо на њ:
ти глумац весело, а ја ћу бит бубањ.
Сказан'је пето
МИЉЕНКО I ПЕЛИНКА
МИЉЕНКО
Дубравко гиздава, на урес рајски твој
од горскијех дубрава није слично име тој.
Густином од грана дубрава закрива
да зрака сунчана траву и цвит не обсива;
из свијетлијех тво'ијех очи на драгом твом лицу
два сунца с источи го'е рајску ружицу.
Сред дубрав, мâ липа, имају стан свуди
зм'је пуне налипа, звијери и скот вас худи;
сред твога погледа и срца свијем блага
љубав стан свој гледа и милос придрага.
Дубрави урес вас пролитње зелени
тре сјевер, хара мраз, тлачи лед студени;
каква си ти сада, таква ћеш вазда бит:
вику бо не опада липости рајске цвит.
ПЕЛИНКА
Складне су ријечи тој, и заисто велике
Дубравци твôј лијепој и славе и дике;
ну виле садање ријечим се не пасу,
веће у створу, а мање хтјела бих те у гласу.
Ну прî него на ино ја будем с тобом доћ,
каж' ми све истино, ако ћеш му помоћ:
јеси ли који дан љувеном у огњу
уздахнуо жалостан пазећи помно њу?
МИЉЕНКО
Ако уздах моћ и глас жеље ме не објави,
ужежен да сам вас у живој жерави,
и ако још плама не видје у мени,
тере мâ вил сама да горим не сцијени:
погледај сред чела ме срце спржено,
од суха пепела у праху сатрено;
виђ луге, дубраве и поља и горе
веће гди ето све у огњу мом горе.
Је ли ово, реци ти, што зна лис и ками,
кладенче, кî узрасти мојима сузами,
кроз ромон кажућ твој жуђеној мôј души
како те огањ мој честократ присуши?
ПЕЛИНКА
Да реци, би ли кад да њојзи остави
дар који у заклад од твоје љубави?
МИЉЕНКО
Опак је начин свîм који ме учиш ти;
не дај бог с даровим к Дубравци ходити:
сцијенит вил гиздаву за жену лакому,
ја нећу мудрос тву послушат у тому.
К срцима часним није тријеби с даром ит,
ако увик прид њими омразе нећ' добит.
ПЕЛИНКА
Вараш се: без мите све је то ионако,
дарови замите небеса и пакô;
дарим се влада свијет на вољи и суди,
дар прави може ријет госпар се од људи.
Љувена дар је стрил ка згађа и сили
на љубав сваку вил, потом се к њој стрили.
Милисав разумни, знаш, што оно вељаше
да у старе јоште дни кад златни вик б'јаше,
кад љубљен свак љуби, ни у то има срам,
тер језик срцу би и устом један сам,
тад бјеше сваки дан љувенијех од жена
"дар даруј" тај пјесан зачинат опћена.
МИЉЕНКО
Чудне су над све ине ке кажеш ријечи те.
ПЕЛИНКА
Али су истине, у разлог очите.
Чуј ино: скуп броји човјек се много тî
у љубав сву који толико истрати
ријечî, уздâх, мољен'ја, залуднијех ступаја,
погледа, цвиљен'ја, јаука и ваја,
и к тему пристави лаживијех клетава,
од своје љубави чим биљег он дава.
Прî него вољу сву пригнути узбуде
јагницу мршаву дароват да буде.
Рад чеса будућ све лаж ино и привар,
љубави његове свједок је прави дар;
и зато самому свака вил вјерује
љубовнику оному који јој дарује.
МИЉЕНКО
Како, јаох, може бит да влас дар има ту
ме виле придобит поносну липоту?
Ето се васколик по својој вољи сам
на службу ње увик весело даривам.
ПЕЛИНКА
Миљенко, дар је ови они дар блажени
ки ласно чине сви ваздакрат љувени.
Н'је тријеби то за ње, за тебе ти се хран':
дар цијени твој мање, а веће угодан.
Ну се уздај; ер кратит нећу се хрло поћ
Дубравку обратит на љубав твоју моћ.
Чинићу да благу уживаш и милу
љепоту придрагу, жуђену тву вилу.
