Држ' овој на памет, чловиче, тер нигдар
одсела немој клет из срца једну ствар,
најлише за ку хоћ посли се дреселит,
ако јој видиш доћ што будеш пожелит.
Јер кад се што рече, вратит се не море, 5
а зла се рич стече толико још горе.
Што хоћу рећ ово, тко жели знат слиши
тер слово по слово у памет упиши.
Ја виђах једну вил јакино суначце
од ке ми моћно стрил пролети срдачце, 10
од које вас образ надиљен липотом
имаше свој украс анђелском добротом.
Затој ја подворих ње липос гиздаву,
ну нигда не створих њеку ствар неправу.
Ако ју погледах, с кротостју, Бог ви тој, 15
зач вољи влас не дах обладат разум мој.
Ну моја доброта прид њом се потоби,
ар ме ње љепота праведна озлоби.
Довијека тер немој вироват, чловјече,
да приде на ум мој што ми се туј рече; 20
јер нигда не мњах ја да ће тој ње радос,
добротом која сја, на моју рећ младос;
тер кад ми рекоше, они час без броја
сузице стекоше низ личца јур моја.
Туј како жалостан зачех ја жељно клет 25
да би ње скоро стан жалостју вичном спет.
Затој сам уписал, гди не би речен'је,
гди не би тој мисал неголи стечен'је;
ар видих ње младос до мало вримена
у вел'ју гди жалос сва бîше сложена. 30
У сузах пловише грозно ње образ лип,
тер жељно зовише смрт горку сваки хип;
грло јој измукло све бîше од плача,
а срце мњах пукло да јо' је од мача.
Толико жесток јад њу бијеше обујмил, 35
ер би свој образ тад сузами свак умил,
гди бијеше још власе просула ње младос,
које се низа се просипљу за жалос.
А тко је у себи толико тврд камен
оћутил да не би од туге дај зламен? 40
тко не би дај згрозил јак цвитак прид мразом?
тко не би просозил с јадовним поразом?
видећи чемерно ње младос да сузи
и личце бисерно гди дере у тузи,
гди усти отвори љепости све пуне 45
тер ријечи говори да чловик свит куне.
Зач онди не би влас уздих моћ одолит,
толи ње тужан глас чињаше свих болит.
Ну лијепе ње коси помисли мало свак
с десижом ке носи за гизду вас житак, 50
ке т' злату изгубе и вазму сву крипос, -
коли их оскубе немило ње липос!
Тако их јур заче несцјено раздират,
мњах мене размаче, тер зачех умират.
А зашто јур туга ова јој допаде 55
неголи јер друга згуби смрт њој таде
за ким се одјећа прицрна не смеће?
Узрок је несрјећа од туге највеће!
Јер када ја видих ње липос у тузи,
већма се сповидих жалостан нер друзи; 60
тер заче тужити ме срце цвиљено,
хотећи здружити ње жалос свршено.
Могал би чловик рећ: тер што се кајеш сад
ер јој се хоти стећ што јој си рекал тад,
кад на те зла толи праведна јес рекла, 65
паче се још боли ка се рич нî стекла?
Ово је мој нарав: тко греде уцвиљен,
али крив али прав, за њим сам ухиљен;
вазда јур пожалим, ну сам зла срдца ја,
коју ствар не хвалим, зашто ми не прија. 70
Тер кад се споменух да сам клел ње младос,
још већма повенух цвилећи за жалос;
тер зачех сам себи говорит од муке:
зач свезат тко не би језик мој и руке?
Зашто ми ондај, вај, не стиште тко усти 75
одкли се у час тај онај рич изусти?
Одколи тач хрло рич се ће зла примит,
зач онда ме грло не хоти занимит?
Зашто ли мâ памет не има спомену
да станем дубја клет нека сва повену, 80
нека све посахнут буде још и трава,
да на ме уздахнут не буде ње слава?
Да ми се штогоди жалосно не стече,
ако јој ткогоди од мене тој рече,
тер буде зачути; смирно ју ја мољу 85
да разум не смути ни носи злу вољу.
Ер срдцем тко каје, грих му се забива
и свак тој познаје, праштан'је добива.
Кајан'је зач свако зове се покора,
кајем се ја тако да ми је с умора; 90
а свака подоби покора смиљен'је
тер има дат злоби мојојзи проштен'је.
Ље затој говори ме срце да жалос
друг другу не створи али ку недрагос;
ар кад је чловик прав, тко га ће уцвилит, 95
тогај ће сристи лав и стрила устрилит.
Томуј би, знам, боље да се нî родио,
зач не би невоље толике видио,
дозвати ку море једна рич жалосна;
јер ја мњу да горе сатрт је јакосна, 100
најлише [с] сузами тко смијеша горк уздих.
Затуци у ками, а не сцин' тој у смих,
а не сцијен' тој заман. Немој мнит ткогоди
да мене јур несан овој рећ доводи;
зач кусих ствар ову. Макар бих имал мôћ, 105
тер добро кад зову, да ми тач буде доћ:
тако ми младости, не бих ја чловику,
да је пун радости, завидил увику.