МИЉЕНКО
Пођ', у дружби ови моји
свуд ти уздаси били огњени,
и сама се, јаох, спомени
да ми у теби живот стоји.
Сказан'је шесто
ДИВЈАК САТИР у хаљини од виле приобучен
Тко је тај ко сад ријет неће
цијећ уреса драга и мила
да ја сатир нијесам веће,
нег најљепша од свијех вила.
Дубје се ово, птице и звијери
мом љепотом снебивају,
и горани и пастијери
и слиједе ме и гледају.
Од кладенац бистријех предам
цић направа ке ме ресе,
да, ако се гди огледам,
ма слика ме не занесе.
Приставио сам туђе косе
и оплео у цкло праме
и обукô рухо на ме
кô најљепше виле носе.
Пут сњежана нека 'е мени,
вас се измазах клаком бијелим,
а да се образ мој румени,
намазах се мурвам зрелим.
За оцрљенит усти моје
кријешам сам их облијепио,
и хаљином свијетлом што је
коже у мени све сам скрио.
Само брандусе и прхала
низ чело инијем вилам висе,
а уз главу с чела оздала
рошчићи се моји висе.
Ну под косе ако мнози
ласно роге скрит умију,
зашто и ови моји рози
косами се не покрију?
Са свом моћи и крепости
увлачих их, крих свудире,
ну свакако прави и прости
из прама ми јоште вире.
Али од људи и од жена
видјет су они на мôј глави
ко два дубка усађена
златнијех коса у Дубрави.
Тим похуљен бит никако
с тега с' урес мој не боји:
тко је ко ја лијеп овако,
свака ствар му добро стоји.
У овој слави, у овој дици
весео идем на му срићу,
ну и од виле у прилици
храбрен јунак дјелим бићу.
Ах, да како сатирица,
мâ сумњива дивја лада,
може назрет моја лица
у прилици у овој сада!
Сказан'је седмо
ЗАГОРКО
О лијепа, о худа ку нарав уреси
да покој од труда срдачцу мом јеси,
ето ја изван свих љепотом смамљен твом
млијеко псим а оставих иман'је вуковом.
Тим горки и љути ако плач и вај мој
не може ганути на милос урес твој,
гани се, право је, весело и радо
несрећно на моје и пусто дај стадо,
у горком мукан'ју које те свеђ моли
да у смртном скончан'ју живот мој не боли.
А да има људцки глас, још би ти изрекло
мој тужни битак вас, худ немир, прико зло.
Сказан'је осмо
СТОЈНА С СИНОМ ЗАГОРКОМ I ПАСТЈЕРИЋИ МАЛИ
СТОЈНА
Ја те иштем и гласим и зовем свудира,
а ти се за пласим вилами отира.
Дубраве прик ове од стада не бјежи:
најпретље овнове вуку ти лупежи.
ЗАГОРКО
Нека иду овнови и овце најбоље;
стаду ме не зови, ни ми је паст од воље.
СТОЈНА
На кî те расап тој, лудјаче, носи бијес?
Од вила ка је тој која ти узе свијес?
ЗАГОРКО
У овему, знај, мјесту најљепшу, вил моја,
вечерас невјесту на стан ти водим ја.
СТОЈНА
На врат ћеш ти и та невјеста ходити.
Кô поче, махнита', немо' се свидити!
ЗАГОРКО
Ја не мљах, мајко мâ, да ћеш се ти смести,
ер ти ћу син дома одмјену довести.
Или ћеш или не, пода' се разлогу;
овако без жене ја стати не могу.
СТОЈНА
Мож дерат самохоћ за вилам обућу:
мени га неће доћ невјеста у кућу!
Ћуди свијех садањих невјеста врле су:
не мисле него о њих самому уресу.
Вазда су на двору, а нека стан гине:
злу мужу а гору свекрви чâс чине.
Шестере, деделе, језиче и сјају,
и друго не желе нег да их гледају.
За корис приони, а виле не двори:
пусто нам разгони стадо вук по гори.
ЗАГОРКО
Стадо чува' и брани од вучје ти силе!
Ја ћу урес избрани поћ искат ме виле;
кад иште свак себи добар трг с љубави,
и мени јес тријеби чинит што чине сви.
СТОЈНА
Ах, Загорко, с непослуха
слиди твоју ћуд злочесту!
Ја ћу теби наћ очуха
прије нег мени ти невјесту.
Ну ако ја данас с ме миле драгости
вилами свијем чâс добијем с липости?
Слика ме не вара, мâ дика н'је пала:
мало сам престара, али сам пристала.
Овога од мјеста ну ако најљепша
вечерас невјеста узбудем јоште ја.
ПАСТЈЕРИЋ ПРВИ
Остај збогом, мајко мила!
Од тебе ћемо и ми поћи
за украсти кôј од вила
сладак нами целов моћи.
ПАСТЈЕРИЋ ДРУГИ
За моћ изет меда, чела
ја не хајах да ме уије,
и тој носим за час гди је;
мâ Бисерка с другам сјела.
ПАСТЈЕРИЋ ТРЕЋИ
Стокласу ову, ку зрелијех
нанизо сам купјеница,
носим очи веселијех
гди сја сунце, мâ Даница.
ПАСТЈЕРИЋ ЧЕТВРТИ
Врабца овега, кî се ваби
с најдаљега мени пута,
Миоци даћу, кôј ме уграби
јучер силом мати из скута.
ПАСТЈЕРИЋ ПЕТИ
Штурка у овој кајпи од жице,
кî по сву ноћ штури и поје,
донио сам ја за моје
мале, ко ја, пастирице.
СТОЈНА
Још бисте сад и ви, бречади од сисе,
по овој Дубрави за вилам дигли се!
ПАСТЈЕРИЋИ
Нам су драге лијепе виле:
из њедар нам дуње дају,
на танце нас воде миле
и његајућ целивају.
Сказан'је девето
ЈЕЉЕНКА САТИРИЦА приобучена у пастира
Ах, племкиње прике виле,
траг вам проклет и намира!
Ви ми сте се учиниле
приобући у пастира,
да прије харба ова јака
оној од вас срце искине,
с ке мој живот без Дивјака
чезне и у мразној сумњи стине.
О Дивјаче дивје ћуди,
племените т' виле мрзе;
леле тему тко их жуди
тер га узда њих заврзе.
Од бојазни ти си њими,
ер те звири свака сцијени;
а с рошчићи љувеними
мјесец млади свуд си мени.
О млађахни мој мјесече,
сини љуби твојој, сини!
Куда зађе, гди утече,
драг покоју мој једини?
Што угледа, цића чеса
вилиња ти 'е слика драга?
Без направе, без уреса
љепота је права нага.
Ведру свјетлос небо одкрива
без одјеће од облака,
а љепотом чистом сива
без направе жена свака.
Али видим, што њекада
бог нам Леро пророкова,
промијенила да је сада
вилам урес Дубрава ова.
Ер сад у'едно све младице
за направу њих најдражу,
кô дивјачне сатирице,
до пупка се голе кажу.
Тим да их слидом слиде и желе,
није чудо, дивји људи:
одкривене прси бијеле
тко да гледа, а не жуди?
Ну ће руке сад ме ове
прикијем вилам указати
с голим прсим што 'е мужове
горскијем женам приграбљати.
ЧИЊЕН'ЈЕ ТРЕЋЕ
Сказан'је прво
ДИВЈАК САТИР, ЈЕЉЕНКА САТИРИЦА I СКУП ПАСТИРА
ДИВЈАК
Вас сам прибјен, још ме тира
клета сила по овој страни.
Је ли гди тко да од пастира
мене лијепу вил обрани?
ПАСТИР ПРВИ
Стигни, срети, држи, ухвати,
не дај напријед, не пропусти;
удри, удри, да под бати
грди сатир душу пусти!
ЈЕЉЕНКА
А тко је ово, у хаљини
тко од виле сад протече?
Ако зло вам ке не чини,
није разлог да зло стече.
ПАСТИР ДРУГИ
Кô не чини зло, ако је
гнусни сатир грдних дила
смио доћ, кријућ слике своје,
међу виле како вила?
I да исприд нас бјежат не уста,
будући 'е ончас заскочио,
Дубравци би лијепој с уста
целов силом уграбио.
Ну чему ће сад бесједе?
Тец'мо у мјеста за њим свака,
по увадици да не иде
злом сатиру злоба овака.
САТИРИЦА
I мени их је слидит сила,
да што мисле не учине;
засве опак, не бих хтила
мој невјерник да погине.
Сказан'је друго
ГОРШТАК САТИР
Низ стране, низ поље, пустијем горами,
Дивјаче, биж боље и прида' ногами!
Без смијеха тко пазит сад лудос може тву,
грд сатир приобразит у вил се гиздаву,
и ко вил у одјећи сред вила инијех поћ,
да нитко, сцијенећи, познат га неће моћ.
Несвијести велике с уресне хтјет силе
сатирске прилике приображат у виле!
Заман се чини све и лијепи и маже:
грдоћа с направе грђа се укаже.
Поље се, гора и луг лудости твôм чуди:
тамаша, смијех и руг оста ти свијех људи.
Ну тако сад плећа вукући прибјена
суди сам чија већа љепос је видјена.
А још би ови дан како снијег од лани,
да између свијех један пастир те не брани.
Срце те и снага овега одрва
између тојага тешкијех и дрва.
Ну нека он хука, смијат ћу ја се и за њ:
глумац сам, а Вука послô сам по бубањ.
На пир ћемо обадва вечерас у село,
да се игра, ужива и стоји весело!
Сказан'је треће
ЉУБДРАГ СТАРАЦ
Зло се тискат без јакости
тко 'е некрепка, ко ја, ступа:
једва извукох старе кости,
и изкопах се свих из скупа.
Ах, кâ чељад, мноштво које
сабрало се са свијех страна:
и стар и млад, свак дошô је
на слављен'је блага дана.
Све су виле, сви пастири
с врстом сваком жена и људи,
и горани и сатири
дотекли су одасвуди.
Али се је оцкврнила
светковина племенита:
најљепша је дана вила
најгрђему с тамна мита.
Блажен пастир славни од Иде
ки заслијепљен не би од злата
нег по чистој правди отиде
да 'е љепости љепос плата.
А они проклет с кога излазе
на дан благ нам плачне коби,
тко липости липос вазе,
а за злато да грдоби!
Проклет и они тко најприје
за изет злато, земљу издубе,
кад цић злата највредније
обичаји се у нас губе!
По закону дат се имаше
лијепа Дубравка и гиздава,
сред Дубраве кому наше
у љепоти 'е права слава.
Миљенко је имô мили
стећ Дубравку цић липоте,
ну се уклони закон сили:
грд ју пастир златом оте.
Тим су смеће срца мога
да на мјесту не би овому
Тко Грдану богатому
смио се опријет цића тога.
Али мене већма смета
Миљенкова успомена,
кому 'е била од дјетета
још Дубравка наречена.
Он њу жуђе, и она њега
оком гледа ваздан блазим,
и глас данас пука свега
вјереницим зваше дразим,
кад изненад са свијех страна
зачух опет гди сви гласе
да Дубравка за Грдана
богатога вјерила се.
I Миљенко чу са мноме
тко му уграби вјереницу,
и од муке свену у лицу
и замукну мраморкоме.
I од жалости и од јада
ту стат веће нијесам могô,
размишљајућ на што сада
злочество нас води много,
да на благ дан од слободе
јес тко злату још робује,
и да сила с прике згоде
над законим господује.
Ну тко тужан ово изходи?
По прилици Миљенко је:
за дубје ћу скрит се оди,
за чут ке су мисли своје.
Сказан'је четврто
МИЉЕНКО сам
Најљепша се вила даје
најгрђему у прилици!
Ке уфан'је веће остаје
нами, о верни љубовници?
Љубав, вјера, служба, липос
и обичаји и закони,
све би заман: јачу крипос
грда у злату немам дони.
Да ли, ох јаох, за Грдана,
најгрђега од пастијера,
мâ Дубравка сегај дана
најљепша се вила вијера?
Мâ Дубравка? Како моја,
ако 'е друзијем дана саде,
да мој живот, кî 'у достоја,
ко присјечен дуб, јаох, паде?
Кротку овчицу, мирну и благу
вук у горе страшни увуче,
и н'је тога смијен'је и снагу
тко би указô; јаох, сви муче!
Ја ћу гледат на ме очи?...
Нећу! Не, не, разлог није
да тî га облак сред источи
свијетло сунце ме прикрије.
Да што чекам, што ли пазим?
Раздијељен сам с драгом вилом.
Што грдобу не поразим
кâ ми живот граби силом?
Пр'је смркнутја дана овога
дни имају бит сатрени
или моји, или онога
тко мој живот граби мени.
Сказан'је пето
ДИВЈАК САТИР I ЈЕЉЕНКА САТИРИЦА
ДИВЈАК
Пастиру, хвала ти, убјен бих ја био,
на помоћ да ми ти не будеш приспио.
Кажи ми тве име, да ми те не забит;
ер ћу ти све вриме животом држан бит,
засве да истиче оку се мом саде
да имаш наличје од дивје ме ладе.
ЈЕЉЕНКА
Ако имаш, кô рече, домаћу тву другу,
куд ступај твој тече за вилам по лугу?
ДИВЈАК
Ћудина опака и њека пуста бијес
узрок су да свака вила ми носи свијес.
ЈЕЉЕНКА
За чудо не сцијеним, без свијести чим ходиш,
да тако с прибјеним костим се находиш.
Направља' се и реси и чини све што хоћ',
да сатир ти нијеси који се скрит није моћ.
Врзи тја цић тега несличне одјеће:
сатира дивјега питома вил неће;
к љуби се поврати, од ке се одијели,
која те гледати у слици твôј жели.
Охај се од вила, ке ти су с прикора:
љубовца тва мила вапи те из гора,
и још чут нећ' ти глас ни познат липоте,
а она би данас која те смрти оте.
ДИВЈАК
Ах, гди 'е, да ју слидим, љуби ма вечерас?
Ја овди не видим друзијех изван нас.
На обрану моју би, пастиру, ти један:
самому ја теби држан сам ови дан.
ЈЕЉЕНКА
Да, да сад изиде т' тва љуби, би ли ти
хтио саму њу слидјет, виле ине пустити?
ДИВЈАК
Виле одсад, паче сјен мрзећа 'е мени њих:
срамотан ја и бјен данаска с вила бих.
Ах, Леро Лерјане, велики боже наш,
прико ове кад стране с вилам мене угледаш,
на врат ме низ стрму литицу обори,
зајаз' мном у грму вучји глад најгори!
Ах, да сад љуби ма изиде одкуда,
она би бил' сама сва моја разблуда.
Пастиру, каж' ми тим једа ју гди види,
да хрло прилетим сред клисура и хриди.
ЈЕЉЕНКА
Н'је далек, овди је љубовца сад твоја:
рухо ово, ке крије теби њу, мећем ја.
ДИВЈАК
Што сад очи моје пазе?
Јељенка ово мâ је вила
ка, да мене не поразе,
пастијером ме обранила?
А ја здирам, а не свлачим,
неприличне ове одјеће,
и виле и њих руха тлачим,
теби самој вјеран веће.
Надалече, надалече,
Подбргатке виле прике,
тешко и леле тему увике
тко у бријеме од вас не утече!
Ах, за друзих кô ћу моћи
игда оставит ту липоту,
гди самом сам твом помоћи,
мој животу, у животу?
Ти ме пеци, ти ме вари
и на вољу твоју куха':
направом ме не привари
н'једна вила лијепа руха.
Да се у душу њеке ставе
вратит туђе, што их слави,
остале би без направе
како сух пањ у дубрави.
Ну ход'мо и ми гди сви ходе
од најљепшијех чути вјеру,
на дан ови од слободе
захвалити богу Леру,
кад нас оба свом крипости
влас његова 'е слободила,
тебе од моје невјерности,
а од прицијех мене вила.
Сказан'је шесто
БРШТАНКО, ЉУБДРАГ I ГЛАСНИК
БРШТАНКО
Тер виђе ти сада, Миљенко гди тече,
или иним да смрт да, или он да је стече?
Тешке су погубе одсвуд га притисле;
ну мали, кî љубе, што има доћ, мисле.
Н'је слике заисто грдоба грдоби,
ма злато оно исто кијем лијепу вил доби
имаће моћ и влас толико велику
за подат вечерас Миљенку смрт прику.
ЉУБДРАГ
Разбирам и ја то сваки час у мени,
да моћ ту има злато, остајем сметени.
Ах, прикор у дугу тамнилу незнан'ја
цић злата друг другу ко роб се да клан'ја!
Биће од свијех суђено, ако се одреди
да Миљенко опћено величанство увриједи.
Свачија тим рука бит му ће на пораз:
на смрт га ће од пука осудит свега глас.
Тим његову смрт истину
са мном одсад плачи и цвили,
мислећ како пастир мили
цић грдобе златне изгину.
О Миљенко, вјереником
чим вечерас свак те пази,
јаох, с нехарном згодом приком
немила те смрт порази!
ГЛАСНИК
Тко ово сада неправедно
с Миљенкове смрти цвијели,
кад васколик пук се уједно
ш њим радује и весели?
ЉУБДРАГ
Што сповиједаш, о Радмиле,
прави је узрок нами од цвила:
најгрђему с прике силе
најљепша је дана вила.
I Миљенко цића тога,
кî Дубравку сам достоји
ко најљепши мјеста овога,
ако н'је умро, за умријет стоји.
ГЛАСНИК
Кî плач, кâ смрт? Миљенко је
здрав, жив, весео, честит свиме:
смирио је жеље своје,
Дубравка је лијепа ш њиме.
Вјереник је он избрани
на ови благ дан у Дубрави:
виле, пастири и горани,
свак га слиди, свак га слави.
БРШТАНКО
Он вјереник Дубравчин је
ка се вјери за Грдана?
Чут нам чини, кî начин је
био тој згоди сегај дана.
ГЛАСНИК
Од пастира дружбе наше
до најмањијех пастирица
вјереник се Грдан зваше
а Дубравка вјереница.
I редовник бјеше тима
у Лерову цркву уљезô,
да би од вјере међу њима
вијеку вјечни вез завезô.
Светилиште он најприје
по обичаји давњој чини:
"Хоја, Леро, Долерије!"
вапијаше вас пук ини.
Јагањчић се без биљега
у жерави живој спражи
и, што рађа земља, од свега
приказа се плод најдражи.
Али на огњу плам потамни,
под нами се тле устресе,
црква од грома буком замни,
а ступ Леров знојаше се.
На ово чудо вас пук стоја
ко запањен, тер не приста
Долерија, Леро и Хоја
зват на помоћ сегај миста.
Ну што имена од тих веће
богова се од нас зваху,
трешње, буке и од смеће
хуђа зламен'ја изхођаху.
Ну чим свач'ја лица блиде
и свак трептит не пристаје,
ето Миљенко у цркву иде,
изван себе ко вас да је.
На дошастје Миљенково
приста трешња, громња умукну,
просвјетљен'је огањ ново
узе и у чис пламен букну.
Бог разведри Леро слику
и, да види млади и стари,
ње лијепу љубовнику
у образ један зрак удари.
Свак то узе за зламен'је
да влас вишња то учини,
да Миљенко садружен је
лијепој Дубравци, а не ини.
Тим васколик пук се узбуни
и завапи у све гласе
да се воља божја испуни,
дочим лијепу лијепа дâ се.
Из рука се тако оте
Грдановијех лијепа вила
и дâ кому цић липоте
ње пристоји љепос мила.
Тим Миљенко сад, веселији
и честитији нег икада,
липос драгу ку свеђ жели,
кад мање уфа, стече сада.
ЉУБДРАГ
Познам и то, ријет је тријеби,
врх владања свијех на свиту
да владалац вишњи с неби
има помњу пособиту.
Да се он данас не надклони
врх Дубраве ове наше,
по тле иђаху сви закони,
слобода се сатираше.
ГЛАСНИК
Али ето гди скаче к нам коло сатира:
познат је кухаче и глумце од пира.
На гозбе све наше они су свеђ звани,
ер без њих тамаше ни смијеха нигди нî.
Ну веће сватови купе се на поспјех:
у свадбу хо'те и ви! Све што знах, све вам ријех.
Брштанко, тебе сам првијенцом дошô зват,
а Љубдраг над свим нам обран је стари сват.
Сказан'је седмо
ГОРШТАК, ВУК ДИВЈАК, САТИРИ, ЈЕЉЕНКА САТИРИЦА I СКУП ПАСТИРА
ГОРШТАК
Запекле се од дружине
печенице бијеху сочне,
а то да се боље пине,
кад обилна гозба почне.
Да кад куша слад мила се
од јестојске и од питја,
свачије срце разигра се
ћутећ мирис дражи од цвитја.
Да зажаре и обеселе
и лица се и погледи,
и да у смијеху слађе веле
и у радости свак бесједи.
Да разлике игре играју
и складне се поју пјесни,
млади и стари уживају
сити, пјани и обијесни.
СКУП
Игра' коло, скоч'мо боље
свак се кажи добре воље!
На пир, на пир ход' свак хрло,
справи трбух, чисти грло,
да се ије, да се пије,
Хоја, Леро, Долерије!
ГОРШТАК
Жарка капља добра вина
небеска је мана истина,
сред љувена слатка пива
чешће гриска' и целива'.
На пир, на пир, да се ије,
Хоја, Леро, Долерије!
ВУК
Капун печен свијетла лица
и љувена јаребица,
ко најљепше сегај мјеста
зет нами су и невјеста.
На пир, на пир, да се ије,
Хоја, Леро, Долерије!
ГОРШТАК
Ах, што слађе може бити
него јести свеђ и пити:
здравје, снага, живот, битје
једен'је је нами и питје.
Да се ије, да се пије,
Хоја, Леро, Долерије!
ДИВЈАК
Све је справно, све готово
у час добар весел'је ово:
глумче, бубњу, удри! Гдје сте?
Ево зета и невјесте!
Да се ужива, игра и смије,
Хоја, Леро, Долерије!
Сказан'је осмо
МИЉЕНКО, ДУБРАВКА, РЕДОВНИК, СКУП ПАСТИРА I ВИЛА
СКУП
Ход', од пира боже, ходи,
игре миле с нами води,
здружи, сједини
под пјесни медене
ове љувене.
РЕДОВНИК
Вјереници обрани достојно над све ине
кроз урес избрани љепоте истине,
на угодан, на складан вез слатки од вире,
слобода на благ дан чим скупи пастире,
небо вам одзгори вјеру ову свједочи
и врх вас отвори од звијезда сто очи,
складно сви језици сред ове Дубраве
да у части и дици хвале вас и славе.
МИЉЕНКО
Ево уза ме мога добра,
ево уза ме мога блага,
ево лијепа, ево драга,
ку мој живот служит обра.
ДУБРАВКА
О прислатко, о једино
драго уфан'је, жељно мени!
О уресу мој љувени,
ноћи моје сунце истино!
СКУП
Ход', од пира боже, ходи,
игре миле с нами води,
здружи, сједини
под пјесни медене
ове љувене.
МИЉЕНКО
Ето дође жељно вријеме,
лијепи рају душе моје,
да снијег пути рајске твоје
грлим рукам огњенијеме.
ДУБРАВКА
Ја сам она ке липоту
верно љуби, дворно слави,
о гиздава мâ љубави,
о једини мој животу!
СКУП
Ход', од пира боже, ходи,
игре миле с нами води,
здружи, сједини
под пјесни медене
ове љувене.
МИЉЕНКО
Оба смо у цвит од младости:
ход'мо на што срца жуде,
на љувене на разблуде,
на целове, на радости!
ДУБРАВКА
Дај, да веће ходи к мени,
на медене игре хрли:
ах, целивај, милуј, грли,
драг покоју мој љубљени!
МИЉЕНКО
Чим раскоше тве разбира,
замета се срце у ласти.
ДУБРАВКА
У твојој сам, душо, власти:
узми што хоћ' без озира.
СКУП
Ход', од пира боже, ходи,
игре миле с нами води,
здружи, сједини
под пјесни медене
ове љувене.
Сказан'је девето
РЕДОВНИК ИЗ ЦРКВЕ С ИНИЈЕМ ПАСТИРИ
РЕДОВНИК
Пастири, покли сви и ријечима и дјели
сва смо веће у цркви чињен'ја доспјели,
још вршит тријеби је, да се благ дан реси,
што чинит остаје под ведријем небеси.
Из свијех тијем усти у складу један глас
овако изусти и кликни вечерас:
"О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô,
узроче истини од наше све славе,
уресу једини од ове Дубраве,
сва сребра, сва злата, сви људцки животи
не могу бит плата твôј чистој липоти".
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô...
РЕДОВНИК
Свак редом дар овди кî има најдражи
сад нашој слободи честитој прикажи.
О свијетла божице, ето и ја на тву чâс
најпрви сеј птице пуштавам вечерас,
да, кô оне стеру крила
сад слободне свуд по неби,
и слобода простре мила
сеј Дубраве глас по теби.
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô...
МИЉЕНКО
Милосна, једина божице свијех страна,
теби у дар маслина од мене 'е подана,
да, кô у миру уз вил моју
жељен'је се ме испуни,
тако влас твâ да у покоју
честитијем нас вијенцом круни.
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô...
ДУБРАВКА
Ови цвит румене и лијепе ружице
прими сад од мене, о лијепа божице,
да, кô она цвијетју осталом
садружена урес дава,
тако славом твôм и хвалом
да 'е хваљена и мâ слава.
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô...
ЗАГОРКО
Слободо угодна, уздахе, плач и вај
од мене слободна на тву час примит хај,
да, кô се они сад од мене
заједно с риком суза диле,
да се одијеле и спомене
од ме прике тако виле.
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је до...
ДИВЈАК
Слободо, одвеће угодна свакому,
прими ове одјеће вилиње за час му,
да, кô ш њима све лудости
и таштине здријех и скинух,
тако да опет с твôм крипости
вик не свежем што прикинух.
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô...
ЈЕЉЕНКА
Слободо, погледа' на мене одизгар,
и ови кус меда хтјеј примит за драг дар,
да, кô сладак без примјесе
мед је собом по нарави,
над свијем ке се туђијем ресе
тако и љепос да мâ слави.
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô...
ВУК
Слободо једина, на тву чâс сасма рад
чашу ову ја вина наслужих пуну сад:
чини, кô си ти утјеха
Дубрави овој на сем свити,
да и чашица ова од смијеха
мени је урес вјековити.
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô...
ГОРШТАК
Слободо, за малу твоју чâс не прими
ову му свиралу складну овди над свими:
нека увик сви пастири
и све виле пригиздаве
танце воде гди она свири
у дан ови сред Дубраве.
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô...
ПАСТЈЕРИЋ
Слободо, и ови кошичић пун кријеша
међу инијем дарови од мене измијеша',
а то, ер ћу ја уфати
да ми од тебе помоћ доћ ће
и да ми ћеш опет брати,
докле узрастем, с дубја воће.
ПАСТЈЕРИЋ
Сира ово што мати ручку ми јутрос да,
слободо, подати теби ћу ја сада,
а то, и ја унаприједа
нека будем твојом власти
сира, масла, млијека и меда
слободније мајци красти.
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô...
РЕДОВНИК
Сад, небо, услиши, услиш'те, богови,
што у глас највиши на дан вас мољу ови,
и ти, кâ из рука свих прими дарове
проз ма уста од пука свега чуј молбе ове:
Ето виле пригиздаве
златне праме цвијетком ресе,
а горанин дивји изљезе
с вијенцем борним око главе.
Ето пастијер сред ливада
под свирôку пјева своју;
ето у миру и покоју
два најљепша љубав склада.
Дубрава ова славна свуди
опет зелен сву 'е примила;
опета се разгојила
у покоју кî свак жуди.
Без облака у ведрини
врху ње се небо каже,
тихи вјетриц у њој драже
дзорне хлатке чути чини.
Складни пуци, мирна села,
травна поља, доба угодна,
пуне њиве, дубја плодна,
ројне челе, стада цијела.
Тим поспјешно, моји мили
кî ресите ове стране,
у слободи слаткој стане
чим сте у миру обљубили,
у јединству, у љубави
нека дражи дан излази,
овди нашим складним гласи
слобода се драга слави!
СКУП
О лијепа, о драга, о слатка слободо,
дар у ком сва блага вишњи нам бог је дô,
узроче истини од наше све славе,
уресу једини од ове Дубраве,
сва сребра, сва злата, сви људцки животи
не могу бит плата твôј чистој љепоти!
